Уништавање трагова злочина – Књига Јадовно 1.

Од саме успоставе НДХ, усташки органи власти и њихове војне формације настојали су да прикрију своја недјела, убијања, масовне покоље и масакрирање цивилног становништва. По ликвидацији логора Јадовно, крајем августа 1941. године, извршиоци злочина су у неке од безданих јама на Велебиту натрпали грање и камење преко тијела усмрћених жртава, замаскиравши их, а неке су и забетонирали. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 22. марта. 2016. године. Ова су стратишта све до данашњих дана остала покривена велом тајне. Међутим, свакодневна хапшења и масовна нестајања мушкараца, жена и дјеце нису могла остати неоткривена. Нису само злочинци уклањали трагове за собом. И становништво настањено у близини масовних гробница је допринијело да се истина не сазна, кријући од заинтересованих гдје се налазе мјеста злочина, тако да су она неминовним законитостима промјена у природи, новим густим растињем, непроходно испреплетеним, толико обрасла да је многима заметнут сваки траг. О овоме свједочи већ цитирани документ – извјештај италијанског потпоручника др Виторија Финдерлеа од 6. септембра 1941, у којем он Војну здравствену дирекцију 5. армијског корпуса 2. италијанске армије обавјештава да му је отежан задатак да пронађе бездане јаме у које су бачене жртве у комплексу логора Јадовно, што је било потребно да би се спријечило евентуално загађења вода, јер становници околних насеља не желе да сарађују и покажу гдје се јаме налазе, па их је сам и уз велике потешкоће пронашао тек неколико.[1] Да су усташке власти још 1941. године прикривале и уништавале трагове злочина, показује више сачуваних докумената управо њихових органа. У то вријеме су се многе жене обраћале италијанским војним јединицама желећи да сазнају судбину својих мужева, синова и кћери које су усташе похапсили и одвели. Главно равнатељство за јавни ред и сигурност и Усташка надзорна служба најчешће су на упите који су им били прослијеђени одговарали да о траженим људима не знају ништа, нити преко својих подручних области могу нешто одређено сазнати. Тако Усташка надзорна служба 18. новембра 1942. године одговара на захтјев Вишег заповједништва италијанских оружаних снага „Словенија-Далмација“ да један број Срба, наведених именима и презименима, буде ослобођен из концентрационог логора Госпић: „Особе, које су своједобно из Грачаца, Граба, Вучипоља, Кијана и Штикаде, као непоћудне и погибељне по јавни ред и сигурност упућене у поједине сабирне логоре, упућене су већим дијелом у сабирни логор у Госпић, па их се услијед своједобних догађаја у Госпићу може сматрати несталим.“[2] Такође на допис Вишег заповједништва италијанских оружаних снага „Словенија-Далмација“, од 18. маја 1943, Главно равнатељство за јавни ред и сигурност отписује да нема података везаних за логор Госпић, па ни података о траженим лицима: „Те су особе у првим данима револуционарног живота нашег народа биле елиминиране из јавног живота и упућиване у привремене и покретне логоре, нарочито у Госпић, одакле су услијед познатих догађаја нестале или им се заметнуо сваки траг. Према томе нису ни одговори на питања о таквим особама, сматра се, могли бити одређенији.