Уништени дом љубави и милосрђа

Раскривени храм, смеће, остаци грађевинског материjала,сува трава ибалега– говеда пландуjу у хладу дрвећа у дворишту цркве Светог Михаила у Штимљу. Обjекат се налази на брду изнад варошице и одатле се пружа jедан од наjлепших погледа на косовску равницу, међутим на овом видиковцу нема места за седење, нема клупа, нема трагова да се неко о нечему стара. Зашто jе то тако? Коме смета оваj лепи споменик складних линиjа, коjи само може да краси несређену касабу, сабиjених и кривудавих улица затрпаних продавницама и споменицима подигнутим Ослободилачкоj воjсци Косова?Прва жена архитекта у код Срба Јелисавета Начић урадила jе проjекат, а Друштво „Кнегиња Љубица” подигло jе цркву 1922. године. Бодљикава жица око храма, на крову ветар помера потргану изолациjу, на бетону мало даље деца играjу фудбал. Има ли разлога и мотива да се цео оваj комплексуништава и буде у тако  jадном стању? Докле ће та црква бити мета становништва коjе испод ње живи? Мантра албанских националиста и доминантно jавно мишљење каже да jе она израз „српске хегемониjе, осионости, моћи и осваjачких претензиjа”, да jе, као и остали храмови из доба старе и нове Југославиjе, „политичка црква саграђена послеокупациjе Косова 1912. године”, а друга „историjска школа” каже да су оне стариjе средњовековне споменике,Дечане, Грачаницу, Патриjаршиjу, Срби у jош jедноj окупациjи отели од Албанаца и присвоjили. У том „нововековном осваjању албанских земаља” Друштво „Кнегиња Љубица”, и његова председница Милка Св. Вуловић, саградило jе ту уз цркву Дом милосрђа за незбринуте девоjке. Од њега данас нема ни трага.

Након наjновиjег девастирања цркве Светог архангела Михаила ухапшена су  четворица Албанаца коjи су са храма однели готово читав оловни кров. Косовскоj полициjи ниjе било тешко да их похапси, jер су олово продавали на отпаду. Друго jе питање да ли су та четворица могла бити заустављена да то не ураде –сигурно jесу,jер сваки од четрдесетак полицаjаца коjи опслужуjу станицу у Штимљу могао jе голим оком видети вандале док односе црквени кров.Насупрот томе, новинари коjи су дошли да виде шта се десило изазвали су више пажње и били детаљно испитани од полициjе о свим поjединостима њихове посете и за кога раде, односно ко их шаље. Командир полициjе Енвер Авдуљи каже да случаj ниjе етнички мотивисан и да лопови насрћуи на џамиjе.

Овде штету, проблеме, несрећу види само онаj кога она директно погађа и боли, тако даjе скрнављење цркве приjавио свештеник Живоjин Коjић са Штрпца коjи jе задужен за оваj храм. Срба у Штимљу нема од 17. марта 2004. године, њих двадесетак,углавном стариjих,тучено jе и шиканирано, избаченоиз кућа коjе су већином запаљене, а исто jе урађено са црквом коjа jе слично прошла и у таласу насиља насталог одмах након доласка мисиjа Кфора и Унмика 1999. године. Српско становништво, према доступним документима, у овом селу непрекинуто jе живело од средњег века, а цар Душан их jе обавезао, како би се то данас рекло, уговором да производе восак и мед за његов манастир Светих арханђела код Призрена;зна се и да jе Стефан Дечански ту имао резиденциjу, да jе ту примао неке мисиjе и странце. Међутим, ко то, и код Срба и код Албанаца, данас зна и коме jе то важно? Је ли то разлог оваквог односа према, уз пусте српске куће, jедином обjекту коjи припада Србима? Вероватниjе jе да друштво, jавно мњење коjе ћути и поjединце ова црква подсећа на њихове комшиjе Србе, и да они имаjу дубоки осећаj да то ниjе њихово, иако jе сва та земља, нарочито у Штимљу и околини (овде се налази чувено село Рачак, где jе креиран непосредни повод за почетак бомбардовања Југославиjе), „заливена крвљу мученика за слободу”, како пише на многим споменицима занимљивих изгледа и стилова.

Сва таисториjска перспектива ниjе толико битна: Срби нису преживели и сада се неће вратити у Штимље, али хоће ли ово времепреживети њихова црква?–то jе веома тешко и неизвесно питање.Кроз метални оквир,на коме стоjе делови искидане бодљикаве жице,улази се у двориште, а кроз проваљена дрвена врата може се провући у унутрашњост храма. Тамо, изненађено и уплашено jато голубова лети укруг у куполи, а онда се спуштаjу и пролећу напоље кроз поломљене прозоре на главном делу цркве. На поду скеле, грађевински отпаци, гомиле птичjег измета, раскопани зидови и повађене инсталациjе, на часноj трпези, наjсветиjем делу храма, у отвор где су се некада налазиле мошти светитеља, убачен jе мртав голуб. На зидовима само трагови фресака, ниjедна цела ниjе претекла уништавања: у неколико наврата –1999.године, па 17. марта 2004. када jе црква спаљена и демолирана и такосве до овог данашњег jулског пустошења.

Став Епархиjе рашко-призренске jестеда ће се црква, као и све остале, обнављати без обзира на то колико jебуду уништавали, алисе то не ради у инат или против других.

„Вандализам у храму Светог архангела Михаила у Штимљу jесте велика штета за нашу Православну цркву, jер jе она недавно делимично обновљена од новца коjи jе преко Унеска обезбеђен за обнову наших светиња на Косову и Метохиjи”, каже владика Теодосиjе. Он jе већ више пута указивао да jе простор Косово и Метохиjа jедини у Европи где се скрнаве и уништаваjу православне цркве и манастири.

У сенци великих споменика, Грачанице, Богородице Љевишке, Дечана и Патриjаршиjе, постоjи читав угрожени комплекс мањих цркава са значаjним остварењима и уметничким дометима. Кад jе о уметности реч, овде изнад Штимља, запуштене ориjенталне вароши, своjе радове, иконе Светог Саве и Стефана Немање, оставио jе чувени Урош Предић. Дакле, ко jе желео да види Уроша Предића могао jе да оде у Штимље, а данас од њега нема ни трага, осим мутних и нагорелих остатака jедне фреске непознатог маjстора. Нема ни трага милосрђу коме jе ово место завештано, стоjе само трагови нечовештва и упорна жеља да се божjа кућа обнавља упркос препрекама и сваком злу.

Живоjин Ракочевић