Убијени Срби на хрватском списку

Случај Зорана Тривкановића из Сиска, који је убијен 1991. године током погрома над Србима у овом граду, али га хрватске власти уредно потражују од Србије мада је у Осијеку изречена правоснажна пресуда са пресуђеним починиоцима тог убиства, није јединствен у хрватском правосуђу.

Према тврдњи директора Веритаса Саве Штрпца, правни тим Србије је пре неколико година током изношења доказа у процесу тужбе и контратужбе за геноцид пред Међународним судом правде успео да изведе на десетине оваквих, апсурдних пресуда и догађаја који, како тврди, не престају.

– Хрватска и даље чини све да себе представи као жртву агресије ЈНА и Југославије, па је тако у групу несталих и убијених држављана Хрватске у тој агресији без икаквог срама уврстила и оне Србе који су убијени управо од стране хрватских јединица. Поражавајуће је да се ни 28 година од краја рата ништа није променило, па су по истим мерилима Срби проглашавани несталима или жртвама агресије чак и у срединама где није било оружаних сукоба. Све се то чинило само да би се „напумпао“ број хрватских жртава. То је посебно био случај у првим ратним годинама. Апсурдна ситуација коју Хрватска упорно жели да прикрије јесте да је много више Срба страдало у тим првим ратним годинама него 1995 – истиче Штрбац.

Он додаје да је, према евиденцији Веритаса, најмање 300 имена несталих хрватских држављана које Хрватска упорно потражује од Србије, а заправо су Срби који су страдали од редовних или паравојних хрватских јединица.

Старци „редом убијани“

Саво Штрбац каже да је сведочећи пред Међународним судом правде указао и на нелогичност да се на списку несталих или убијених Хрвата налази и више стотина оних старих око 100 година.
– Испада да током четири године рата на територији Републике Српске Крајине ниједна особа хрватске нациналности, посебно оне старије доби, није преминула од старости или болести, већ су искључиво биле жртве убистава. То је апсурд своје врсте – истиче Штрбац.

– То је најизраженије било у првим годинама рата, посебно у градовима који нису били у директној зони ратних дејстава. Само у Сиску је убијено око 130 Срба, а сличне монструозне акције су се одигравале и у Госпићу, Задру… Да аспурд буде комплетан, иако се већина тих Срба и даље воде као нестали, у тим градовима постоје правоснажне пресуде у којима се ти „нестали“ таксативно воде као жртве – каже Штрбац.

Да је и у 21. веку могуће манипулисати жртвама, а посебно несталима, пре неколико година је иронично приметио и актуелни председник Србије Александар Вучућ, који је на свеопшту лавину оптужби из Хрватске да Србија ништа не чини како би открила судбину несталих Хрвата, цинично приметио да на тим листама заправо има много више Срба него Хрвата.

Сумњива Књига несталих

Хрватска се позива на евиденцију из четвртог издања „Књиге несталих“ Управе за заточене и нестале хрватском Министарству за бранитеље. Али, како у тој књизи није наведена национална, војна и државна припадност пописаних особа, Веритас је извршио упоредну анализу са досадашњим издањима „Књиге мртвих“.
– У тренутку те анализе, јуна 2016. на нашем списку се налазило 1.859 несталих, а код Хрвата 1.024 особе. Упоређујући податке установили смо да се 974 особе налазило у Књизи мртвих, а 882 је изостављено. Такође, на хрватском списку у књизи се налазило 839 особа, које опет нису биле на списку Веритаса. Утврђено је да се 56 имена налазило у оба пописа, док 365 имена из оба пописа у књизи није било ни на хрватском списку нити у нашој евиденцији – закључује Саво Штрбац.

Аутор: Ђ. Баровић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Убиле га зенге, а траже га у Србији