“[3] Главно равнатељство за јавни ред и сигурност НДХ, као организатор логора Јадовно, самим тим и злочина почињених над српским и јеврејским народом, било је добро обавијештено о свему што се у њему збивало. Знало је да је логор Јадовно ликвидиран крајем августа 1941. године, али службено извјештава да о томе ништа не зна. Директан одговор се избјегава у настојању да се прикрију недјела за које је било одговорно управо ово Равнатељство, што је команди италијанских оружаних снага било познато, јер су управо они присилили усташе на ликвидацију логора Јадовно. Све вријеме рата, истина о злодјелима је у документима фалсификована, злочини су прикривани и умањивани, а многима су трагови и посве брисани. Бројне документе су усташе током рата уништили. Па и послије рата су појединци уништавали писана свједочанства која су била сачувана. Нажалост, и службени органи власти у ослобођеној Југославији су на одређени начин спречавали да се аутентични извори о масакрима усташа над српским и јеврејским народом сакупљају и објављују. Настојало се да се о овој теми што мање говори и пише, да се злочини забораве – у име мира, братства и јединства. Најупечатљивији примјер уништавања трагова усташких злочина налазимо управо у комплексу логора смрти Јадовно, како на Велебиту тако и на отоку Пагу. Послужићу се италијанским архивским изворима о томе, које је 1988. објавио Анте Земљар у књизи Харон и судбине, затим документима из Министарства одбране Републике Италије, и с неколико докумената из Државног архива у Риму који се чувају у микротеци Архива Југославије у Београду. Након ликвидације логора Јадовно и Слана, крајем августа 1941, по доласку италијанске војске у Хрватско приморје и Лику, Команда 2. италијанске армије је 6. септембра преузела цивилну власт у овим крајевима, страхујући од ширења устанка из Србије и Црне Горе, преко Босанске Крајине, у Хрватску. Послије преузимања власти, командант 2. армије, генерал Амброзио, наредио је да се заплијене сви документи о усташким концентрационим логорима на подручју Лике. Највећи број докумената је потом брижљиво уништен. Ипак, сачувано је неколико докумената, управо 5. корпуса 2. италијанске армије, који аутентично свједоче о уништавању трагова масовних усташких злочина у комплексу логора Јадовно, што су војници ове италијанске јединице обавили на крајње нехуман и нецивилизован начин. Из већ наведеног извјештаја др Финдерлеа види се да га је Дирекција за здравство 5. армијског корпуса 2. италијанске армије задужила да с једном екипом војника пронађе масовне гробнице и дезинфикује их, како би се спријечиле евентуалне заразе. Описујући шта је све на терену пронашао у времену од 1. до 5. септембра, Финдерле наводи да је на отоку Пагу, у предјелу Фурнажа и још неким мјестима на отоку, пронашао неколико масовних гробница у којима су лешеви били врло плитко сахрањени, тако да су представљали „интоксикациону и инфекциону опасност.“[4] На основу његовог извјештаја, Војно-здравствена дирекција италијанског 5. армијског корпуса је 6. септембра наредила да се „лешине сахрањене у Слани на Пагу откопају и сакупљене на ломачама да се натопе запаљивим и сагорљивим текућинама,[5] те под хитно изврши њихово спаљивање.“ Задатак је 8. септембра повјерен јединици здравствене службе дивизије „РЕ“, а 11. септембра у 7,30 сати поручник др Санто Стаци (Santo Stazzi), праћен једним подофициром и 34 војника, кренуо је из Краљевице на Паг моторним једрењаком „Венус“, носећи материјал потребан за уништавање трагова усташких злочина у логору. Цијелих 10 дана је специјални војни санитетски одред, којем је помагало још око 50 војника, од раног јутра до касних вечерњих сати обављао овај нехумани посао. Италијанским санитарцима су у откривању масовних гробница помагали добри познаваоци отока, свједоци усташких злочина у логорима Слана и Метајна, добронамјерни људи Иво Билић, Вилко Марковина, Павле Ловрић, Никола Цар и други. Прва ископавања су почела на рову удаљеном 300 метара од обале са пашке стране, који се састојао од шест јама дужине 7 м, повезаних попречном јамом дугом 56 метара, дубине 2,5 до 3 метра и ширине око три метра. Извађене лешеве су полијевали бензином и спаљивали, а затим настављали с копањем редом, ближе мору, гдје су јаме