Unutrašnji dijalog o Kosovu traje od 1389. godine (video)

„Osovina sa Prištinom nije nikakva osovina. Sa Tiranom jeste. Nema razloga da Srbija sa Tiranom nema najbolje moguće odnose bez obzira što je njihov premijer umetnik. Otopljavanje odnosa sa Tiranom može da amortizuje određene zahteve i na Kosovu“, smatra dr Momčilo Pavlović

„U slučaju eskalacije ratne krize između Amerike i Severne Koreje, prvi koji bi mogli da nastradaju su Južna Koreja i Japan“, kaže za Sputnjik dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, sa kojim smo razgovarali o aktuelnim temama koje potresaju planetu i naš region.

Svedoci smo veoma loših odnosa Vašingtona i Pjongjanga. Da li smatrate da je moguć i nuklearni rat?

— Tokio formalno, po ugovorima sklopljenim posle rata, nema prava na vojsku, ali sam bio u Japanu i Japanci su me ubeđivali da imaju visoko motivisanu i naoružanu vojsku. Dakle, to bi bio pre svega sukob komšija sa Severnom Korejom, koja bi odgovorila svojim nuklearnim potencijalima za koje niko ne zna koliki su. Smatram da bi u taj sukob bila uvučena i Kina, a Amerika bi ušla u rat samo ako bi procenila da bi ga rešila u svoju korist za nekoliko nedelja. Limitirajući faktor je ko bi mogao prvi da povuče takav potez. Na kraju krajeva, šta bi rešio nuklearni rat? Ogromna razaranja, pustošenja, neviđene žrtve, a na kraju bi bilo kao na početku. Da li iko misli da Japan i Južna Koreja mogu da okupiraju Severnu Koreju i da problem bude rešen? Fascinantno je kako Japanci i dalje gaje sećanje na Hirošimu, ali i kako ćutke prelaze preko te činjenice da su oni jedina zemlja na koju je baš Amerika bacila atomsku bombu. I dan danas Japan je američka baza.

Japanski ministar odbrane je rekao da bi ta zemlja mogla da obori severnokorejske rakete ako ih Pjongjang ispali u pravcu ostrva Gvam.

— Japan je razvio određene sisteme, ali vi ne znate koji potencijale i Koreja poseduje. Pored potencijala, Koreja ima i ideološki i snažno motivisanu vojsku da gine za svog vođu zato što je propaganda Zapada potpuno anulirana ili svedena na najmanju moguću meru.

Da li su moral i propaganda jači u Americi, na Zapadu ili u Severnoj Koreji?

— Amerika je sada fokusirana na rusofobiju. Neverovatno je da vi optužujete ljude u Americi da su se sastali sa ruskim personalom recimo iz ambasade. I da su se sastali, da li je to zabranjeno i da li je to krivično delo i razlog za gubitak posla? Amerika koja promoviše model demokratije i ljudske slobode pala je na tom ispitu. Ja sam imao kontakte sa ruskim ambasadorom i predstavnicima ambasade, pa ne vidim ni da sam prorus, ni da sam proamerikanac. Mi ne razumemo tu njihovu paranoju koja je posledica Hladnog rata i prenosi se i na Evropu. Međutim, Evropa ima snažne ekonomske interese u Rusiji i ne verujem da će tek tako slediti SAD.

SAD su uvele najobimnije sankcije Rusiji u poslednje tri godine, protiv ruskog energetskog sektora. Koliko je takvo stanje održivo?

— Ne verujem da će u skorijoj budućnosti sankcije biti ukinute. Radi se o promeni režima i fiksiranju jednog čoveka. I kada su održane Zimske olimpijske igre u Sočiju, sa Zapada su pretili da će bojkotovati igre, da će spustiti posetu državnika na niži nivo. Pre sankcija, visoki evropski zvaničnici su posećivali Moskvu za Dan pobede, danas to niko ne čini. Zapad je Dan pobede proglasio danom Evrope, što uopšte nema logike. Ne postoji datum u istoriji Evropske unije koji je vezan za deveti maj. Ipak, neko je smislio da bi bilo dobro da umesto Dana pobede to bude Dan Evrope, ali Rusi to ne daju. Pre sankcija i pre Ukrajine i pre Krima postojala je i dalje postoji tendencija da Rusija ne sme da bude toliko jaka i drugi pol koji bi imao sferu uticaja. Kada pogledate mapu baza NATO-a, vi ćete videti da je Rusija stavljena u potkovicu Alijanse. Sa druge strane, u Rusiji se pre nekoliko godina vodila diskusija da li je Rusija država ili imperija. Ako je imperija, ona ima imperijalne interese, ona ima sve sfere uticaja i ponaša se imperijalno. Ako je država, ona brani sopstvene granice i brani unutrašnji integritet. Smatram da je Putin kao jaka ličnost kost u grlu Zapada i centara moći i dobrog dela običnog sveta. Ljudi jednostavno ne razmišljaju, oni uzmu fiksaciju, a kada Zapad mrzi on mrzi strašno, kao što je mrzeo na primer Gadafija ili Miloševića.

Da li postoji neko koga su Srbi tako mrzeli, a da dolazi sa Zapada ili sa Istoka?

— Mi smo mali narod koji je dugo služio stranoj sili. Kod nas ta propaganda očigledno ne može da se primi. Mi smo i „srbomrsce“ primali, pa čak i gostili, možda ne zvanična vlast, ali jesu razne organizacije. Mi nemamo u istoriji fiksaciju drugih vladara, recimo Franjo Josip koji je potpisao akt o napadu na Srbiju 1914. godine je u dobrom delu srpske javnosti doživljen je kao starac koji je pomagao čak i kralja Milana i organizovao njegovu sahranu i jedini je nosilac srpskog ordena.

Na prvoj optužnici specijalnog suda za ratne zločine, kako je Sputnjik saznao, biće ime Dauta Haradinaja, brata Ramuša Haradinaja. Osim za zločine koje je učinio u uniformi OVK, on se tereti da je mnoge stvari radio i u Al Kaidi i u DAEŠ-u. Šta mislite, da li će stvarno doći do toga da ta osoba bude procesuirana?

— Sud je i osnovan da bi procesuirao neke osobe, ali smatram da to neće biti glavne figure i glavni i zločinci. Istorijski gledano, sve je počelo davno još kada su na Kosovu harale razbojničke družine koje su zaustavljale automobile na putu, presretale, pa čak i ubijale uniformisana lica. I Stejt department je u jednom trenutku OVK proglasio terorističkom organizacijom, pa su se posle predomislili. Ipak, neko krilo ANE je i dalje na toj listi. Sa stanovišta suverene države, svaka takva akcija je huliganstvo koje se kažnjava, ali Zapad je pošto-poto hteo da uvuče Srbiju u rat. Problem Kosova sve do kasnih osamdesetih godina bio je jugoslovenski. Rešavale su ga združene policijske snage iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije, koje su bile stacionirane na Kosovu i kažnjavale Albance. Sud je osnovan da bi se čuli srpski i međunarodni argumenti o zločinima Hašima Tačija, braće Haradinaj i svih drugih vođa. Pošto su uz pomoć Amerike i sponzorisane nezavisnosti, oni proglašeni borcima za slobodu, sada su na pragu da tu svoju nezavisnost zaokruže i krunišu, postali su heroji. Od najobičnijeg zločinca, gerilca, razbojnika, vi sada imate uvaženu ličnost s kojom pregovarate. To je sličan proces revolucijama.

Kao direktor Instituta za savremenu istoriju, kako objašnjavate da savremena istorija tako nešto dozvoljava?

— To je univerzalni proces. Tito je uhvaćen sa samokresom u džepu (pištolj) i on je izjavio da bi ga upotrebio da je imao priliku. Sa stanovišta prava, on je bio najobičniji terorista i razbojnik, ali je on istorijski najveća ličnost koju je Balkan iznedrio u 20. veku. On je revolucionar koji je izveo revoluciju u međunarodnim okolnostima. Mislili smo da je samo na Balkanu moguće da razbojnik postane uvaženi državnik, ali to je univerzalna pojava, naročito u Latinskoj Americi i na Dalekom istoku. Ipak, pitam se da li bi Zapad dozvolio da njegovom prostoru najobičniji pobunjenici i razbojnici sutra postanu uvažene ličnosti. Smatram da će na Kosovu biti procesuirani oni koji su izgubili političku moć gde su ti zločini toliko očigledni da svaki Albanac to zna, gde su stečena enormna bogatstva. Obični ljudi platiće cenu, ali kolovođa i ljudi oko njega neće, zato što bi tragovi mogli da odvedu tamo gde nije poželjno.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da ako napravimo jednu osovinu na liniji sever-jug, između dva najveća naroda Srba i Albanaca, onda će ovo podneblje imati dugoročni mir bar u narednih sto godina. Da li smo nadomak tog rešenja?

— Ako istorijski to analizirate, osovina sa Prištinom nije nikakva osovina. Sa Tiranom jeste. Nema razloga da Srbija sa Tiranom nema najbolje moguće odnose bez obzira što je njihov premijer umetnik. Otopljavanje odnosa sa Tiranom može da amortizuje određene zahteve i na Kosovu. Beograd i Tirana treba da razgovaraju o ozbiljnim stvarima i ono što je ministar inostranih poslova Dačić izjavio, banalizovano je u smislu podele. Priština nikada neće pristati na kompromis, jer njeni lideri smatraju da su zaokružili svoju nezavisnost i da maksimalistički cilj — nezavisnost i ništa, ne ostavlja manevarski prostor.

Kako je to počelo sa Albancima?

