УБИЛЕ ИХ НАТО БОМБЕ: Никола сахрањен на седамнаести рођендан, са сестром Маријом и баком Смиљаном почива у истом ковчегу

Драгиша (62) и Зорица (57) Петровић из Грачанице живе само да би се сећали двоје деце настрадале у Нато бомбардовњу аутобуса Ниш-експреса 1. маја у Лужану код Подујева

Деца Петровића, Никола (17) и две године млађа Марија, као и њихова бака Смиљана (65), погинули када је Нато бомба погодила аутобус који је саобраћао на релацији Ниш-Приштина. Враћали су из Прокупља, где су били у гостима.

Никола је за који дан требало да прослави седмнасети рођендан. Али тог 1. маја 1999. године, са баком и сестром није стигао у Грачаницу. Погодиле су их Нато бомбе које су гађале аутобус „Ниш експреса“ у Лужану код Подујева.

Зорица (57) и Драгиша (62) Петровић из Грачанице живе само да би обишли гроб своје деце и њихове баке. Сви су сахрањени у истом ковчегу на гробљу у Грачаници, недалеко од дома Петровића. Зато Зорица и Драгиша дане проводе у сећању на њих. Углавном у самоћи дома, недалеко од центра Грачанице, где их у протеклих двадесет година, како кажу осим новинара, нико није посетио.

– Нико од домаћих нити међународних званичника барем да каже да им је жао. Што су њихова деца тек на прагу живота пострадала у безумној агресији. Што су се нашла у аутобусу на релацији Ниш-Приштина у којем је поред обичних путника, Срба и Албанаца било и неколико војника. И пострадали су сви путници. Далеко више Албанаца јер је аутобус после Ниша, Прокупља и Куршумлије, свратио и на станицу у Подујеву.

– Наши су долазили из Прокупља где сам имао два брата и ујака који су избегли са Космета. Били су у гостима,а Никола је једва чекао повратак кући. Иако су их рођаци задржавали да остану још који дан, баш због Нато бомби које су „падале“ свуда на деоници око Куршумлије и Мердара, Никола је био нестрпљив да дођу кући. Радовао се рођендану и доласку друштва да заједно прославе за њега тако важан датум – додаје тихо Драгиша док он и супруга Зорица смењују у рукама слике пострадале деце.

Присећа се да је тих дана био на радном задатку у Драгашу и да су му обзирно саопштили да оде кући не знајући која ће га несрећна вест задесити.

– Ја сам због празника, баш тог јутра почела да припремам колаче, кифлице,пите и још нека јела за Николин рођендан. Хтела сам и да их сачекам врућом погачом и неким специјалитетима које су волели, али сам у тренутку, нешто пре дванаест сати слушајући вест на радију чула да су Нато бомбе погодиле аутобус пун путника на мосту у Лужану недалеко од Подујева. Одмах сам посумњала да су наша деца у аутобусу јер су ми се јавили нешто пре десет сати када су кренули из Прокупља. Почела сама да вриштим а врућ хлеб ми је испао из руку – још тише присећајући се најтежег дана у животу говори Зорица која од тада каже не зна за радост.

Иако су она и супруг једно другоме утеха , најчешће и најдрже говоре о својој деци сећајући се њихових несташлука и радосних тренутака које су им подарили.

-И ја сам на задатку чуо за несрећу, али нисам схватао да ли је погођен аутобус који је саобраћао пут Ниша или из Ниша према Приштини. Ипак сам осећао неку тескобу, мучило ме је нешто. Неколико дана смо чекали на обдукцију у приштинској болници где су на све стране били пострадали у бомбародвању. Ја самих препознао, Мају по ланчићу, Николу јер је носио крстић, а мајку по одећи. Сви су били готово масакрирани. Из приштинске болнице допремили су их кући у једном ковчегу-наставља причу с тешком муком Драгиша.

Болан и тужан израз лица на трен му замењује слабашан осмех када се присећа да је Никола завршавао трећу годинусаобраћајне школе, аМарија осми разред. Девојчица је желела да упише средњу медицинску школу и да касније учи за доктора. Ипак, њихове дечије снове у трену су прекинуле Нато бомбе.

– До данас нас никада нико није питао како нам је. Ето ове године по први пут захваљујући председнику општине Грачаница Срђану Поповићу на гробљу је обележен званичан помен нашој убијеној деци и мојој мајци. А коме су шта они скривили. Шта су коме наудили. Били су криви само што су ушли у аутобус који је сметао Нато алијанси – додаје разочарано Драгиша који каже да би се придружио било каквој тужби против Нато-а. Барем да свет сазна колико је невиних српских жртава страдало од њихових бомби. Да барем спомену своју кривицу за невино пострадалу децу и цивиле.

Ипак, Петровићини после 20 година не надају се правди. Кажу када је није било до сада, тешко да ће ико признати кривицу за напад на недужне у Нато бомбардовању тадашње СРЈ.

– Ја сам остао и без браће који су живели у Прокупљу. Преминули су 2013 године , тако да смо сада ја и Зорица сами са Богом. Сваког дана се молимо за нашу децу, њихове и душу моје мајке али и све који су усмрћени без икакве кривице. Само зато што су се нашли у неко времена неком месту које је Нато бомбардерима било погодно за гађање.

А тог првог маја, на нашу несрећу, наши најдражи су били у аутбусу који је ишао својом редовом линијом наредовној релацији, док је иза њега, како смо чули,био аутобус у којем је било више српских војника. Зато су можда Нато авиони мало пожурили и изручили бомбе на први аутобус – завршава тужну и тешку исповест Драгиша Петровић који са супругом Зорицом преживљава са заједничким пензијама од око тридесетак хиљада динара .

Али, се не жале због тога. Оно што им је било најдраже и најбитније, децу, не могу да поврате. Али, могу барем сећање на њих. Зато су, признају тихо и скромно захвални општини Грачаница и председнику Срђану Поповићу због организованог помена њиховој деци и мајци и свекрви, који почивају у једном гробном местуна грачаничком гробљу.

ОБЕЛЕЖЈЕ

Иако је у аутобусу који је погођен код Лужана било далеко више Албанаца они углавном због савезништва са САД нису пуно говорили о овој трагедији у којој је пострадало свих четрдесет путника. Ипак, венци и цвеће постављени на огради моста у Лужану које су поставиле и српске и албаске пордице убијених путника и даље стоје, што је редак случај видљивог обележја Нато бомбардовања на КиМ.

МОЛИТВЕ

Зорица и Драгиша били су запослени у фирми Енергоинвест у Приштини, а обоје су пензионисани годину дана после бомбардовања.

– После трагедије коју смо доживели и да су на Космету све другачије околности и да су Срби остали на својим радним местима у фабрикама и предузећима, нас двоје сигурно не бисмо били способни за посао – причају Петровићи који живе повучено у кући у једној од уличица надомак манастира Грачаница у којем се моле за душе својих чеда и Драгишине мајке.

Аутор: ДРАГАНА ЗЕЧЕВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