биле дужине 13 метара, ширине 1,5 м и дубине око једног метра. Друге јаме нису отваране, него су само дезинфиковане, а њихове површине маскиране, како би се трагови сакрили и временом заувијек нестали. Свој задатак су италијански санитарци завршили ископавањем и спаљивањем лешева из јаме дуге 19, широке 5 и дубоке 3 метра, која се налазила у једној вододерини смјештеној сјеверо-западно од логора Слана. При обављању овог нечасног посла, већина њих се није понашала цивилизованије од усташа. Понашање италијанских војника је описао Павле Ловрић, који је био присутан при ископавању. У изјави датој Комисији за ратне злочине за Хрватско приморје 17. јануара 1946. године он наводи: „Италијански су санитарци, њих 35 војника, на лешевима прије спаљивања вршили претраге, тобоже због легитимација које су ионако послије уништили, па су како су лешеви имали сви уста јако отворена, прегледали њихова зубала и који год је имао златне или сребрне зубе, свакоме су каменом избијали вредносне зубе и спремали их у један сандук, а након свестране претраге и пљачке лешева помно су те зубе опрали са шпиритом и међусобно их раздијелили.“[6] Др Стаци је 22. септембра начелнику санитета 5. корпуса упутио детаљан извјештај, из којег наводим само неколико дијелова: „Већ у зору 12. септембра 1941. године гдје се брод усидрио, а још више у близини гребена гдје смо пристали, наишли смо на један одвратан смрадеж који је карактеристичан за органске материје у распадању. Успевши се неким путићем по гологолцатом трагичном терену, нашли смо се изнад 400 метара пред јамом дугом 32 метра, широком два, а дубоком 1,5 метар. Током пута били смо присиљени употријебити плинске маске јер је смрдеж постао неподношљив, а успињање нас је силило да дишемо дубоко.“ Овај лијечник затим описује друге јаме на које су наилазили: „Из јама пробија се врло јак смрадеж материја у распадању, а из помакнуте земље избијају згрчене руке, ножни прсти већ врло трули, а на неким се мјестима јасно указују обриси човјечјих тијела слабо покривених земљом. У једном дијелу, гдје је терен показивао необичну еластичност, бушењем од само неколико центиметара открио се женски трбух.“ Стаци даље описује ископавање гробнице у долини Карлобашки Малин: „На неким мјестима избијају руке и ципеле. Дијелим људе у двије групе. Приступа се методичном раду. Одмиче се све камење с помакнуте земље, опрезно с лопатама одмиче се слој по слој по читавој дужини гробља. Послије одстрањења првих 5 до 20 цм земље, указују се бројне руке, често везане, босе ноге, а који пут обувене, главе са лицем окренуте према горе или које показују шију. Иако смо већ навикли на извиривање удова и главе, овдје је ово указивало на извјесну изнимност у покапању. Готово је било правило да се послије одстрањења земље, на лешинама нађе слој камења које је требало макнути да би се с ископом лешина могло наставити. Настојали смо себи протумачити ову присутност камена те смо испробали на ископу који још није био испуњен те дошли смо до закључка да су укоп вршили на овај начин: оне које је требало побити, свезаних горњих удова или повезаних по двојицу или тројицу заједно (увијек са жицом за електричну струју), поставило се на куп земље, одгрнуте код ископа јаме, у коју су онда падали убијани митраљезом или смртно рањени хладним оружјем. У тим случајевима, кад врло вјеројатно што показује положај лешева смрт још није наступила, било је срушено највеће камење из подножја сухих зидова с обје стране које је у паду повукло за собом земљу, па је тако укоп био извршен с мало муке и брзо. Да су били укопани смртно рањени, али још живи, доказује изобличени и трагични изражај лица већине ових лешева. Извлачење лешева било је стога нарочито мучно, јер нису били смјештени по неком реду него набачени, некоји с главом према доље, други згурени, други опет с удовима испремијешаним с другим лешевима, некоји међусобно везани и поразмјештени у положајима који се не могу ни замислити. На некојим су мјестима лешеви чак у пет слојева, један над другим, а на другим их има мање, већ према томе како је то дозвољавала дубина јаме с каменитим дном. Готово сви мушки лешеви имали су горње и доње удове везане. У близини јаме нађене су митраљеске чахуре, а код многих лешева који су још били врло уздржани, било је могуће констатирати смртне ране од хладног оружја на прсима, на леђима, на врату. Једној младој жени одрезане су потпуно оштрим оруђем дојке. У двије јаме нашли смо само жене и дјецу али и у другим јамама били су испремијешани мушкарци, жене и дјеца. Стање издржавања лешева било је различито у различитим зонама јер су укопи извршени у разно вријеме. Када би извадили који леш употребом трозуба, поставили би га на импровизиране носиљке и преносили на ломаче од дрвља у ту сврху и припремљене гдје је био обилно натопљен горивим текућинама и спаљен. Ради стања сапонификације неких лешева, као и ради импрегнирања са земљом, сагоријевање се одвијало полагано, али потпуно, тако да није преостало ништа него пепео потпуно уништених органских материја. Послије ослобађања гробова од њихових мртвих становника, по дну откопа полаган је слој живог вапна разријеђен у води. Над вапно положио би се прах мртвих, на њега ново вапно те слој од 20 центиметара земље. Није било потребно додати више јер ће поред кише које наступају на овај тако уређен терен и саме извршити своје.“[7] Стаци у извјештају наводи и да су санитарци при ископавању проналазили понешто од ствари које су припадале жртвама фотографије, жељезничке и трамвајске карте, индексе… Међутим, ништа од тога није сачувано све је уништено. Стаци даље износи да је његова екипа у 2.720 радних сати из полузатрпаних или откривених јама ексхумирала 791 жртву од тога 716 из гробља у Малину, 20 из гробља у Карлобашком Малину, две у зони Малин, близу једног извора воде, једну с десне стране пристана у Малину и 52 из једног гробља налијево од мјеста Слана, послије чега су лешеве спалили на неколико десетака ломача. Међу спаљеним тијелима су 92 припадала дјеци старој од 5 до 14 година (за једно дијете у повоју је претпостављено да има пет мјесеци), затим 401 мушкарцима и 293 женама. Ова јединица је за спаљивање уморених Срба и Јевреја употријебила 70 квинтала дрвета, 550 кг бензина, 250 кг петролеја и 45 квинтала живог креча.[8] Послије одласка усташа с Пага и у вријеме док су италијански војници спаљивали лешеве, око 40 мјештана из Новаље на Пагу је дошло у Слану да види остатке логора и увјери се у истинитост прича о усташким злочинима, којима до тада нису вјеровали. Шиме Брозовић, један од њих, у изјави датој Комисији за ратне злочине за Хрватско приморје 18. новембра 1945. године, износи шта су грађани затекли непосредно по одласку усташа и ликвидацији посљедњих заточеника у логору Слана: „На обали је камење било мјестимично поливено кречом, а мјестимице још крваво. У једном од логора наишли смо на гробне хумке, затим смо се удаљили од логора око два километра према југу и примјетили дим који се дизао из једне долинице угледали смо страшан призор јама дугачка око 16 метара (мјерили смо је корацима), а дубока два до три метра, била је испуњена лешевима мушкараца, жена и дјеце, потпуно испремијешанима, још готово свјежи задах трулежи још се није особито јако осјећао.