Угашен огањ културе након 200 година

Послиjе пораза Турске под Бечом 1683 г. и њиховог повлачења ослобођена jе Лика. 1689.г. испод Турског стотинушездесет годишњег ропства и дошла под власт Аустриjе.

Oслобођењем од Турака престала jе потреба постоjања Воjне краjине.

Повлачењем Турака jедан дио хришћана из Турске краjине одлази с Турцима.

Већ 1690. године jавља се ново насељавање тако Медак 1700.г. има 110 кућа православног становништва. Ново становништво jе населило из разних краjева: из Хрватске краjине, од Оточца и Бриња…, неки долазе од Купреса, Гламоча, Сараjева и других краjева.

У то вриjеме у Медак долази и сараjевски владика Атанасиjе Љубоjевић и оснива своjе владичанство у Метку. Он се залагао за очување краjишких повластица и jединство православног народа из Хрватске и Воjводине. Аустриjи то ниjе ишло у прилог, боjала се jединства православаца из Хрватске и Воjводине коjи су се населили под водством патриjарха Арсениjа Чарноjевића 1689. год, па jе владика Љубоjевић протjеран из Аустриjе.

Јавило се незадовољство краjишника због укидања краjишких повластица. У страху од побуне краjишника Лика jе 1712. године проглашена Краjином.

Аустриjа проводи реформе у Краjини: заводе нове униформе, њемачки jезик, команде… Краjишници пружаjу отпор, избиjа Смиљанска буна 1728-29. коjа jе угушена воjном силом. Руководиоци буне свирепо кажњени.

Аустриjа jе хтjела да проведе германизациjу у циjелоj монархиjи, покренуто jе оснивање њемачких основних школа у коjима jе требало одгаjати официре и високе службенике коjи ће добро познавати њемачки jезик. Срби у Краjини су давали отпор тим школама али jе било и оних коjи су давали дjецу у те школе.

У то вриjеме поjављуjе се владика Данило Јакшић, као експонент Бечког двора добиjа дозволу за отварање српских основних школа у Карловачком генералату, коjем jе припадала Лика.

Одмах по добиjеном одобрењу, 1744. г. отвара школу у Плашком, 1752. г. отвара школе на подручjу Оточке регименте.

1770.год. гради у Метку владичански двор и школску зграду у коjоj отвара двогодишњу школу. За учитеља jе поставио економа владичанског двора Јанићиjа  Милоjевић. Ђаци су уз учење радили на владичанском имању. Школу jе издржавала црква, она jе наметала обавезе на народ, па се народ жалио генералату у Карловцу и школа jе затворена 1775.г.

У рату с Француском 1805.г. Аустриjа губи Лику, Истру и Далмациjу, што долази под француску власт. У то вриjеме под утjецаjем француске револуциjе буди се национална свиjест код наших народа.

Послиjе пада Наполеона и обнављања Аустриjске власти jавља се домаћа буржоазиjа и увећава потреба отварања школа. 1836. год. у Метку jе поново отворена тривиjална школа, за учитеља jе дошао Бобић, прозван у народу Лер Бобић. Настава jе била на њемачком jезику. Бобић jе настоjао да се у школи што дуже задржи њемачки jезик, како би ученици могли постати аустриjски генерали и високи чиновници. У овоj школи су учили Радошевић, Његован, Љуштина, аустриjски генерали.

1870. г. за учитеља у Медак долази Миле Оклобџиjа, имао jе рођака Димитриjу Николаjевића Оклобџиjу, коjи jе био професор у Русиjи, па на свог рођака преноси словенску мисао, што Миле преноси на своjе ђаке и народ. Оклобџиjа jе био присташа хрватско-српске коалициjе па jе ради тога од стране аустриjских власти премjештен у Вргин мост.

Послиjе Оклобџиjе у школу Медак за учитеља долазе: Живковић, Наранчић и Петар Станић. Наставили су рад претходника и били врло активни у политичком животу и раду тог времена. Припадали су хрватско-српскоj коалициjи, ради тога су од власти прогањани, Петар Станић кад jе компромитован извршио jе самоубиство, а Живковић и Наранчић су премjештени из Метка.

1908. год. у школу Медак долази Душан Попара и ради у школи до 1934. год.

Јединственог закона за школе ниjе било, за Воjну краjину jе важио Аустриjски закон, а за цивилну Хрватску закон из 1860. год. коjи jе предложио Штросмаjер. По том закону jе уведено обавезно школовање дjеце у траjању 5 година, уводи се опетовница. Оваj закон се примjењуjе у школи Медак све до 1929.г. Кад jе у Краљевини Југославиjи донесен закон за све школе у Југославиjи. По том закону обавезно jе школовање за сву дjецу од 7-15 година. Приступило се преласку на основно осмогодишње школовање, али у Метку ниjе остварено даље од опетовнице.

У Метку jе био скучен школски простор, радило се у школи изграђеноj 1770.год. коjа ниjе задовољавала наjнужниjе потребе.

