Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Унска слагалица страве

Унска слагалица страве
Унска слагалица страве

Према службеним подацима, у акциjи “Уна” током два септембарска дана 1995. страдало jе 49 припадника ХВ-а. На десноj обали риjеке, на териториjи Републике Српске, живот су изгубила 54 цивила, углавном жене и дjеца, а починиоци тог ратног злочина jош нису кажњени

О акциjи “Уна” Хрватске воjске, коjа се одвиjала 18. и 19. септембра 1995. и у коjоj jе према службеним подацима страдало 49, а према неслужбеним између 60 и 80 припадника ХВ-а, мало се зна. Апсолутна тишина влада и у погледу ратних злочина коjе jе ХВ починио на десноj обали Уне, на териториjи Републике Српске: током дваjу септембарских дана на подручjу западнокраjишких опћина Козарска Дубица, Костаjница и Нови Град живот су изгубила 54 цивила, углавном дjеца и жене убиjени пjешадиjским наоружањем, али и 44 воjника и шесторица полицаjаца Републике Српске.

Црна статистика чини ову акциjу jедним од наjтрагичниjих потхвата Хрватске воjске. Годишњице акциjе пролазе у медиjскоj изолациjи, а жртве породица погинулих и убиjених на обjе обале, удаљене свега неколико стотина метара, jош очекуjу одговоре на питања што се десило и зашто jе дошло до страшне трагедиjе и ратних злочина.

О тоj jе операциjи у своjоj књизи “Све моjе битке” кратко писао тадашњи генерал збора Јанко Бобетко, критизираjући и оптужуjући поjединце из политичког и воjног врха за тотални неуспjех те акциjе, коjу jе сматрао стравичним киксом: “Доживjели смо катастрофу коjа jе могла бити и националних размjера. За длаку jе недостаjало да читава 17. бригада не остане на другоj страни обале. Задња операциjа на Уни била jе бумеранг коjи jе показао како може завршити неорганизиран и неодговоран посао, чак и с jединицама коjе су до тада бриљантно извршавале задатке.”

Туђман заповjедио акциjу без знања Червенка

Зна се да jе акциjу “Уна”, на сугестиjу САД-а, покренуо и заповjедио Фрањо Туђман. На приjедлог министра обране Гоjка Шушка, повjерио jу jе неколицини високорангираних часника: генералу Винку Врбанцу, адмиралу Давору Домазету Лоши и генералу Анти Готовини. Мирослав Туђман jе предложио да се за заповjедника акциjе постави генерал Мариjан Марековић, данашњи главни инспектор Оружаних снага и jедан од могућих претендената на мjесто начелника Главног стожера. Марековић jе тада тврдио да jе са заповjедником 5.
корпуса Армиjе БИХ, генералом Атифом Дудаковићем, у приjатељским односима и да ће он покренути операциjу с босанске стране. Занимљиво, операциjа “Уна” покренута jе без знања тадашњег начелника Главног стожера Звонимира Червенка, коjи jе проциjенио да не може почети без квалитетне припреме и разраде. Међутим, Туђман и Шушак се нису превише забрињавали над том чињеницом, jер им jе циљ био продриjети до Бањалуке, што би у политичком и стратешком смислу дестабилизирало Слободана Милошевића, те утjецало на припреме за потписивање мировног споразума у складу с планом Контактне скупине, коjа jе у то вриjеме имала велики утjецаj на рjешења везана уз подjелу БИХ.

Цивилне жртве из Сводне

У jутарњим сатима 18. септембра 1995. више jе артиљериjских граната пало на Сводну, насељено мjесто на магистралном путу Нови Град-Приjедор, удаљено од Новог Града 12 километара. Сводном jе тада пролазила избjегличка колона од око 800 углавном цивилних лица из Босанске Крупе. Киши граната над Сводном свjедочио jе и Миле Жуjић.

– Основна школа и цеста биле су пуне избjеглица, људи су бjежали главом без обзира. Гранатирање jе траjало 15 минута, послиjе jе остао jаук. Једна jе бака кренула у оближњу кућу по воду, но пала jе преко прага, а jедноj су екстремитети били скоро пресjечени. Покушали смо зауставити крварење, али нисмо успjели… Посљедња граната пала jе пред сам подрум у коjем сам био с породицом, а гелер jе усмртио моjу супругу Мирjану.

Како jе воjска Републике Српске почетком септембра контролирала знатно више од планираних 49 посто териториjа предратне БИХ, велике су силе (посебно САД и Њемачка) проциjениле да ће се договор о постоцима тешко постићи преговорима, па jе прешутно дано зелено свjетло да се до другачиjе расподjеле дође воjним путем и тако постигне “праведни мир”. Међу циљевима операциjе провлачи се и jедан таjни, по коjем се Петом корпусу Армиjе БиХ ниjе смио допустити излазак на Саву.

Процjењуjе се да jе у акциjи судjеловало 1.500 воjника из Прве и Друге гардиjске бригаде (Тигрова и Громова), 125. домобранске пуковниjе Новска те дио снага Зборног подручjа Бjеловар. Прелазак хрватских jединица преко Уне одвиjао се у неповољним увjетима: мостобрани преко Уне рађени су при брзини риjеке од четири метра у секунди, при чему се неколико чамаца преврнуло. За приjелаз преко Уне били су спремни и хрватски тенкови, но с друге их jе стране дочекала добро укопана српска воjска. Када jе у првих неколико сати операциjе погинуло 27 хрватских воjника, не терен jе у инспекциjу послан генерал Винко Врбанац, коjи jе предложио да се акциjа обустави. То jе сутрадан и учињено, а за неуспjех jе оптужен сам Врбанац, што га jе стаjало воjне кариjере. Међутим, осим њега и убрзо потом умировљеног Червенка, нитко од заповjедника акциjе ниjе одговарао за трагедиjу.

НАТО спреман за бомбардирање ХВ-а

О прекиду операциjе проговорио jе Мариjан Марековић 2006. у “Јутарњем листу”.
– Када jе требало убирати плодове jеднодневне борбе на риjеци, дошла jе заповиjед да се све наше построjбе повуку. Мало jе људи знало зашто. Тек сам послиjе сазнао да су се амерички авиони у Авиану већ загриjавали да туку наше снаге на Уни. Очито да та операциjа некоме ниjе политички одговарала – закључио jе Марековић.

Његове риjечи доказуjу и наводи Ричарда Холбрука, коjи у своjоj књизи “Завршити рат” констатира да jе против операциjе био Руперт Смит, генерал-потпуковник британске армиjе и од 1994. до 1996. командант снага УН-а у БИХ. “Љут што jе ХВ повриjедио међународну границу, позвао ме да ми каже да разматра да од НАТО-а тражи зрачни напад на Хрватску”, написао jе Холбрук.

Дводневну акциjу ХВ-а на десноj обали Уне у Републици Српскоj сматраjу отвореном агресиjом с ограниченим циљем. У Републици Српскоj истичу и да jе испољена прекомjерна воjна сила, посебно према цивилном становништву, при чему се нису поштовале одредбе међународних конвенциjа о заштити ратних заробљеника. Примjера ради, само на Козарску Дубицу сручило се пет хиљада граната. Легитимитет пред међународном заjедницом за извођење заjедничких борбених дjеловања ХВ-а и Армиjе БИХ потврђен jе 22. jула 1995. Сплитском декларациjом, коjом jе проширена обрамбена сурадња између Хрватске и БИХ.

Породице жртава су огорчене jер до данас ни Хашки трибунал ни Тужилаштво БИХ нису учинили ништа чиме би се устврдила кривња и казнили злочинци. Само jе жупаниjски државни одвjетник Стипе Врдољак од Полициjске управе сисачко-мославачке 8. аугуста 2006. године затражио информациjе коjима би се расвиjетлили наводни ратни злочини хрватских построjби почињени над српским цивилима. Докле jе таj поступак до данас стигао, у сисачком нам тужилаштву нису знали рећи.

Одговорност Републике Српске

Наjвећи злочини на подручjу новоградске опћине почињени су у приградском насељу Туњице, гдjе jе извиђачко-диверзантска jединица ХВ-а ноћу непримjетно прешла Уну да омогући стварање мостобрана коjима ће се у напад на српске jединице пребацити свjеже снаге. Процjењуjе се да jе на Нови Град (Босански Нови) и околна села уз Уну тада пало двиjе хиљаде проjектила из различитих артиљериjских оружjа. Убачени припадници ХВ-а брутално су убиjали цивиле коjе су затекли уз Уну.

Драгутин Вукоjевић Дуда изгубио jе двоjе малољетне дjеце и супругу Гордану, коjе су ХВ-ове диверзантске “Црне мамбе” покосиле пjешадиjском ватром на цести Нови Град-Костаjница, док jе он био на положаjу воjске Републике Српске према Босанскоj Отоци.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

– Млађи син Даниjел имао jе десет година, а стариjи Милош 16. Вољели су живот, играли су фудбал… Враћали су се сви троjе од Горданиних родитеља из правца Приjедора према кући у Добрљину. Ишли су пjешке, jер ниjе возио ни воз ни аутобус, а негдjе на пола пута у ауто их jе примио Божо Максимовић из Приjедора. С њим jе био и његов малољетни син Дражен. Наишли су на засjеду и свих петеро jе убиjено – прича Драгутин о трагедиjи с коjом живи већ толико година. Ни њему ни породицама шеснаестеро цивила страдалих тада у Туњицама ниjе jасно зашто нитко од воjске и полициjе РС-а ниjе заустављао промет из правца Новог када се већ знало да су диверзанти пребачени преко Уне.

– Никакве забране кретања ниjе било, упали су неприjатељу равно у руке. Убиjени су у понедjељак, а jа сам тек у четвртак добио обавиjест да морам кући. Био сам под пуном ратном опремом и нитко ми ништа ниjе говорио. Ишао сам само с jедном молитвом, да су ми дjеца жива. Долазим у Равнице, а у дворишту наше куће три мртвачка сандука… сви плачу, ништа ми ниjе jасно. Нетко ми прилази и каже да немам више породице – прича Дуда затворених очиjу. Ни самом му ниjе jасно како jе све то издржао.

– Више не осjећам да живим, а проклети живот иде даље. Не могу замислити њихове задње риjечи, страх коjи су осjећали, а jа их нисам могао заштитити. Не боjим се ничега и никога, нема више зла коjе ми нетко може пожељети или учинити. Немам никога, jа сам празан човjек. Мjесецима нисам могао ући у нашу кућу. Остало jе неколико слика, међу њима и она другог разреда мога Мише. Често одлазим на гробље, бар сваке недjеље, ту се краj моjих jединих наjбоље осjећам.

Драгутин Вукоjевић
Драгутин Вукоjевић

Тужио jе Републику Српску за нематериjалну штету, но процес траjе већ читаву децениjу.
– Тужио сам РС без адвоката, без икога, с чистим документима и чињеницама добио сам спор. Међутим, нисам се слагао с изjавом суда да су моjи погинули од артиљериjске ватре. То сам оспорио исказом свjедока и патолошким налазом. Добио сам пресуду, али Окружни суд у Бањалуци ме одбио с образложењем да ниjе крива Република Српска, него БИХ и Хрватска. Сада jе предмет на Врховном суду. Ниjе истина да нису и они криви, зашто нису евакуирали цивиле када су држали положаjе на узвишењима повише села? Да jе нетко ставио забрану кретања на излаз из Новог, не би се десила таква трагедиjа. Овако jе Хрватска воjска у два дана измасакрирала наше цивиле – прича Драгутин Вукоjевић, коjи данас живи од мале пензиjе. Поднио jе захтjев и за тзв. изузетну пензиjу, коjу би по одлуци Владе РС-а требале добивати породице коjе су изгубиле троjе и више чланова. Ниjе му одобрена због, како су рекли, обjективних разлога – тешке финанциjске ситуациjе.

Сахранили смо jе о поноћи…

Погибиjи Драгутинове породице свjедочио jе Никола Вукоjевић, коjи jе видио како су хрватски воjници с кратког одстоjања отворили снажну ватру из пjешадиjског наоружања по возилу. Потврдио jе и да jе видио масакрирано тиjело Драгољуба Костића. О злочинима хрватских воjника у Туњицама свjедочио jе и Живко Мутић, коjи jе у акциjи Уна заробљен те након саслушања у Двору и Сиску упућен у сплитску Лору, гдjе jе остао двиjе године.

Петнаест година тугом jе испуњен и дом Милке и Бранка Ивановића, коjи су током акциjе на Уни изгубили кћер Тиjану, коjа jе те године постала пунољетна.

– Била jе ведра и пуна живота, одлична ученица новске гимназиjе. За само неколико дана требала jе кренути за Бањалуку, гдjе jе уписала Филозофски факултет – прича Милка Ивановић.

Милка Ивановић
Милка Ивановић

– Сваки дан живим с тугом, сваки дан причам о свом дjетету. Све ове године нитко ме ниjе питао како се осjећам, како ми jе… ви сте први отворили врата моjе куће. А сваке године судjелуjемо на обиљежавању годишњице њихове погибиjе. Буде и политичких узваника, но само ми jе jедан политичар у посљедње три године пришао и поздравио се са мном. Ниjе поштено и праведно – говори Милка Ивановић.

Тиjана jе тог кобног 18. септембра кренула из Туњица у град, да купи шећер. Почело jе гранатирање, сви се разбjежали по склоништима, а она jе у тоj гужви срела приjатеље Младена и Глигу Црнобрњу и с њима провела остатак посљедњег дана свога живота.

– Док jе било струjе, радио jе jављао да се у селима према Костаjници, Добрљину и Равницама, не пуца. Дjеца су одлучила из Новог, коjи jе био под артиљериjском ватром, кренути аутом у Равнице, но наишли су на хрватску засjеду и убиjени су из пjешадиjског наоружања. Колико знамо, Младен и Глиго су убиjени у аутомобилу, а Тиjана jе вjероjатно покушала утећи из аута, jер jе нађена мртва на цести. Сахранили смо jе о поноћи – присjећа се Милка Ивановић док прелистава старе фото-албуме. Поглед jоj jе се зауставља на сретноj Тиjани у матуралноj хаљини, само мjесец и пол приjе њене преране смрти.

Пише: Паулина Арбутина

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: