U Srbiju stiže Krajina (5)

Datum objave: nedelja, 22 novembra, 2015
Objavljeno u Banija, Dalmacija, Lika, Oluja
Veličina slova: A- A+
Izbeglička kolona u Srbiji
Izbeglička kolona u Srbiji

Piše: Prim. dr Dragica Lukić

Paraćinski sanitet odvezao bolesnika za Sremsku Mitrovicu. Tražim preko policije da dođe zrenjaninski, sa prve naplatne rampe.

Kažu, nema ih, otišli su, napustili punkt. Utronjala sam se.  Ostajem samo sa dva lekara, jednim tehničarom i dva studenta.

Posla puno. Pomažu nam aktivisti Crvenoga krsta. Tu su i kolega Milan iz Riđice, student i dve učenice Medicinske škole iz Sombora. Pomažu iznemoglim, prenose ih na rukama. Student visok, a u naručju kao poveću lutku nosi krhku, malu bakicu.

Treba zbrinuti pet, šest, osam hiljada ljudi. Kažem unproforcu da će sad sanitet, samo što nije stigao, a znam da neće stići bar jedan sat. Radnici policije uvek pri ruci. Saradnja odlična. Valjda znaju i oni za jade.

Stiže sanitet. Kažem vozaču da treba ići preko, ali da nije bezbeno. Vozač je saglasan: kako ja odlučim. “Ja mogu da odlučim za sebe, vi odlučite za sebe, pa idemo!” – kažem i dodajem: “Razmislite!”

Idemo, sprovode nas unproforci. Pratimo ih. Oko nas spačvanske šume. Vrućina je. Dugo se vozimo, oko nas tišina. Ni ptice se ne čuju. Šta ako Hrvati pripucaju? Neće. Kažu da je oko deset hiljada prognanih skrenuto u spačvanske šume da posluže kao živi štit tuđmanovcima ako bi naši napali. Stigli smo.

Bolesnik leži na nosilima, oko stoje ljudi. Unproforac nešto objašnjava na engleskom. Ne razumem ga. U tom jedan Hrvat priđe, srdačno se predstavi, objasni nam na srpskom da uzmemo bolesnika u kola i da krenemo nazad.

Usput me vozač prekorava što sam se pozdravila sa hrvatskim policajcem. Nije tačno, to je prevodilac samo što ga nisam zagrlila, zna srpski. Vozač reče da ima šahovnicu sa natpisom: policija. Zar niste videli? Pravdam se da obeležje nisam mogla videti jer sam mu bila sa desne strane. U stvari, ne znam koga sam videla, ali sam mislila da je prevodilac.

Stižemo na našu stranu. Aplaudiraju nam kolege, i prognanici, i unproforac. Na licima olakšanje, naročito na licu mladoga kolege koji je pred polazak potrčao za mnom i šapnuo: “Ako Vam se šta desi, osvetićemo Vas!”

Posla puno. Pomažu nam aktivisti Crvenoga krsta. Tu su i kolega Milan iz Riđice, student i dve učenice Medicinske škole iz Sombora. Pomažu iznemoglim, prenose ih na rukama. Student visok, a u naručju kao poveću lutku nosi krhku, malu bakicu.

Svi užurbano rade. Traktori prolaze. Unproforci šlepaju traktor kome je otpao točak. Vuku sve što se može povući. Požurujemo izgnanike da se što pre udalje od naplatne rampe, uzan je prostor pa usporavaju dolazak, a tamo, na tri kilometra od granice, kamenuju ih.

Kolona i dalje prolazi. Ista kao na Rači, samo su ljudi tamniji, stariji, više iznemogli, bolesniji.

Čiča za volanom klonu glavom. Baš na graničnom prelazu. Gurnuh ga sa sedišta, ili ga je baka povukla, već ne znam. Našla se za volanom i pomerila traktor na širi prostor. Ukazasmo potom dedi pomoć i kad dođe sebi, nama laknu.

Dok se deda oporavlja, reče mi da u džepu ima papir što su mu usput davali. Nije ga uspeo pročitati. Daje mi da pročitam.

Vlada Republike Hrvatske poziva sve da ostanu na svojim ognjištima, garantuje im skrb. Čiča klima glavom, hukće. Priča kako su ih granatirali, kako su ih srpski mladići branili. Hteli su, ako treba, da svi izginu da spasu civile. Svaka im čast, reče čiča. Gadno smo bili opkoljeni, a oni su nas branili. Babi mojoj, priča, žao što krave ostadoše vezane.

Ne znam što da ga dalje pitam. Da ga pitam kako se zove? Pa to znam: Prognanik. Odakle je. Rekao mi je. Da ga pitam kako je bilo, kako mu je. On ćuti, ćutim i ja. Ali mi ipak pričamo.

Najgore je skapati vezan!

Ponovom idem u Sremsku Raču. Jedno kuče ide za traktorom, na jednoj prikolici kavez sa kokoškama.

Žali se neki čiča na tabane. Podbio ih od pešačenja. Dao nekom konja u Bosni, da se konj ne pati, otpale mu potkovice.

Brekću motori, škripe prikolice, narod ćuti, deca ne plaču, ne kenjkaju.

Zovu me hitno u Sremsku Mitrovicu. Nemam prevoz. Stopiram. Sva vozila prepuna. Čovek sedi na dasci traktorske prikolice, puši, pogleda uprtog nekud u daljinu. Pitam čiču mogu li pored njega. Zatrčim se, poskočim i sedoh pored čiče. Baš mi je dobro da se malo odmorim. Pitam čiču doakle je. Iz Like, iz Velike Popine.

Čiča. zar se moralo ići? – pitam tek da nešto kažem.
Moralo, sinko, moralo!
Ne pomera se. Puši. Puši se i on. Od znoja.

Ne znam što da ga dalje pitam. Da ga pitam kako se zove? Pa to znam: Prognanik. Odakle je. Rekao mi je. Da ga pitam kako je bilo, kako mu je. On ćuti, ćutim i ja. Ali mi ipak pričamo. On kazuje ćutke da je ostavio  svu svoju imovinu, svu dedovinu i sve grobove da bi sačuvao glavu. Sačuvao svoju, ali ne i glave porodice. Kazuje da je branio svoje ognjište, nije hteo ništa što je tuđe, dedovinu je branio i mislio da će je odbraniti.

Neko je, međutim izdao. To je kazivao. Kazivale su njegove duboko ucrtane bore, potamnelo lice, zamišljeno čelo, pogled uprt duž kolone, prema Lici. A ja mu odgovaram da znam kako mu je, da znam da mu ni u Srbiji neće biti lako.

Teško njemu, a teško i meni.

Moram što pre u grad – kažem, opravdavajući moje isturanje desnog palca ne bi li ko stao autom da me poveze.

Bolje je, ljepše i udobnije se voziti autom nego ovako traktorom, odobrava čiča.
Dovikuje mi neka žena:

Doktorice, `đe je Dara? Koja Dara, pitam. Medicinska sestra, reče žena.

Ja sam odavde, ne znam Daru – nadvikujem buku. Valjda ženi ličim na progananika. I jesam prognanik. Deo duše moje je prognan.

Stadoše neki Beograđani da me povezu.

Pozdravih se sa čičom.

Doviđenja! – vičem.
On meni: Uzdravlje!

Pogleda uprtog duž nepregledne kolone koja još uvijek dolazi.
Stiže u Srbiju Krajina!

KRAJ

Priredio: Nikola Kobac

Ali ne kraj koloni, već kraj  jednoj od milion priča koju ispriča, a ona zapisa zlu sudbinu naroda našega. Kolona i dalje ide, i sve dalje od Hrvatske. Mnogi su se iz Kolone na nebo preselili, otišli zauvijek…

I ja kaskam za mojim narodom. Prebirem i osluškujem. Još jedno veliko hvala doktorki koja je tih dana ne štedeći sebe pomagala do juče dobrim domaćinima, a zadnjih 20 godina pravim nesrećnicima.

Do neba sam joj zbog toga zahvalan.

Nikola Kobac

Vezane vijesti:

U Srbiju stiže Krajina (1)

U Srbiju stiže Krajina (2)

U Srbiju stiže Krajina (3)

U Srbiju stiže Krajina (4)

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top