“[9] Иво Билић, један од најбољих познавалаца отока Пага, који је доктору Стацију помагао у проналажењу масовних гробница, обишао је сва мјеста злочина прије доласка италијанских санитараца. Том приликом су с њим били и др Томо Додоја, Јеролим Сулем и Јуре Персен У изјави од 6. марта 1953. године, он је описао оно што је видио одмах након одласка усташа с Пага и дјеловање италијанских војника који су уништавали трагове злочина. Билић наводи да су у близини логора видјели леш младића, поред којег су нашли индекс и из њега сазнали да је то био студент медицине из Карловца. Млади човјек је био убоден ножем у затиљак, као и још двојица убијених студената чија су тијела била само 50 метара удаљена од њега. Иза тога су наишли на јаме о којима је детаљно писао др Стаци. Др Додоја је, како каже Билић, закључио да је у јаму дугачку 30, широку 4 и дубоку 2 метра било набацано до 3.000 лешева мушкараца, жена и дјеце. Жртве су биле прекривене тек с мало камена, па се могло видјети да су им везане руке и ноге и да су усмрћене ударцима ножем по трбуху или грудима. „Наилазили смо и на случајеве извађених очију и слично.“[10] Билић свједочи да су италијански војници лешеве ископавали по дану, фотографисали их и претраживали, а по ноћи полијевали бензином и спаљивали. „За вријеме ископавања у једном моменту позвао ме италијански доктор по чину пуковник: ’Дује (читај Иво, прим. аутора), дођите да видите што су учинили хрватски барбари.’ Кад сам дошао до њега, видио сам једну жену како лежи на леђима са распореним трбухом а у трбуху је имала двоје дјеце. Дјеца су јасно, била мртва. Ово није био јединствени случај. Жртвама је вађена утроба те све нисам могао гледати јер је призор био страховит и невјероватан. Из јаме се ширио јак задах мртваца, љетно вријеме и лешеви неколико дана стари.“[11] Билић износи и друге податке о безумности злочинаца и њиховим дјелима. Возећи се чамцем, видио је многе лешеве како плутају морем. Главе су им биле потопљене а ноге на површини воде или обратно, што је овисило о томе за који дио тијела су им усташе привезали камен. „Свим жртвама које сам ја видио били су распорени желуци. Др Томо Додоја је закључио да је у море бачено око 6 000 људи, жена и дјеце, од којих је већи број морском струјом однешен у дубину“.[12] Исказ овог свједока, као и других наведених, посебно је значајан зато што описује стање само два до три дана послије ликвидације логора, кад су трагови усташких звјерстава били потпуно свјежи. Нажалост, гробнице до којих су дошли италијански санитарци више не постоје. Једини траг који је остао иза њих, и то само неколико дана по спаљивању лешева, била је црна плоха сагорјелог земљишта. Нестале су и бројне фотографије, којима би Италијани, да нијесу склоњене, могли посвједочити ископавање и спаљивање побијених – уништавање трагова злочина. Како пише у цитираном извјештају др Стација, фотографије су биле сложене у албуме и као дио извјештаја упућене италијанском министарству рата у Риму. Трагајући за овим фотографијама, Анте Земљар се обратио и Министарству одбране Републике Италије. Одговор шефа Уреда Министарства био је да тражене фотографије није могуће доставити јер су се загубиле![13] И сам сам покушавао да уђем у траг овим свједочанствима, дознавши и да поједине породице родом са отока Пага још увијек чувају неке документе и фотографије. Безуспјешно! Тако ови извори који вјеродостојно свједоче о усташким злочинима за сада остају непознати јавности. [1]   Земљар Анте, н. д, 234-242. [2]   Архив ОС, а. НДХ, к. 229, рег. бр. 35/5-1. [3]   Архив ОС, а. НДХ, к. 231, рег. бр. 26/9-1. [4]   Земљар Анте, Харон и судбине, Веоград 1988, 234-242. [5]   Исто. [6]   ХА Ријека, Паг, к. 2207. [7]   Земљар Анте, н. д., 244-248. [8]   Исто. [9]   ХА Ријека, кут. 2207. [10]   Записник од 6. марта 1953, ХА Задар. [11]   Исто. [12]   Исто. [13]   Земљар Анте, н. д, 220.

Преузмите књигу у PDF формату:

---

---

Назад на садржај књиге