У Србију стиже Крајина (4)

Пише: Прим. др Драгица Лукић

Голобради дечаци загледају ме одушевљено. Сви би да имају такву јакну, да је носе у школу, на факултет. А тек амблем! Није ова јакна да се таква носи, децо, може се префарбати па је онда носите, кажем.

Зашто се стидите амблема и јакне, питају ме. Зашто се стидите српства, рече ми неко од њих. Чувајте ту јакну, она је историја, добацује неко од одраслих.

Опет ме гуши, стежу ме груди. Колико бриге, суза, труда треба мајци да одхрани војника, а онда га држава узме, узме заувек. Бар да има вајде од тога! А не овако. Овако је могло и без овога.

Можда ће ови дечаци, или њихови дечаци, или њихових дечака дечаци, једног дана стићи у Книн. Жалосна нам мајка, која све генерација неће гинути за Србију. Испаштати због Србије.

Опет ме гуши, стежу ме груди. Колико бриге, суза, труда треба мајци да одхрани војника, а онда га држава узме, узме заувек. Бар да има вајде од тога! А не овако. Овако је могло и без овога.

Чујем да су Хрвати изравнали гробље у Бенковцу, поравнали четири стотине гробова. Милоша, Јована, Милана, Зорана, Горана, Немање, Стефана, Срђана, Слободана, каква све лепа имена покопана, а онда поравната. Као да их није било.

Већ је шести дан, а колона и даље непрекидна и непрегледна. У колони људи на плус тридесет степени, у колима је и више.

Млада жена трчи за мном. Зове ме.

– Дете ми је болесно, па сам мислила да га прегледате.

Од куд зна да сам лекар, питам се. Одводим је у кућу крај пута. Дете спава. Прегледали су га добровољци, земунски или чукарички лекари. Показује ми папире. Прима два пута на дан гарамицин ињекције. Има још двоје деце. Милоша и Милицу. И њена мајка је са њом. Предлажем јој да дете и она иду у болницу.

Неће.

Да носим само дете, не да га. Да пошаљем њу са децом, опет неће.

Тражим јој мужа. Поправља кола. Велики квар на педесет метара од Србије. Не може даље. Да је знао не би кренуо даље од Бања Луке. Могао је остати у Босни, добити посао у селу, ветеринар је.

У очима му видим безнађе. Жена треба да одлучи. Очи јој мутне, упале, изгубљене. Видим не може више да расуђује. Полудеће. Поглед изгубљен, очи лутају.

Видим: љут је. Нека их све затру. Не коментаришем. Ћутим.

Можда је у праву. Што да жена и деца проводе ноћи у колима, ноћи су хладне, а и комараца има, сви су добили и ране од чешања. Боже, не дај им заразу. Дестинација Зајечар. Тамо немају никога. Он би хтео у друго место, код колеге, има кућу, звао га. Може и у Милиће, траже ветеринара.

Чуо је мој предлог. О болници.

У очима му видим безнађе. Жена треба да одлучи. Очи јој мутне, упале, изгубљене. Видим не може више да расуђује. Полудеће. Поглед изгубљен, очи лутају. Дам јој бенседин.

Размислите! – кажем. Ја ћу бити код малог шатора (клиника Мејо), дођите!

Мала Милица ми рашири руке, узех је без размишљања у нарамак (а једва и ја ходам). Носим је и журно корачам (бар мислим журно).

Прича ми Милица. Казује ми да је морала да чучне када су падале гранате, да су усташе пуцале на њену кућу па је морала побећи, пале, кољу (најежих се, њој је свега три и по године, шта она зна о клању).

Више је не слушам: те приче слушам по ко зна који пут. Носим је и ћутим. Она прича, пуно прича – а ја је не слушам. Мислим: како да их извчем из њиховога безнађа у моју наду.

Отац, глава породице, пита: Шта мислиш Снјежана?

Пита Снјежану да она одлучи како ће и куда ће.

Мушко, ослонац породице, пита жену.

Ја сам ослонац, ослонац за све, за згубљене у згубљености. наређујем да мајку и троје деце пребаце санитетским аутом у болницу. Сутра ће стићи муж, само да му средим дестинацију. Ако не верују, ево им моја адреса и телефон, нека дођу у мој стан. Ево и телефона болнице. Гарантујем: ујутро ћете бити заједно. (А мислим: ух, ала сам им ја гаранција! Ко сам ја да одлучим где ће ко, сем болесних?)