1932.год. jе краљ Александар Карађорђевић посjетио Медак и узео покровитељство над градњом нове школе у Метку и школа у Папучи, Павловцу и Могорићу.

Нова школа у Метку jе направљена, постављен школски намjештаj и попуњена ђацима, краљ ниjе доживио њено отварање.

Око 1935. год. за управитеља школе долази Никола Бjеговић, уз рад у настави уређуjе школски воћњак, врт и расадник, активан jе у политичком животу и буде премjештен у Босну. Из Травника се укључио у НОБ-у, погинуо 1944. г. као комесар Маjевичког одреда.

Послиjе Николе долази Бранко Левнаић, коjи уз наставу активно ради у ваншколским активностима и политичком животу мjеста. Његова активност jе прекинута априлском окупациjом Југославиjе 1941. год.

У овоj школи прва знања су добили народни хероjи Југославиjе: Смиља Радошевић-Покраjац и Милан Купрешанин, те генерали ЈНА: Милан Купрешанин, Петар Клеут, Стево Маодуш, Петар Љуштина, Илиjа Борић и већи броj учитеља, професора…

Окупациjом Југославиjе, 1941. школа долази у тежак положаj, већ 12. априла 41.г. у Медак  jе стигла талиjанска моторизована колона. Одмах по доласку у Медак школа jе затворена, школска зграда постала касарна за талиjанску воjску. За талиjанима, маjа мjесеца, у Медак долази одред усташа, смjестили се у приватну трговину и жандармериjску касарну.. Учитељу Левнаићу jе запретила опасност и склања се у Славониjу. У устанку, 1941. ступа у НОБ, гине на дужности команданта батаљона НОВ-е, његово име и име Николе Бjеговића уписано jе на спомен плочи откривеноj на школи 19.06.1955.г. приликом обиљежавања 185-годишњице рада школе.

Како jе у Метку био jак талиjански гарнизон jедна група мjештана се окупља око Гавре Станоjевића, ставља се у службу окупатора и формира четнички одред, коjи jе вjерно служио талиjанима до краjа 1943. год, када бjежи с талиjанима и том приликом пали стару школу, направљену 1770.г. и владичански двор.

Развитком устанка развиjала се и народна власт. У Метку jе основан акциони одбор коjи своjом активности у jесен 1943. год. отвара школу у Метку. Будући да jе окупатор (Талиjани- Ниjемци) држао школску зграду. Школа jе отворена у засеоку Брезик, учитељи су били Милица Радаковић и Недjељко Вуjновић. Како jе неприjатељ (ниjемци-усташе) стално нападао и палио зграде школа jе морала више пута селити. 1944. год. се смjестила под Богуницу, послиjе паљења ове сели се у Почитељ гдjе ради до краjа рата 1945.г.

По завршетку рата школа jе враћена у центар села, смjештена у кућу Ђуке Вуксан и jош неке приватне обjекте. У то вриjеме су били учитељи: Милкица Клеут и Миле-Мићо Љуштина. Како jе школа нередовито радила било jе око 200 обвезника у 4 разреда, услови рада врло неповољни.

Уз наставу за школске обвезнике организирани су аналфабетски течаjеви, на коjима се научило читати и писати. 1945-15 полазника, 1946-40 полазника и 1947 11 полазника.

1947. год. jе обновљена школска зграда и у њоj извођена настава. Било jе 232 школска обвезника, ове године jе школа прерасла у 7-годишњу. За руководиоца долази Даница Јаковљевић, ради 5 наставника.

1953. год. школа jе прерасла у 8-годишњу гимназиjског А типа. Почетком 1954/55 школске године попуњава се наставнички кадар, за директора долази Никола Станић, у школи jе 210 ученика, распоређених у 8 одjељења, 8 наставника.

Организирана jе и извођена настава за одрасле коjи нису завршили Основну школу, а изразили жељу да заврше осми разред.

Организирани су и обављани приватни испити за службенике и раднике коjи су се приjавили ради напредовања у обављању послова.

Уз наставу у школи су разгранате слободне активности:

Културно-умjетничко друштво „Смиља Покраjац“ имало jе дилетантску, фолклорну, тамбурашку и литерарну секциjу. Литерарна секциjа jе издавала школски лист „Ласта“.

Друштво народне технике имало jе грађевинску и фотографску секциjу.

Ученичка радна задруга „Бранко Левнаић“ имала jе: ратарску, ливадарску, воћарску и повртларску секциjу. Све секциjе су имале програме рада и успjешно их остваривале. Сваке године су одржаване годишње скупштине на коjима су подношени извjештаjи и доношени програми рада за наредну годину.

Задруга jе добила многа признања и честитке за постигнуте резултате, тако jе предсjедник опћине Госпић Мићо Јелача у дискусиjи на другоj годишњноj скупштини задруге казао: Ви боље радите него све наше ОПЗ-е. Ви се бавите производњом, а оне трговином.“ Похвале за рад су дошле од: Јакова Блажевића, Кате Пеjновић, Цвjетина Миjатовића, Бранка Станића и многих.

Задруга jе 1960. године примила савезну награду, плакету и 100.000 динара.

Пионирска организациjа jе кроз приjем у пионире, пионирску заклетву, прославу Титових рођендана и дана школе, Титову штафету, посjету споменицима НОБ, посjету родитељима палих бораца и другим активностима развиjала љубав према домовини и патриотска осjећања.

19.06.1955. год. организована jе прослава 185- годишњице рада школе, прослави су уз слављенике присуствовали: Ката Пеjновић, народни посланик у сабору и члан CK SKH-e, Иван Узелац- Ђан… примљене су честитке од Јакова Блажевића, Петра Клeута, Стеве Маодуша.

Броj ученика у школи био jе промjенљив, тако 1957/58 шк. год jе 239, 1961/62 jе 307; 1973/74 jе 328, након чега се постепено смањуjе да би 1990-91 било 137 ученика. Сви обвезници су редовно уписивани и прошли кроз школу. Након завршетка Основне школе готово су сви продужили школовање у гимназиjи, учитељскоj школи, школи ученика у привреди. По завршетку школовања били су савjесни и вредни у послу за коjи су се оспособили, неки су постали: учитељи, професори, економисти, техничари, официри, лиjечници, увиjек су одржавали везу са школом у коjоj су стекли прва знања.

У мjесту Медак догађале су се брзе промjене што се одразило на рад школе и побољшање квалитета знања ученика.

1956. год. отворена jе амбуланта и дошао доктор у Медак, био jе то Никола Дуjмовић узор племенитости и човjечности.

Дошло jе до реорганизациjе органа власти, опћина Медак припоjена Госпићу, у Метку остао Мjесни уред у коjем су обављани неки послови и вођене матичне књиге.

Током jесени 1961. г. извршена електрификациjа централног диjела мjеста и отворен погон „Наде Димић“ у задружном дому.

Фебруара 1962. год. први ТВ приjем виjести и праћење програма.

Од септембра 1961. до септембра 1963. год направљена и опремљена спортска дворана.

Од 1962-64. направљена стамбена зграда са 8 станова и пословним простором у приземљу, станови су направљени и додиjељени наставницима.

У складу са Законом о удруженом раду школа Медак са своjим подручним одjељењима удружила се у Радну заjедницу са школама.

Осмогодишња у Радучу с подручним одjељењем у Крушковцу;

Осмогодишња у Могорићи с подручним одjељењем у Буљмизама.

Осмогодишња у Врепцу с подручним одjељењима у Павловцу и Барлетима.

Орган управљања била jе Радна заjедница, школски одбор и директор, стручни орган Наставнички збор.

Шк. године 1989/90 у РО jе радило укупно 47 радника од чега 38 наставника, око 500 ученика.

Послиjе одласка Николе Станића за директора школе у Госпић, 1963. год. дужност директора у Метку су обављали Ђорђе Загорац, Душан Радаковић, Јово Травица, Дане Врачар, и на краjу Милева Пеjновић.

Све школе удружене у Радну организациjу су несметано радиле на остваривању Програма рада по прописаном Плану и програму. Током рада добар дио учитеља jе ванредно завршио Вишу педагошку с чим jе побољшан квалитет наставе.

Почетком 1991/92. шк. године дошло jе до непремостивих тешкоћа у раду школе, почели су ратни сукоби, школа у Метку и подручно одjељење у Почитељу су закаснили с почетком, jер jе претила опасност од граната и мина коjе су падале по Метку и Почитељу. У октобру jе организиран превоз за ученике и наставнике у Радуч, у Радучу одржавана настава. Остале школе су радиле у своjим сjедиштима и углавном с непромjењеним наставницима и по постоjећем наставном плану и програму. Наставници су били без плаћа неколико мjесеци, а кад су почеле да стижу то jе било ван сваке норме, ни минималне животне потребе нису покривале, живило се од социjалне помоћи.

Недоступни су били уџбеници и школски прибор, опет се писало на старом папиру. Уз све недаће настава jе одржавана, чуло се школско звоно и весели дjечиjи гласови све до смртног страха наjављеног „Олуjом“ и бjега у неодређеност – у избjеглиштво.

Школе су престале радити, дjеца су остала без завичаjа и своjих приjатеља, многи без родитеља, браће и сестара.

Сви школски обjекти су опљачкани и оштећени, jедан дио уништен, школске библиотеке и архива су уништени, све школе претворене у ругло, то ниjе могла учинити ни jедна природна катастрофа, то jе могла само злочиначка рука.

НАПОМЕНА: Кориштен сачувани дио Споменице школе Медак

Написао: Илиjа Вуjновић                                        У Бањалуци, 05. децембра 2011.

Везане виjести:

Дивосело – злочином до пустоши – записи Илиjе Вуjновића

Споменик код Шаранове jаме, откривен jе – незавршен