Угриз прошлости

Па тко не би за њих имао разумјевања? За те скупине Хрвата потпуно слуђене чињеницом да их се гура у нешто на што од почетка ове државе нису навикли, то јест на непослушност, на супростављање најдражој партији која их је прије четврт вијека дословце измислила, као своју фалангу и вјерну гласачку машину.

Па се ето догодило оно што се и морало догодити, да се потпуна шизофренија владајуће странке прелије и на њене најоданије поданике, и то због једног прилично безвезног детаља, каквим већина овдашњих клеронационалиста заправо сматра Истанбулску конвенцију. Један се документ Вијећа Европе, каквих је у Хрватску већ стигло на стотине, одједном показао као страшни камен раздора, прво унутар владајућих десничара, а потом се рефлексно одразио и на збуњено чланство. Које ионако не разумије нити да је Земља доиста округла, а камоли да би сада требало схватити, па још и прихватити, тамо неку родну идеологију које да има, а заправо нема, у тој вражјој конвенцији.

Свакако, огромна је забуна захватила мозак хадезеовца вулгарис, јер догодило се недопустиво, да се сам ХДЗ расколио, нажалост накратко, око документа којему је једини циљ спријечавање насиља над женама, а радикално се крило странке с гнушањем успротивило конвенцији јер да се у њој дају права оним страшним људима који да нису ни мушко ни женско, те да је родна идеологија бласфемија, од бога и папе забрањена. Још кад су бискупи са свих олтара загрмили како ће ИК уништити саму срж Хрватске која „почива на обитељи и домовинском рату“, било је довољно да се стадо ускомеша, потпуно збуни и наравно у доброј организацији матере Цркве похрли на улицу. Ту је онда њих пет, шест тисућа избезумљено лајало о свему и свачему, најмање о ономе због чега су се и окупили, али опет манифестирајући озбиљну патологију друштва разрованог задртим клерикализмом и усташтвом.

А све су те свињарије могуће зато јер Хрватска смрди на тоталитаризам једне партије и једне цркве, уништене, пасивизиране опозиције, јер социјалдемократи су се појели унутар себе, а љевица је тек пука фраза, лажно име неолибералних странчица, и било је скоро природно да једина опозиција владајућем ХДЗ-у постане сам ХДЗ. Онај његов радикални дио којему је ионако пуна капа бриселског чиновника, премијера Пленковића, који ће пак гурати Истанбулску конвенцију опет због своје властите агенде, то јест могућности да у догледно вријеме у Бриселу заузме неку важну европску функцију. Какогод, шеф ХДЗ-а добио је ову битку, конвенција ће бити ратификована, а онда је одмах најавио да ће Црква судјеловати у изради новога закона о побачају, па је постало јасно да је фарса око ИК била тек димна завјеса за један закон којим ће се, не треба сумњати, побачај заправо забранити и тиме легализовати најгори облик насиља над женама.

Углавном, оштра битка против једног бенигног документа успјешно је потиснула све праве проблеме Хрватске, све на радост владајуће партије, јер нитко више не спомиње ни реформе, ни посрнуло здравство, ни ригидни образовни сустав…, никога више не брине ни тобожњи демографски слом државе због свакодневног масовног одласка читавих породица у иностранство.

И свакако, била је то парада искежених очњака оних који сматрају да трансродне особе нису људи, престрављених да ће због Истанбулске конвенције у мушке заходе улазити мушкарци у хаљинама, али то неће бити њихови бискупи, ти лицемјери у хаљинама који су, ништа мање од десничара који Хрватском углавном владају, одговорни за наметање друштву „вриједности“ фашизма.

Уосталом, управо је велико У, као симбол усташке ендехазије, било највидљивије на транспарентима противника конвенције, попут онога: „ИК – не У Хрватску“, док се с позорница кретенски митинговало против „комуниста и љевичара“. А опет, то јадно стадо, годинама инструирано од клера и националистичких вођа, само је одраз трајне политике случајности, вођене од прилике до прилике, без суставности која би макар наговјестила могућност да Хрватска изађе из посвемашњег ултраконзервативног назадњаштва.

То је политика странке која опстаје на подјелама, политика коју је најбоље показала предсједница државе за недавног посјета хрватској заједници у Аргентини гдје је казала како је поносна на „све оне Хрвате који су након Другог свјетског рата управо у Аргентини нашли простор слободе у којему су могли свједочити домољубље и истицати оправдане захтјеве за слободом хрватског народа“.

Толико глупа ипак није, а да не зна да је изрекла апологију управо бројним усташким злочинцима који су уз помоћ Ватикана побјегли баш у Аргентину и ту ударили темеље усташтва дијелу тамошњих Хрвата.

Толико глупа није, а да не зна да је високо одликовање уручила шефу тамошње хрватског пронацистичког удружења које редовно слави дан успоставе Независне Државе Хрватске, усташи који тражи да се из хрватског Устава избаци антифашизам. Је ли онда необично да се отворено кокетирање шефице државе с аргентинским усташама рефлектује дернеком уличних фашиста на протесту против Истанбулске конвенције?

Или се баш зато овдје ни будућност, а камоли садашњост, не може заштитити од лоше прошлости.

Извор: Младина, 30.03.2018.