Уочи пописа у Македонији, о српском избору и правима

(Свесни смо да наши савременици, овде у Македонији, знајући да Србин бити у очима многих људи лоше стоји, траже да се то не истиче баш превише)

Политичка погодба владајућих македонско-албанских челника коначно је „пресечено“ и најављено да ће једном већ пролетос одложени попис становништва имовине и домаћинстава у Македонији бити одржан од 1. до 15. октобра.

Где су су Срби у том припремном периоду. По свему судећи много тога подсећа и на неке претходне „припреме“ уочи пописа становништва где смо што власттитом много више вољом одозго, били монета за поткусуривање. И сада нас је званично по статистичком регистру из 2002. мање од два одсто у Македонији.

Сада се обећава боља организованост и храбрији приступ од страначких и невладиних структура до обичног човека доле на „на терену“. А, објективно, како та чисто српска наша слика изгледа.

У доброј мери смо упркос свим политичким и неким другим пратећим „аргументима“, посебно из оних који су ближе, или у самој власти – остали маргинални и унижени. То се најбоље види и огледа у односу према нама самима и у избору шта смо и где смо. Не прође попис, а да не покажемо да смо гото увек на силазној лествици. Готово као да нас нема, а има нас, а где смо и шта смо…

Можемо тако чути да многи Срби у Македонији једноставно кажу да је за њих познавање српског језика сувише тежак, а по ефектима крајње проблематичан подухват, који би их узгред буди речено, одвојио од нормалног, ваљаног живота којим они воле да живе. Шта тек рећ о познавању језика њихових укућана, деце и(ли) супруге…Некако лаконски, као нормално, олако прихватају наши људи то да српски кōд и српство, немају места и значај каква би требало да имају.

Језик, идентитет, припадност, или како вам воља, нема места у свакодневици. Ако се од тога нешто и макар и малчице пронађе, биће то пука формалност, потврда идентификације само на некој свадби, уз српску музику која је неизоставн белег, на свакој овдашњој, македонској свадби, ма она била на југу, северу, западу, или истоку земље…Лепо им је то, кажу, а зашто не би било, али јели довољно?!

Какву ћемо улогу дати у обликовању садражаја у животу, зависило је некада, можда и данас зависи, али је обим маргиналан. Ако је наша заједница у кризи, као што је и читаво друштво у кризи, – транзицији, домаће, регионалне и светске економско-финансијске турбуленције које трају и изгледа да ће трајати, потребни су помагачи. Поуздани ослонци. Можда традиција, или пре ће бити вера, односно духовни препород. Али, како до њега доћи кад Цркве немамо, кад права на њу немамо, иако је формално правно заступљена, кад смо толико унижени, да ни до Бога стићи не можемо…

Човек је наш успевао и одупирао се да се одбрани и сачува од најезде туђинаца, не и међусобног рата, кроз разне епохе, кроз разне владавине и Царства. Од Османлијског, до Аустоугарског. Затим, са много ожиљака али ипак пребродио је и фашистички терор, па комунистички, па новокомпоновани капиталистички систем…Међутим, оно што таквим силама није пошло за руком кроз толики дуги период, пошло је комунистима и њиховој власти.

А шта је језик за човека и тада и сада у свим тим периодима? И шта је човек без језика? Слика је то која нас приказује и тумачи, разобличава и демистификује. Језик којим се (не)служимо „удешава све наше потребе“.

Питате се сада, како смо се тако онда сузили, умањили и свели наше постојање на пуко преживљавање и деловање? Где нестадоше из нашег памћења и живота и Свети Сава и славна лоза Немањићка и Вук Караџић и Његош. Па и Иво Андрић и Никола Тесла…зашто смо се лишили таквих величина и таквих наших предака? Сетимо се и поистоветимо са Новаком Ђоковићем, нашим славним и новим правим узором, али не врше посао само његове победе, морамо и ми неку извојевати!

Јасно је и толико очигледно да не држимо до нас самих, до важности и значаја одрживости нашег живота, овде и сада, бриживљим чувањем онога што нас одређује, осликава поносни идентентитет, када гордо и одважно себе предствљате Србином, Српкињом, своје ризнице, лавре националне, духовне и културне трагове – српским.

Па погледајмо се и без политичких или било каквих других лакировки, увидимо, ако већ и није доцкан, како се односимо према српским спомен-костурницама, бројним меморијалима, обележјима, храмовима… у Македонији. Како се односимо према нашем човеку заборављеном на селу, његовом труду и зноју. Знамо ли у којим је све селима наш човек? Где и како живе наши људи?

И немојмо да му у атар свраћамо само кад је весеље и гозба, слава ради славе, често без вере и правог помена свеца у чије име се креће на иће и пиће, да са три прста само величамо то наше славно српско име. Дозирајмо мало ту врсту фолклора ако се то тако уопште и може назвати . Не може се ни помислити, а камоли рећи да није симпатичан и такав облик идентификације, али немојмо само на то да спадамо да се по томе препознајемо. Какви смо према нашим људима који посвећенички и монашки служе и чувају костурнице, спомен капеле, меморијале, са посмртним остацима славних и храбрих предака, цркве…Јесмо ли се запитали колико су и када примили плату. На земљи мислим овде, за небеску плату не траба да брину, примили су је већ. Њихова мисија је већ обављена, и цену нема.

И, како се одупрети, када смо део друштвеног миљеа и поднебља које вреднe и заслужне и њихова остварења, ниподаштва, гази и обезвредњује. У временима све чуднијих и искривљених вредности, лажних кодекса, правила и наметнутих западних стандарда по сваку цену јесте тешко је бранити своју каузу, доказане каракетеристике, културе, корена и идентитета. Тешко јесте али и због нас самих, запуштених у вртлозима тих лажних вредности савремене свакодневице, где Србин и српство нису у моди. Предстојећи попис становништва је једна од значајнијих прилика и шанси за поправни, пре свега због нас самих, али и због генерација које долазе. Ако већ јесте, зашто и не потврдити да смо Срби.

Милутин Станчић

Извор: СПОНА