Убиство анђела

Свjедочење о jедном догађаjу из 1941. године када jе убиjен дванаестогодишњи дjечак Никола, син Уроша Екмечића.

Никола Екмечић рођен jе 1929. године у засеоку Пребиловаца Грлићу. Живио jе са шесторо браће и сестара код оца Уроша и маjке Јованке. Растао jе у здрављу, пjесми и весељу све до августа 1941. године. Наjнесрећниjе године стигоше и завише у црно и Грлић. Зликовци дођоше, завладаше, похараше, оскрнавише и уништише циjелу Урошеву породицу.
У столачком срезу су у jуну мjесецу, око Видовдана (28. jуна), усташе ушле у српска села и одвеле мушку чељад, не дираjући притом жене и дjецу.

Пребиловчани се горко преварише и оставише незештићене своjе наjдраже. Скривали су се по гудурама, у брдима и камењару. Убрзо им jе нестало хране и воде и бjеху принуђени да се jаве комшиjама Хрватима из наjближег села Кошћеле, удаљеног 8 км источно од Пребиловаца.
Николин отац Урош Екмечић, заjедно са Николом и рођаком Трифком, крио се код познаника Хрвата, Стоjана Салманића и Видана Антуновића, у огради у близини њихових кућа. Скривали су их пет до шест дана, хранили, а увече, кад прође опасност од проласка усташа кроз село, излазили су из склоништа, пушили и разговарали.

Тако су сазнали и страшну истину да jе нападнуто село и да њихових наjмилиjих више нема, да су их усташе живе побацали у Шурманачку jаму.
Од ових добрих људи Трифко и Урош су сазнали да има jош преживелих Пребиловчана око Хутовог блата. Последња три-четри дана, скривали су се око Виданове куће, тако да им се може доставити храна и вода. Ту jе било наjбезбjедниjе. Увече би Видан дошао да поприча с њима. Те кобне ноћи растали су се око 23 х увече. Трифко jе отишао у своjе скровиште, а Урош са Ником у своjе. Заборавили су тикву (посуда за воду), коjа jе остала да виси на дрвету испод коjег су увече сjедили.

Освитао jе понедељак, сунце jе увелико изашло, кад су се зачули страшни гласови: “Диж се, Србине, вире ти ноге!“
Иду тик уз ограду, на метар од Трифка, али га не виде. Био jе добро замаскиран у плоту обраслом бршљаном. Усташе су примjетиле тикву на дрвету и схватили да се ту негдjе криjе неко и викали су поново:
“Диж се, Србине, вире ти ноге!“

Урош први искаче из скровишта и бjежи кроз густиш, тако да га куршуми нису погодили. Неjаки Никола искочи из скровишта и покушава да умакне, али преко њиве коjа jе била равна, чиста ораница. Убише га 50 метара од скровишта, погодише га између плећки. Приликом пада jекнуо jе: “Аааа… ћаћо моj!“
Убице су отишле даље, рекавши да из села треба да дођу стари људи да сахране четника; за њих jе и дjечак од 12 година био четник. Трифко jе остао преплашен али скривен. Ни жив, ни мртав, шћућурио се и чекао даљу судбину. Нису га примjетили.

Послиjе пола сата долазе Кошћелани Видан Антуновић, Стоjан Салманић и старац Кариман Марковић и jош неки Трифку непознати Хрвати да сахране малог Николу.
Из њиховог разговора сазнао jе Трифко да се Урош спасио. Старци Антуновић и Салманић нису у разговору њега ни споменули, тако да усташе и не знаjу да jе он ту.

У међувремену почели су се договарати гдjе да сахране дjечака. Једни су хтjели да га сахране на мjесту погибиjе, а други су казали: ”Шта ако се вактом њива буде орала, преораће гроб”!
Стоjан и Видан предлажу да раку копаjу супротно од места погибиjе. Договор jе траjао око пола сата и коначно се договорише да га сахране на jужном диjелу њиве, тик уз скровиште Трифково!

Сахрана jе извршена тачно у подне, пошто jе звоно на “Догани” (дуванскоj станици) откуцало 12 сати. Ускоро долази наоружан усташа да провjери jе ли сахрана завршена и пита:
“Дал сте сахранили четника”?
На то старац Кариман Марковић одговара:
”Ви сте убили анђела, а не четника”!

Усташа их позива на ручак у кућу гдjе их чека печено jагње. Људи одоше на ручак, а Трише jе чекао да падне ноћ па да крене за Грлић. Пред вече, близу Трифковог склоништа, долазе двиjе дjевоjчице jедна хрватица, а друга српкиња, Славка (Шћепана) Булута и разговараjу међусобно. Трифко jасно чуjе кад jедна од дjевоjчице каже. ”Убили су Николу, Урош jе побjегао, а Трише се криjе негдjе”. Одлучуjе да им се jави.

Дjевоjчице су се уплашиле али га послушаше да му напуне чутуру с водом из Виданове чатрње (Пар српских породица jе живjело на Кошћели и нису бjежали, а усташе их нису тjерале, нити убиjали њихове чланове- тек 1942. године били су присиљени да побjегну са Кошћеле). Брже боље, кад су се дjевоjчице вратиле са чутуром воде и кад jе пала ноћ, Трифко бjежи за Грлић гдjе затиче неколицину рођака, међу њима и Уроша, коме прича тужну причу за његовог Николу. Истог тренутка Урош одлази на Кошћелу да посjети синов гроб. Успут га jе срео Новица Шарић и он га jе последњи видио, Урош jе плакао, причао jе Новица касниjе Триши.

Усташе су биле свуда око Грлића и Пребиловаца и сви преживjели су поново побjегли у брда, чим би видjели да усташе надиру ка Грлићу. Обрен и Стоjан Екмечића изгубили су сваку вољу за живот и у свом том разочарању нису хтjели да бjеже. Вратио се и Урош са Кошћеле потпуно сломљен и у том jаду и очаjу, плачу и кукњави затичу их усташе, заробљаваjу и сву троjицу одводе у пребиловачку школу.

Те исте ноћи са jош 50 Пребиловчана, мучени су а потом и убиjани на свиреп начин у Морином отоку. Било jе то 14 августа 1941. године.
Нико од Урошеве породице ниjе преживио 1941. годину.

Трифко jе са рођаком Миланом (Сирћом) Екмечићем 1949. године извршио пренос Николиних посмртних остатака у пребиловачко гробље.
Био сам неколико пута на мjесту погибиjе дjечака, а и сjећам се кад jе отац причао код куће о преносу покоjног Николе са Кошћеле у Пребиловце! Имао сам тада 5 година!
Сваки пут кад одем у Пребиловце,палим свиjећу на Николином  гробу у пребиловачком гробљу!

—————————————————————————

Према рукупису сjећања коjе jе забиљежио Маноjло Екмечић-Ацо, син Трифков. Трифко Трише Екмечић умро jе 22. новембра 1990. године у 75 години живота. Умро jе испред jаме Голубинка, у Шурманцима, након што jе препознао прстен с коjим jе заручио Дану Сухић коjу jе непосредно пред рат и оженио.

Трифко jе, уз то, случаjно чуо разговор спелеолога коjи су причали како су приликом вађења костиjу из jаме пронашли остатке нерођеног дjетета. Дана, супруга Тришина била jе у деветом мjесецу трудноће када jе бачена у jаму.
Срце Тришино ниjе издржало.

Ова тешка и тужна прича коjа говори о убиству jедног од анђела из Пребиловаца, а било их jе неколико стотина у многољудном селу, jедна jе од риjетких у коjима се говори о конкретноj помоћи комшиjа друге вjере и нациjе. Било jе људи коjи су чинили добра дjела. Да ниjе било свjетлих примjерa жртвовања Нефе Шоше, фамилиjе Халила Ђулића, Муjе Сjекирице или Бошка Љиљанића па и људи из ове приче и других- трагедиjа Пребиловаца библиjских размjерабила би jош дубља и већа.

До Другог свjетског рата у Пребиловцима су живjеле три муслиманске фамилиjе; Стиглићи, Ђулићи и Шоше. Шоше су преселиле у Вишиће, Ђулићи у Рjечице а Стиглићи у Чељево. Све три фамилиjе задржале су имовину на подручjу Пребиловаца и одржавале jе свих година послиjе Другог свjетског рата, одржаваjу jе и данас. Са Србима из Пребиловаца задржали су добре комшиjске односе.

Нико од муслимана становника Пребиловаца ниjе страдао од усташа када су напали ово село у августу 1941. Са изузетком Нефе Шоше и њеног мужа Салке као и фамилиjе Халила Ђулића били су уз њих. Нико од пребиловачких муслимани а ни Хрватa коjи су се доселили у Пребиловце након што им jе тзв. НДХ промjенила име у Ново Село ниjе убиjен од стране преживjелих Пребиловчана када су се послиjе погрома вратили у своjе куће.

Извор: ПРЕБИЛОВЦИ НЕТ

Везане виjести:

ИЗЛОЖБА „ПРЕБИЛОВЦИ“ У БЕОГРАДУ

Чиjа jе брига гробље у Пребиловцима?

Буди део историjе: Херцеговачка академиjа (8. jун) – наjвећи и наjзначаjниjи скуп Херцеговаца у Србиjи