Отац Милан полази за мном у Комесеријат за избеглице. Тражим Весну. Рећи ћу да су све троје деце болесни, и морају у болницу. Међутим, Весне нема. Представљам се, у општој гужви, запосленом у Комесеријату.

Видим пак: кога је брига што сам ја докторка, члан Окружног штаба за граничне прелазе. Имају они свога посла. Ипак сређујем. Мајка и деца иду у болницу, а отац и бака када пређу границу – тамо где им је дестинација.

У „болници“ мајка неда медицинској сестри на пријему да окупа децу. Хоће да то уради сама. Окупани (после десет дана!) мало јели, па им се расположење повратило. Сви су ту, лекари, сестре. Стигло се и кафу попити.

Мени лакше. Колегиница која дежура предложи ми да се и ја окупам. Рече: „осећаш се на шталу!“

Могуће, ни ја немам где да се оперем. Данас сам концентрованим лизолом опрала руке, па су биле црвене, пекло ме. Морала сам.

Око „клинике мејо“ отпаци завоја, вате, хране, прљавштине, мртвих мува: све сам без рукавица покупила у црну најлон врећу, везала и однела на место за сапаљивање. Угланцам потом „клинику“ и своје руке.

Стижем у свој стан, у град. У стану избеглице, њих деветеро, нас домаћих четворо. Спаваћи инвентар: један тросед и два кауча. Ко први заузме лежај, његов је. Нудим за јело лубенице и диње – чатруне и милуне.

Морам да одморим. Легла сам поред сина на тросед. Око поноћи стиже млађи син. Шапатом пита где ће да спава. „Види у соби, – кажем, ако има места. А ако нема прошетај док неко не устане.“

Утом се расаним и устанем. Треба да идем на гранични прелаз код Батроваца. Остављам претпосљедње паковање меса за ручак. Замрзивач се испразнио, а новца немам.

Како ћемо? Како да им кажем да немамо довољно хране? Никако. Знају они за ћорави гулаш и пасуљ гол. Нема глади.

Који је дан не знам. Мислим да је субота, дванаести август.

Пре одласка свраћам у Општу болницу, да узмем нешто лекова и санитетског материјала. Нема, међутим, ништа. Дежурни каже да има само за овај викенд. Инзистирам да ми дају колико могу, а они да се снађу.

Опет нема.

Тражим један мушки бели мантил, за колегу добровољца. Нема ни мантила. У мени ври.

Крећемо. Нисам сигурна у екипу која је у Батровцима на првој наплатној рампи. Да ли ће испунити своје обавезе? Са мном је студент треће године медицине, добровољац. Водим и њега. Доћи ће и један Саша из Шида, вредан дечко, већ данима помаже.

Дочекује ме екипа која би да крене кући, а смена није стигла. Треба да стигне тек за сат и по. Незадовољни су мојим одговором што не знам ко их смењује.

Не знам, јер ми Министарство није јавило ко долази. Сестра на вратима негодује.

У мени пукло: „Како вас није срамота да пред овим људима, који путују седам дана и седам ноћи, кажете да не можете издржати 24 сата. Не смете напустити пункт док вам смена не дође!“ – вичем, све се ори од мог промуклог, крешатавог гласа.

Провлачим се између људи који стоје, леже или траже своје по асфалту аутопута. Општа гужва.

На граничном прелазу, наплатна рампа два.

Након десетак минута умпрофорац јавља да долази око хиљаду трактора, око осам хиљада људи и да су сви у тешком стању. Поврх свега санитет треба да пређе у Хрватску по болесника.

Додаје да пут није безбедан.
Наставиће се..

Приредио: Никола Кобац

……………………………………

Овај прилог представља изворни запис Драгице Лукић из Сремске Митровице. Докторка Лукић је тих првих августовских дана 1995. године провела многе дане са испаћеним народом нашим, народом крајишким, српским.

Објавила га је у скромној књижици који више личи на подсјетник него на једно изузетно вриједно свједочење.

До неба сам јој због тога захвалан.

Нека овај запис послужи за додатно разумијевање наших пријатељских односа. И коначно, нека се пореде колоне данашњих модерних европских избјеглица са српским избјеглицама из Хрватске.

Никола Кобац

Везане вијести:

У Србију стиже Крајина (1)

У Србију стиже Крајина (2)

У Србију стиже Крајина (3)

У Србију стиже Крајина (5)