Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

У току је покушај да се створи трећа усташка држава

Датум објаве: недеља, 29 децембра, 2013
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/ratko-tribina.jpg

Усташтво, коjе jе створило Независну Државу Хрватску, никада унутар хрватског националног бића ниjе поражено ни одбачено, обновило jе своjу снагу и своjу државу 1991. године а већ неколико месеци присуствуjемо отвореним покушаjима Павелићевих следбеника да такву државу по трећи пут ревитализуjу и њоме завладаjу

У години коjа jе на измаку два су догађаjа у српско-хрватским односима оставила значаjан траг; први jе улазак Хрватске у Европску униjу а други покушаj обнове усташке Хрватске. Оваj први, рекли би неупућени, деловао jе на Србе у Хрватскоj охрабруjуће, и то jе тачно, али само ако узмемо у обзир првих двадесетак дана „европске Хрватске“. Толико jе Србима требало да  схвате како та чињеница у њихове животе не уноси ни трачак светла, равноправности, уважавања од стране већинског народа. Напротив. 

УСТАШКИ ИГРОКАЗ Ношена историjским паралелама и сећањима, хрватска десница (читаj усташе) тачно jе закључила да ће се покровитељство Немачке над Хрватском, каква год та држава била, наставити и у собама Униjе. Управо сведочимо да jе тако.

Ово друго, обнова државе каква jе постоjала за време Павелића, многима у Београду изгледа као сновиђење, машта рођена из мржње разносилаца такве теориjе, посебно аутора ових редова. Он се тиме код Срба наjвише бави.

-Каква НДХ, какво усташтво, црни Дмитровићу.  Други ову тематику игноришу или jоj се, испровоцирани конкретним догађаjем, враћаjу с времена на време.

А онда се догоди Јосип Шимунић, његов усташки игроказ на Максимиру, уз учешће тридесетак хиљада добровољаца, усташоида, и чини се да су многи у Београду прогледали.

Маринко Чулић, jедан од три наjбоља хрватска новинара у овом тренутку, написао jе пре неки дан текст коjи би, да га jе потписао Ратко Дмитровић, сва булумента „друге Србиjе“ – од полуписмених новинара, преко израубованих политичких протува, до крвопиjа са ладним траjнама из невладиног сектора – прогласили ратнохушкачким, мржњом набиjеним, деструктивним, опасним по односе Србиjе и Хрватске. Шта тврди Чулић? Оно што и моjа маленкост ево већ пуне две децениjе; да се Хрватска ниjе очистила од усташтва, да jе то зло све утицаjниjе и све снажниjе, да се увукло у све поре хрватског друштва и има само jедан циљ: обнову усташке НДХ.

Чулић каже да за тако нешто данас у Хрватскоj постоjе две од три претпоставке познате 1941. године, у време настанка НДХ: подршка Католичке цркве и килавост наjвеће политичке партиjе у Хрватскоj. Онда jе то била Хрватска сељачка странка, данас jе Социjалдемократска партиjа. Хрватски новинар нема дилему; само међународни фактор, Европа оваква каква jе данас, без фашистичке Италиjе и нацистичке Немачке, спречава Хрватску да опет постане усташка држава. 

Ова поставка има jедну слабу тачку. Зове се Немачка. Та држава, разуме се, не баштини Хитлерову политику, али упорно, већ 25 година, као омађиjана, често несхватљиво, без имало такта и разумевања за интересе других, штити сваки облик хрватске власти, сваки њен потез, отворено кокетирање са фашизмом, обнову усташтва, дискриминациjу, убиjање и протеривање Срба… Данашња Хрватска настала jе на злочину а пресудну улогу у њеном настанку – то jе недавно у Београду jавно рекао француски министар иностраних послова у време распада Југославиjе, Ролан Дима – одиграла jе Немачка, посебно Хелмут Кол и нешто мање Ханс Дитрих Геншер. Кол jе тада, подсетимо се, запретио распадом Европске заjеднице уколико чланице тог савеза не буду следиле Немачку у намери да призна независност Хрватске и Словениjе. Беше то баш у ове дане 1991. године. Геншер jе за католички Божић слетео у Загреб и саопштио Туђману да ће Европска заjедница службено признати независну Хрватску већ у jануару 1992. године. Одлука jе донета, датум саопштавања jе 15. jануар, казао jе Геншер. 

ПОГОНСКО ГОРИВО – МРЖЊА Од првих напада на ћирилицу у Вуковару, а то се проширило на целу Хрватску, до усташког оргиjања на максимирском стадиону, службена Немачка ниjедном ниjе нашла за сходно да упозори Загреб како мржња према Србима и усташтво нису препорука за модерно европско друштво. Не, сасвим супротно.

Из Бона су стизали коментари да су усташко-фашистичка превирања у Хрватскоj унутрашња ствар те земље.

Вратимо се Чулићевом тексту. Оваj аутор сасвим оправдано закључуjе да jе ћутање и повлачење владе Хрватске, а посебно СДП-а (на оба места председава Зоран Милановић) пред усташким групама довело модерну Хрватску – по уставноj дефинициjи утемељену на антифашизму – у парадоксалну ситуациjу да jе Загреб 1941. године имао више снаге да се супростави усташтву него Загреб 2013. године. Као необорив аргумент за овакво тумачење ствари, Чулић извлачи „акциjу стадион“, случаj из првих дана постоjања НДХ кад су усташе на фудбалском стадиону у Загребу направиле сабирни логор и намеравале да раздвоjе средњошколце Хрвате од Срба и Јевреjа. Нису успели. Догађаj jе екранизован, аутор филма jе Душан Вукотић.

У данашњем Загребу готово сви Срби средњошколци, а има их шака jада у односу на прошлост, раздвоjени су од Хрвата; налазе се у Српскоj православноj општоj гимназиjи „Кантакузина Катарина Бранковић“. У другим загребачким средњим школама Срба нема ни за прсте jедне руке. Или су асимиловани или се не изjашњаваjу као Срби, знаjући да им то у сваком смислу може да отежа живот. Демократска и слободна Хрватска.

Оно што посебно забрињава у овоj причи свакако jе изостанак jавне критике усташтва; док усташке групе дивљаjу Хрватском, у Загребу, Сплиту, Осиjеку, Дубровнику, Сиску ниjе одржана ниjедна трибина, ниjедна панел дискусиjа, скуп антифашиста на ком би се рекло да Хрватска не клизи већ се стрмоглављуjе у отворени фашизам. Ово у Хрватскоj више нема везе са десницом, политичким деловањем на фону екстремизма, то jе отворени фашизам. Нико му се не супротставља, осим групе новинара, што уместо позитивних последица у хрватском друштву изазива jош жешће реакциjе у циљу додатне диференциjациjе унутар хрватског националног корпуса.

Прошлог викенда Хрватска телевизиjа емитовала jе у ударном термину, на Првом програму, домаћи филм „Корак по корак“, снимљен прошле године. Тематика jе ратна, место радње Осиjек и његова околина 1991. године. Да вас не замарам садржаjем, ако тога у филму уопште има, Срби су представљени као монструми; краjње бруталне сцене клања голобрадих хрватских воjника, напиjање, банчење и уживање српске воjске уз роштиљ, док на десетак корака даље српски воjник сече врат jедном Хрвату, док у оближњем хангару Србин силуjе jедног заробљеног Хрвата. Филм jе и снимљен само због тих сцена. Погонско гориво – мржња. Можете ли да замислите Србина у Хрватскоj сутрадан, након емитовања филма. Колико њих jе смогло храбрости да се уопште поjави на улици, пред комшиjама, у продавници…И тако већ двадесет година. 

МОЖЕ БИТИ КАСНО… Континуитет усташког духа коjи се провлачио кроз све владе Туђманове Хрватске, пресекао jе Иво Санадер. То мора да се призна. Садашњи затвореник апсане у загребачком Реметинцу кокетирао jе са хрватским националистима, на почетку кариjере и сам jе био националиста, али Санадер ниjе из усташке приче, он jе ХДЗ , за време свог председниковања, очистио од усташтва, потпуно маргинализуjући  Вицу Вукоjевића, Ивана Миласа, Ивића Пашалића, Ђуру Перицу… Санадер jе први Хрват из високе политике коjи jе, уочи православног Божића дошао у просториjе Српског националног виjећа у

Загребу и на вратима изговорио: „Христос се роди“. Данас Зоран Милановић не зна шта да ради са пробуђеним усташтвом. Његова Социjалдемократска партиjа константно истиче своj антифашистички поглед на свет, али на локалу коалира и са ХДЗ-ом и са странком ратног злочинца, Младена Главаша. Милановић jе безброj пута доказао да спада међу Хрвате коjи се грозе усташтва, али Милановић ниjе човек коjи би у судар са усташама кренуо отворено, без калкулациjа шта то може да му донесе на следећим парламентарним изборима.

Зато jе пре месец дана у Вуковару седео четири сата са усташиjом из „Стожера за хрватски Вуковар“ убеђуjући их да разбиjање ћириличних плоча ниjе добро за Хрватску. Они су сутрадан разбили jош три табле. Санадер би, убеђен сам,  или одбио такав састанак, или би се на њему задржао толико да окупљенима поручи како ће их све похапсити ако разбиjу jош само jедну таблу.

Чека ли Милановић да усташе заузму положаj пред његовом стамбеном зградом па да онда реагуjе? Ако чека, биће касно за њега а довољно за обнову треће усташке хрватске државе.

 

Пише Ратко Дмитровић

 

Извор: ПЕЧАТ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top