fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Уништени докази отежавају признавање радног стажа

 Зграда ХЗМО-а
Зграда ХЗМО-а

Међу неријешеним проблемима српске заједнице у Хрватској још увијек је и конвалидација радног стажа оствареног на подручјима Републике Хрватске која су била под заштитом или управом Уједињених народа у периоду од 1991. до 1995. године. Иако Закон о конвалидацији не предвиђа рок за подношење захтјева за утврђивање овог права, Уредбом о провођењу овог закона из 1998. ипак је био одређен рок од годину дана за њихово подношење. Овај позив за конвалидацију имао је не само временско ограничење, већ су се на њега могли позвати само грађани с пребивалиштем на простору Хрватске, што је за српско становништво у избјеглиштву значило да могу поднијети захтјев за конвалидацију уколико се у року од годину дана врате у Хрватску, пријаве пребивалиште, добију домовницу и особну исказницу, што је због опћих друштвених и политичких прилика у то вријеме за многе избјеглице било неоствариво.

Након првог рока наступила је десетогодишња пауза, а онда је 2008., на иницијативу Српског народног вијећа, тадашња влада Иве Санадера донијела Правилник о поступку конвалидирања на темељу којег је поновно отворен рок за подношење захтјева за конвалидацију, овог пута без временског ограничења, који траје и данас и вриједи за грађане који живе изван Хрватске. Питање продужења рока за подношење захтјева за конвалидацију разматрало се и у процесу приступања Хрватске Европској унији. У одлуци Европског савјета од 20. фебруара 2006. као један од политичких приоритета приступног партнерства наводи се: “Поновно успостављање могућности за подношење захтјева за конвалидацију и ревизија захтјева поднијетих након истека претходног рока.”

Десет година након препорука из Европе и осам након отварања новог рока, проблем конвалидације радног стажа за српско становништво с подручја Далмације, Лике, Кордуна, Баније и западне Славоније и даље није ријешено. Подносиоци захтјева суочавају се с правним запрекама доказивања радног стажа због недостатка писаних доказа. И док је питање конвалидације радног стажа ријешено у свим бившим југославенским републикама потписивањем билатералних споразума, у Хрватској се у поступку конвалидације не признају радне књижице, оригинални школски дневници, здравствене књижице, иако се и у самој Уредби за провођење Закона о конвалидацији за управно подручје рада, запошљавања, мировинског и инвалидског осигурања прописује да се права побројана овом уредбом утврђују на темељу чињеничног стања установљеног, између осталог, писменим доказним средствима. У сваком случају, искуство конвалидирања радног стажа показало је да подручни уреди Хрватског завода за мировинско осигурање (ХЗМО) имају прилично шаролику и неуједначену праксу при рјешавању захтјева Срба који су за вријеме ратних сукоба били запослени.

– Понуђени правни оквир за рјешавање конвалидације није адекватан сложености проблема, посебно због ограничења везаних уз доказивање радног стажа по хрватским прописима. Превелики дискрециони простор дан је водитељу управног поступка који има могућност да слободном оцјеном доказа утврди које чињенице ће се уважити и постати докази на темељу којих ће се конвалидирати стаж – објашњава правник Шпиро Лазиница из Хуманитарног центра за интеграцију и толеранцију у Новом Саду.

Негативна рјешења подручних уреда за конвалидацију стажа углавном се темеље на недостатку релевантних доказа на основу којих би се могле утврдити чињенице да су странке у вријеме рата биле у радном односу. Писмени докази о радном стажу као што су радне књижице, рјешења о годишњем одмору, потврде о радном стажу, платне листе, овјерене здравствене књижице, путни налози, подаци о исплати додатака за топли оброк, након уласка Хрватске војске масовно су и систематски уништавани. Мањи број тих докумената који није био уништен спашен је у подручним државним архивама.

“Релевантни докази”, како их назива првоступањско и другоступањско тијело, нису постали недоступни услијед ратних околности, него је за њихову недоступност директно одговоран ХЗМО, сматра познаватељ избјегличке проблематике и борац за људска права Душан Ећимовић и напомиње да су најрелевантнији докази, а то је евиденција тзв. крајишког парафонда, уништени пропустом подручних служби мировинског осигурања. Да је томе тако потврдила је своједобно и Вера Бабић, која је средином деведесетих била помоћница министра за рад и социјална питања, а која је на конференцији за медије била изјавила да су “документације мировинских и здравствених фондова добро очуване, те неће бити проблема код признавања стажа”. То се односи, према њеним ријечима, “не само на запослене у државном или приватном сектору, него и на оне који су обављали самосталну професионалну дјелатност, самосталне господарственике, као и на пољопривреднике”.

Друга група доказа, која је упућивала на постојање радног односа као основе мировинског осигурања, налазила се код послодавца. Међутим, и ту су се десили намјерни пропусти на штету бивших запосленика.

– Проводећи приватизацију подузећа, Фонд за приватизацију, као овлаштено тијело Републике Хрватске, приликом продаје подузећа није ништа подузимао да сачува персоналну документацију запосленика, тако да је она дијелом сачувана, а добрим дијелом уништена. У односу на сачувани дио персоналне документације ХЗМО није подузео потребне мјере да се наведена документација изузме и сачува за потребе очекиваних поступака конвалидације мировинског стажа. ХЗМО је допустио да се дио материјалних доказа уништи, а за очување другог дијела није подузео одговарајуће мјере и сав терет доказивања крајње је неодговорно пребацио на бивше дјелатнике као странку у поступку – истиче Ећимовић.

За бивше дјелатнике је један од релевантних доказа о радном односу у ратном времену била радна књижица. Уколико су аугустовских дана 1995. били иоле прибрани, ставили су тај за себе важан документ у своју избјегличку пртљагу. Међутим, управним тијелима у Хрватској тај доказ није довољан. Односно, поред радне књижице подноситељи захтјева за конвалидацију радног стажа морају имати и тзв. квалифициране свједоке, бивше колеге из фирме, радне јединице, јавне установе, који су успјели кроз строге доказне поступке конвалидирати свој радни стаж.

– Побијена рјешења првоступањских и другоступањских тијела у својим образложењима не износе оцјену сачуваних доказа, радних књижица, здравствених исказница, овјерених у спорном раздобљу, а који недвојбено упућују на континуитет радног односа. Таквим ставом најизравније се поступа противно темељним начелима Закона о опћем управном поступку – тумачи Ећимовић.

Наводи да једном отворено мировинско осигурање (овјерена пријава код правног предника ХЗМО-а) прије 8. октобра 1991. године и непостојање одјаве с осигурања крајишког “парафонда” представља чињеницу која сама по себи говори о континуитету стажа осигурања, који странка није дужна доказивати јер оно већ постоји, а првоступањско тијело је оно које мора доказивати супротно, а то је да је дошло до евентуалног престанка осигурања.

Поступци конвалидације препуни су несхватљивих разлика у тумачењу закона и његовој примјени. Док за доказивање радног стажа стеченог у јавној установи или подузећу подносилац захтјева мора имати и писани документ и обавезно тзв. квалифицираног свједока, односно бившег колегу из подузећа или јавне установе који је успио конвалидирати стаж, дотле за доказивање пољопривредног стажа и остваривање пољопривредне мировине, чији је износ миноран и износи колико и социјална помоћ, уз документацију о посједовању и власништву земље треба имати и свједоке који могу бити из било којег краја Хрватске, неовисно о пребивалишту подносиоца захтјева.

Посебно строги критерији вриједе за обртнике и трговце: њима у поступку доказивања радног стажа нису довољни само издани налози, платне листе, документација уз печате о уплаћеним доприносима. Да би дошли до конвалидираног стажа, најприје морају затражити од уреда за господарство на свом подручју признавање обрта за вријеме ратних сукоба, а да би се то признало, морају имати рјешења о регистрацији од тадашњих органа управе. Тек када изврше упис, могу наставити редовну процедуру доказивања радног стажа као и остали подносиоци захтјева. На пут доказивања радног стажа уопће се не требају упуштати особе које су биле у служби крајишких министарства унутарњих послова и обране, чак ни цивилна лица која су на шалтерима издавала возачке дозволе.

Бивши запосленици с ратних подручја који су из својих домова 1995. године изнијели писану документацију о радном стажу, уз присуство квалифицираних свједока углавном су успијевали конвалидирати радни стаж. Уколико би их подручне службе и одбиле, на темељу писане жалбе средишња служба углавном је признавала њихово право. Међутим, Шпиро Лазиница упозорава да је прије три године Високи управни суд заузео стајалиште да се може признати само радни стаж особе која посједује рјешење крајишког “парафонда” о утврђеном радном стажу.

– Став Високог управног суда је да се не може ићи на утврђивање стажа, већ само на признавање рјешења крајишког “парафонда”. Уколико Високи управни суд остане при том свом стајалишту, бојим се да нитко неће моћи остварити право конвалидације стажа јер ниједна особа, чак ни с подручја мирне реинтеграције, нема наведено рјешење – упозорава Лазиница.

Када управни поступци конвалидације започну, они трају унедоглед, а странке су изложене високим трошковима које једва могу поднијети. Управни поступци захтијевају присуство два свједока у Хрватској који би потврдили чињеницу запослења, а који обавезно морају бити запосленици исте фирме као и сама странка, с тиме да им је стаж претходно конвалидиран. Њихова свједочења су само додатни, али не и круцијални доказ. Проблем довођења таква два свједока којима је стаж конвалидиран посебно је присутан у случају малих занатских радњи, гдје је био само један запосленик, што се у управном поступку може потпуно игнорирати и на крају донијети одлука да нема довољно валидних доказа за конвалидацију стажа. Трошкови поступка конвалидације за три године, девет мјесеци и 27 дана радног стажа на просторима који су били под заштитом или управом УН-а, ионако високи за осиромашену и обесправљену избјегличку популацију, мултиплицирају се уколико странке након негативних рјешења у управном поступку правду одлуче потражити пред судовима, гдје пролазе праву голготу јер им трошкови изгубљених судских битака лијежу на имовину.

Извор: БАНИЈА

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: