Убили малог Марка у очевом наручју

Нови Пазар данас обележава две деценије од дана када је НАТО убио 11 људи. Бомба „Милосрдног анђела“ бачена на стамбену зграду

Био је 31. мај 1999. године, леп пролећни дан. Централна новопазарска Улица Стефана Немање била је пуна људи, нарочито деце, јер се у овој „жили куцавици“ налази и највећа новопазарска основна школа „Братство“. Одједном, из правца Косова и планине Рогозне, зачули су се авиони, а одмах потом и страшна експлозија…

Разорни НАТО пројектил, кажу тежак више од пола тоне, бачен је на недужни и голоруки народ. Директно су погођени улаз у стамбено-пословну зграду комбината „Рашка“, продавница „ВМ комерца“ и месара породице „Пантовић“. У једном трену 11 Новопазараца буквално је спаљено и раскомадано, а још 20 их је теже и лакше поврђено. Неки од њих су и данас инвалиди…

– Био сам у погођеној продавници „ВМ комерца“. Страховити потисак кроз излог ме је избацио на улицу, а остао сам жив само захваљујући срећи, јер сам се у тренутку експлозије налазио иза једног стуба. Све је горело и мирисало на смрт. Видео сам облак прашине и димно-ватрену печурку и чуо јауке познаника и пријатеља. Нажалост, за Раца Вранића, Драгана Симовића, двогодишњег Марка Симића и његовог оца Владана, који су такође били у истој продавници, није било спаса.

Младић Ђорђе Пантовић настрадао је у својој месари, а неки су погинули или су рањени на улици. Никада нећу заборавити те потресне слике – прича Новопазарац Мићо Јанковић, који се и данас пита зашто је НАТО гађао народ на улици и убијао недужне људе и децу.

– Мој брат Владан је са двогодишњим сином Марком свратио у продавницу нашег стрица Веселина Веса Симића, да нешто узме и да се склони док авиони не прођу. Ту су, нажалост, и настрадали. Мали Марко убијен је у очевом наручју, нашли смо их загрљене.

Био је прелепо дете. Данас би имао 22 године и вероватно би студирао и припремао се за позив лекара, правника или инжењера. Уз малу Милицу Ракић, он је најмлађа жртва НАТО. Како време пролази, све нам је теже, а ране и даље боле – прича Дејан Симић, брат покојног Владана и стриц малог Марка Симића.

– Моја супруга Драгица била је новинарка у ТВ Јединство. Судбина је хтела да настрада само педесетак метара од радног места. Кренула је раније кући, а када су наишли авиони, склонила се у улаз директо погођене зграде. Идентификовали смо је по џемперу и свесци са рецептима за колаче коју је носила у торби, све остало било је угљенисано…

Морао сам да напустим посао да бих бринуо о ћеркама Наташи и Драгани и сину Николи, који се и данас, као одрасли људи, често запитају зашто им је НАТО убио мајку. У близини није било ни војске ни војних циљева. Ни сам не знам шта су хтели да постигну зликовци… Страшан злочин су починили. Праштати морамо, али заборавити не смемо – прича Родољуб Биорац, из насеља Козарево.

Тешком муком породице погинулих избориле су се да се на месту погибије њихових најмилијих подигне скромни споменик. Било је и оних који су покушавали да то спрече. Сваког 31. маја, око пола два после подне, у време када се догодио злочин, поред споменика се окупљају родбина, пријатељи, представници града, војске и други, да запале свеће, положе венце, пусте покоју сузу и одају пошту настрадалима. Тако ће бити и данас, када Нови Пазар обележава две деценије од погибије 11 својих суграђана.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

На споменику су исписана имена 11 погинулих: Марка и Владана Симића, Драгана Симовића, Дејана Милошевића, Марка Роглића, Раца Вранића, Драгице Биорац, Звездана Јајића, Ђорђа Пантовића, Голуба Ратковића и Миодрага Никића. Било је иницијатива да се на истом месту подигне већи споменик и да једно обданиште у Новом Пазару носи име Марка Симића, али је све остало на иницијативама. Новопазарски адвокат Драган Нововић покушао је да пред немачким судом тужи НАТО, али је његова тужба одбијена.

Аутор: М. НИЋИФОРОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