— Austro-ugarska je 1912. stvorila realnost, dobili smo i realnost u Krajini, pa i na Kosovu i sada morate da je prihvatite kao takvu, ali istorija se ne zaustavlja. Vi sada u ovom trenutku smatrate da je situacija bezizlazna, da je rešenje priznati Kosovo, ali to neće rešiti problem. Stvari nekad mogu da se reše i na međunarodnom planu, sutra može da izbije veliki sukob…

Kao što je Sirijska kriza dosta pokrenula migracije i na ovu stranu…

— U igri velikih mali služe za potkusurivanje. Albanska država napravljena je 1912, kakva-takva, da bi se Srbija odgurnula sa mora, a ne zaboravite da je Srbija ratovala sa Turskom, a ne sa Albanijom. To što su oni bili na drugoj strani je sasvim drugo pitanje. U Kraljevini Jugoslaviji, za vreme Prvog, a i posle Drugog svetskog rata, do 1948. Srbi i Albanci imali su nekad manje, nekad više dobre ekonomske odnose. u Albaniji se od 1945. do 1947. kao zvanični učio srpski jezik, pored Hodžine slike stajala je Titova. Kada je u Beogradu skidana Staljinova, u Tirani je skidana Titova slika. Ljudi koji letuju u Draču i drugim oblastima koji su iz Srbije imaju drugačije iskustvo u odnosu na Albance u Albaniji i ove sa Kosova. Osovina Beograd —Tirana može da relaksira odnose na prostoru južne srpske pokrajine i uopšte u tom delu Balkana.

Šta mislite o unutrašnjem dijalogu u Srbiji koji je najavljen za septembar?

— Mi unutrašnji dijalog o Kosovu vodimo od 1389. godine. Dakle, od četrnaestog veka do danas. Napisano je more radova,knjiga, predlagana su mnoga rešenja. Iskren da budem, u unutrašnjem dijalogu ne vidim nikakvu novu ideju niti novo rešenje, ali razgovor je potreban. Posebno je potreban dijalog sa Albancima, naći ne predstavnike vlasti oficijelne, nego naći Albance koji stvarno žele da razgovaraju sa Srbima.

Koliko je to teško? Vi ste živeli dole jedno vreme, poznajete ih.

— Ja sam sa tog prostora. U našoj kući je Albanac čuvao imanje, postojala je trgovina na reč i nikad nije bilo problema. Danas je drugačije. Čitav prostor je etnički ispražnjen i s jedne i druge strane zbog ekonomskih razloga. Mislimo da Albanci žele tu da ostanu, ali ako im Zapad omogući da odu, svi radno sposobni otići će istog trenutka i isprazniti Kosovo. Iz dijaloga uvek može nešto novo da se rodi, a u posebno dijalogu sa međunarodnim faktorom. Naša diplomatija treba sve da usmeri ka tom cilju, jer Kosovo nije samo unutrašnje pitanje Srbije, već je odavno međunarodni problem visokog ranga. Do Ujedinjenih nacija dospelo je našim nedovoljno promišljenim potezima. Srpska politika na Kosovu je neprestano popuštanje i udovoljavanje maksimalističkim zahtevima Albanaca. Ipak, onoliko koliko Srbi ne kontrolišu Kosovo u delu južno od Ibra, isto toliko albanska vlast ne kontroliše severni deo Kosova. Olako smo potpisali briselski sporazum verujući da ćemo dobiti kontra uslugu i zato Srbiju sada uslovljavaju da se odrekne svih svojih institucija. Sve dok Srbija ne prizna Kosovo na papiru, javno, Kosovo nije nezavisno.

Da li postoji nešto u čemu su saglasni Srbi i Albanci?

— Srbi i Albanci sa Kosova se danas manje-više ne slažu ni oko ničega, ali imaju jednu zajedničku stajnu tačku — i jedni i drugi žele u EU. Ako je to ta tačka spajanja ako Evropa zaista želi iskreno da pomogne, onda bi samo šira integracija relaksirala odnose na Kosovu. Neka bude kao Švajcarska i Nemačka, gde granica prolazi kroz sela. Zašto kod nas Ibar ne može da bude da bude granica? Evropa bi mogla iskreno da pomogne i Srbima i Albancima stvaranjem šire integracije — nema granice, nema smetnji, trgujte, radite i to će u nekom periodu stvoriti uslove da ljudi žive normalno. Srbi i Albanci na Kosovu žive vekovima u turskom, jugoslovenskom i srpskom okviru. Oni bi kao komšije našli najbolji način da žive uz elementarno poštovanje ljudskih i nacionalnih prava, jer Albanac nije realno da bude Srbin niti realno da Srbin postane Albanac, ali državni okvir mora da se brani. To je ustavna obaveza. U suprotnom je to veleizdaja i krivično delo.

Autor: Nataša Milosavljević

Izvor: SPUTNjIK