fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

У ВЈЕЧНОСТ СЕ ПРЕСЕЛИЛА ГОРДАНА ЈАНИЋИЈЕВИЋ: Одлазак најхрабрије српске новинарке

У дану када СПЦ слави свештеномученика владику Саву Горњокарловачког и годишњицу страдања ђенерала Драгољуба Михаиловића одјекнула је вијест да је овоземаљски свијет напустила угледна српска новинарка Гордана Јанићијевић, дугогодишња новинарка куће Политика, а касније уредница емисије „Српски св(иј)ет“ које се емитовала на ТВ ИН4С.

Гордана Јанићијевић је рођена 22. августа 1959. године у Смедереву, од оца Ђорђа и мајке Радмиле.

– Одрасла сам у старој, честитој српској породици у Умчарима. Прадједа је погинуо на Солунском фронту, дјед је био за краља тако сам ја у породици слушала другачију причу од оне званичне. Комунисти су нас послије рата ојадили и мислим да се никада нисмо опоравили. Управо дјед ми није дозволио да одем на оснивачку скупштину нове Демократске странке, јер је на њеном челу био Драгослав Мићуновић о коме је дјед Костадин имао ружно мишљење. Заправо, имао је информације о којима ја нисам имала појма. Опет, старином, татини су крајем 18. вијека дошли из Црне Горе. Од Васојевића су. Мамини су од Бјелопавлића са Слапа. Наш предак Јосип Павићевић био је игуман Острога, подигао је Доњи манастир, био Његошев духовник и мијењао га је у црквеним пословима када је владика био ван Црне Горе. Е, када саберете све ове гене, ваљда сам све ово морала да радим. Само што би било лакше да сам била мушкарац – испричала је Гордана у разговору објављеном у листу Српско коло.

Завршила је Пету београдску гимназију, студирала је на Правном факултету у Београду. Новинарством је почела да се бави од 1985. године. Каријеру је започела као новинар и водитељ на Студију Б на коме је радила до 1990. године када прелази на РТВ Политику. Радећи за ову кућу обављала је функцију уредника и шефа деска и на радију и на телевизији. Добијала награде, а 1995. године ушла у књигу Who is who (независно издање), као један од стотину најбољих новинара у Србији, највише због најслушанијег ноћног контакт-програма у Србији „Строго поверљиво“ у коме су гостовале готово све најзначајније личности културно-политичко-друштвене елите Србије. Посебно вриједни су били њени документарни записи са актуелних догађаја и ратишта.

Провела је више од годину дана на ратиштима извештавајући за РТВ Политика, али и пишући за НИН, ДУГУ, Политику експрес, Новине сербске, Свет…

– Мој зет је био на вуковарском ратишту и два мјесеца нисмо имали никакву информацију да ли је уопште жив. Двоје дјеце, беба и старији син, који је имао мало више од годину дана, плаче и зове оца. Ја се погубила. И одлучила сам да покренем све везе и одем у Вуковар. Била је недјеља вече. У уторак сам била у Вуковару са групом америчких новинара које је довео Дејан Караклајић. У Вуковару – ниједно цијело дрво. Код фамозне Циглане – 140 лешева чека на обдукцију. И дванаесторо дјечјих лешева. Тада сам упознала дивног проф. др Зорана Станковића. И то је био тај преломни тренутак када сам имала дуг разговор са самом собом. Ако сам новинар – треба да будем новинар коме је мјесто на терену. Треба да пишем и извјештавам о ономе шта се догађа и што видим. На дан проглашења РСК, на Св. Николу 1991. била сам у Петрињи да видим своју једину „везу” преко Дрине – породицу моје другарице Маре Чучковић из Доње Бачуге код Петриње. Водила ме је једна сјајна жена, Хрватица, удата за Србина. И, тако је почело. Зет је, хвала Богу био у Ернестинову, на другој линији.

Гордана је била шокирана оним што је видјела на терену.

– Нико у Београду није био свјестан шта се дешава на пар стотина километара даље. Ни политичари, а камоли обичан свијет. Није постојала реална слика, нити је, чини ми се, био дефинисан политички циљ и одговарајућа стратегија. Вјеровало се у некакву Југославију које фактички, није било ни прије, а поготово послије Титове смрти. Медији су били недопустиво неспособни и инертни. Један од ријетких који је препознао сву озбиљност ситуације и потребу да се дође до што више информација са ратом захваћених терена био је тадашњи директор Политике Живорад Жика Миновић. Он ми је био најзначајнија подршка. Не могу да се пожалим ни на тадашњег уредика Александра Тијанића који ми ниједном није направио проблем да останем дуже од предвиђеног рока. Чак се дешавало да због неког догађаја прекида програм да би пуштао мој извјештај.

Након ратних дешавања 1997. године Гордана прелази да ради за магазин Дуга. У том периоду је двије године била члан Извршног одбора Независног удружења новинара Србије. Ипак, 2001. године вратила се да ради на Радио Политику гдје проводи двије године, а потом прелази у Телеком Србије.

У периоду од 2010 године до 2012. године ради за лист Правду, а од 2012. године ради као слободан новинар.

У периоду од 2020-2021 године урадила је 146 ауторских ТВ емисија Српски св(иј)ет на Националној ИН4С телевизији.

Поред новинарства волонтирала је у ГО Звездара у периоду од 2016-2020 обучавајући пензионере за рад на рачунару, а током 2018 и 2019. године организовала је шест изложби Нове косовскометохијске фреске Славка Потпаре ( Дом синдиката, Парохијски дом Храма Светог Саве, Никшић, Херцег-фест, Михољска превлака, крипта Храма Христовог Васкрсења у Подгорици).

Током своје каријере објавила је више хиљада новинских текстова, у периоду од (1985–2003) направила више од 3.000 радиојским емисија, око 200 документарних емисија и интервјуа на ТВ Политика. Иза ње је остала и Монографија о монтерима у Телекому (прва те врсте на Балкану). Била је веома поносна и на емисију С оне стране дуге посвећеној аутистичној деци из школе Антон Скала са којом је била представник РТВ Политика на међународном телевизијском такмичењу у Бару и заузела друго место.

Као члан Извршног одбора НУНС-а закључила је да је новинарствои доживјело потпуни суноврат.

– Ушла сам у ту причу 1997. да покушам да оснујемо синдикат новинара јер се оба удружења нису бавила положајем новинара, колективним уговором, заштитом права новинара. Тада нисам знала да је Бранислав Чанак из синдиката Независност то право прибавио својој организацији и бавио се само бенефитима. Еснафска питања га нису занимала. Нису нам уплаћивали стаж, чак ни хонораре. Тада је дефинитивно почео суноврат новинарства. Критеријуми су пали одласком старе гарде уредника, нових није било, јер су уредници извршавали наређења надређених, а не учили младе новинаре занату. Од тада па до данас новинарством се може бавити коме год то падне на ум. Дно дна!

Умјесто бенефицираног радног стажа због боравка на ратишту Гордану је депримирало сазнање да јој 13,5 година стажа није ни уписано.

– Била сам и остала хонорарац. Била сам подстанар, остала подстанар. Од око 33 године колико радим, имам уписаних 18,5 и пензија ће бити социјала, па ћу, ако ме здравље послужи, радити док сам жива. Просто, проблем је у мени. Нисам умјела да се „снађем”, да уђем у неку партију будем послушна, а не своја, а не волим ни кафане, ни кланове, полтроне…

Као ауторка емисије Српски св(иј)ет оставила је јасну и недвосмислену поруку „никад више брат на брата“.

– Никада нисам дозволила да се Срби међусобно блате. У мом српском свијету нема позиције и опозиције. Тога има на свим другим каналима. Морамо да радимо на успостављању, његовању и поштовању институција система уз најквалитетније могуће кадрове.

Гордана Јанићијевић је годинама радила на свом животном капиталном дјелу које до данас није угледало свјетлост дана. Наиме, по завршетку хрватске злочиначке акције Олуја одлучила је да прикупља текстове са намјером да их сабере у књигу – траг о времену.

– Један од најдивнијих људи, и врхунски новинар Драган Влаховић, покојни, нажалост, једини је коме сам испричала шта намјеравам. Рекао ми је да нисам свјесна у шта се упуштам, али ме је охрабрио и подстицао све вријеме. Добила сам благослов од патријарха Павла. Потреба за једном таквом књигом је настала јер сам нешто истраживала о животу у поробљеној Србији за вријеме Великог рата када су скоро сви способни мушкарци, међу њима и мој прадједа Петар (није се вратио), били на фронту и када су заправо жене биле те које су четири године одржавале Србију, радиле уз своје и све мушке послове и скоро ништа о свему томе нисам нашла. Нешто о томе сам нашла у Коренима и у књизи Туђинче хиландарског монаха оца Јована (Радојичића), иначе мог Умчарца. Сматрала сам да треба да направим микс ратних и позадинских дешавања у Крајини у то ратно вријеме. Првобитно, књигу сам насловила Крајина које више нема, али је тај исти наслов, неколико година касније, пишући рецензију за неку другу књигу на ову тематику, дао Вања Булић.

Четрдесет дана прије смрти финалну верзију рукописа Гордана Јанићијевић је 10. јуна 2024. године предала новинару Трифку Ћоровићу, оснивачу портала Слободна Херцеговина и главном и одговорном уреднику Српског кола. Том приликом је истакла да је чека ризична операција и оставила аманет да књига угледа свјетлост дана.

Рецензију за књигу Гордане Јанићијевић написао је историчар др Милан Гулић препоручујући је као изузетан истопријски извор.

– „О Крајини које више нема, а „која некад бејаше”, и Крајишницима, који су сада далеко од своје Крајине, писала је у вријеме свих тих догађања и постојања Крајине и млада београдска новинарка Гордана Јанићијевић… Прокрстарила је Крајину уздуж и попријеко, видјела све оно добро што је у њој било, али и много лошег што је, на крају, и допринијело да она нестане са карте. Видјела је срушене куће, згаришта, свједочила о људским трагедијама, дубинама подјела, о људима и нељудима, разговарала са војницима југословенске и крајинске војске, а обрела се у два наврата и на „другој страни”. На дан проглашења Републике Српске Крајине била је у Петрињи, на Банији, и свједочила о нечему што данас нема своје мјесто у корицима књига, а било је важно „обичним људима”, становницима тога краја – о недостатаку струје, воде, отежаном снабдијевању, али и пљачкама у недјељама безвлашћа…” – стоји, између осталог у рецензији др Милана Гулића.

Уз дубоко поштовање према једној дивној и племенитој жени, њеној породици и пријатељима изјављујемо најискреније саучешће, до неког новог сусрета јер – смрти нема, има само сеоба.

Трифко Ћоровић

Комплетан интервју Гордане Јанићијевић који је дала за лист Српско коло можете прочитати овдје:


Извор: Слободна Херцеговина


Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: