Ура Срби, напред у отаџбину!

Таман Брезна, село под Сувобором, после балканских ратова, огодини у миру, а већ jе ваљало опет притезати опанке. Све чешће су се чуле пушке – Брезнанци су их вадили из буџака, извлачили испод кућних рогова, саносили са тавана, чистили, испробавали. У порти брезнанске цркве поп jе читао опело живим другопозивцима и трећепозивцима, молио се за покоj њихових душа, ако би им кости остале на далеким боjиштима. Потом су очеви и стариjа браћа пртили торбе са сиром, сланином, погачом и плоскама шљивовице, са по два-три пара гаћа, кошуља и чарапа, заповедали шта да се уради у кући и на имању док се не врате.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8. октобра. 2015. године.

И Милутин Ломовић, деда нас десеторо унучади, и двоструко више праунучади и чукунунучади, уз све остало, ћушнуо jе у упртачу овећу кесу дувана за орахову лулу, узjахао коња Пашу и добацио супрузи, тада jош младоj маjци петоро деце:

– Дафина, чуваj ми децу! Збогом!

Потерао jе коња од куће узбрдо, Дафина и деца су гледали за њим све док у брдо Дуварине нису потонули коњ и jахач.

Милутин jе, касниjе, причао своjоj деци, а његова деца своjоj деци, како jе било. Један од унука jе запамтио и, ево, записуjе.

– Вучемо се као стрвине, гладни, са испалим палчевима из опанака. Давно сам поjео све што сам од куће понео, не jашем jер Паша jедва носи седло и пушку о ункашу. Пењем се, ногу пред ногу, jедва заобилазим оне коjи су пали на пртину и нечуjно издишу, без ропца, а пред очима ми авлиjа и вас шесторо пред капиjом онога дана када сам отишао. Наjедном, изнад мене угледам да се нешто ваља, иде право на мене. Застанем, стукнем се да ме не збрише и – добро сам урадио. Беше се то, на серпентини изнад мене, спотакао коњ, све са jахачем, котрљао се низ литицу са коjе jе ветар обрисао снег. Прођоше испред мене, повукоше са пртине jош двоjицу и сви завршише доле у дубокоj jарузи. На пртини, пред моjим ногама, оста врећица са пет-шест кила кукурузног брашна. Подигнем jе и окачим Паши о ункаш. Да се и она скотрљала у jаругу, не бисте сад имали од кога да чуjете како jе било.

А кад jе превалио последњи превоj и почео да се спушта ка Драчу, Милутин jе клецнуо, пао а да ниjе знао зашто га jе лева нога издала, зашто сад кад се већ на хоризонту назирало море и себе већ видео на некоj од француских лађа. Зрно испаљено из jедног албанског шумарка погодило га jе у потколеницу, а да ниjе чуо пуцња нити осетио бол у промрзлоj нози. На краjу се обрео у францускоj болници у Бизерти, окружен белим мантилима и чаршафима, неразумљивим говором и прекрасним даном коjи jе вирио кроз отворене прозоре.

– У пролеће, 1917. године, из Туниса су све нас коjи смо могли да ходамо одвели на Крф. Нога ми jе остала мало краћа, ћопао сам, али стигао у Солун, потом на Каjмакчалан. Слушао сам дан-ноћ грмљавину на стотине француских топова по бугарским шанчевима. Онда jе, наjедном, грмљавина престала, а заорило се „Ура, Срби, напред у отаџбину!” Потекла jе река шаjкача уз македонске врлети и низ њих. Онако ћопав, сустигнем jедног Бугарина: полудео од топовске канонаде, не зна човек ни ко jе, ни куда ће. Прођем га и наставим даље.

Ни ово Милутин не би успео да исприча да му усуд ниjе одредио да се жив у Брезну врати. Швапско зрно му jе, док jе газио Вардар, нагњечило леву сису. Пробило гаjтан на џепу копорана, пробило поклопац месингане табакере са дуваном за лулу и зауставило се у њоj.

Да забележимо и jедну занимљивост у вези са нашим дедом. У прво лето по доласку из рата, истерао Милутин овце да их напасе у тек покошеноj ливади изнад куће. Ослонио се о штап и загледао преко речице Ђуроваче у Ђурово брдо. Овну се нешто ниjе допала његова поза, залети се и груне га слеђа у задњицу. Милутин испусти штап, али успе да овна ухвати за рогове и почне дозивати своjу жену: „Дафина! Оj, Дафина!” Дозивање разбуди нашу бабу коjа jе дремала у липовом хладу у авлиjи. „Шта ти jе, Милутине? Што вичеш?”, одазва се наjзад. „Донеси ми брзо нож!”, заповеди солунац. Она донесе нож, а Милутин зачас закла овна насред ливаде, говорећи: „Седам година сам ратовао, а нико ме овако мучки не удари.”

Име деде Милутина, на срећу, нема ни на jедноj спомен-плочи палих и несталих у Великом рату. Земни остаци му, већ 64 године, леже на брезнанском гробљу. Чудним породичним околностима, над вечном кућом му jош нема мермерног белега. Оваj запис о његовом ратовању jе његов jедини споменик. Засада.