У Смоковићу свакодневно ничу графити усташког садржаја

СМОКОВИЋ – Питајте штогод желите, рећи ћемо све што знамо и како мислимо, али нас немојте сликати јер се бојимо. Имате ви што сликати, ено на фасадама рушевина и многих напуштених сеоских кућа свакодневно ничу фашистички усташки графити, све један гори од другога. Сви смо у селу због тога узнемирени и страх нас је јер не знамо на што то може изаћи – рекао је одмах, при првом сусрету, Миленко Рајчевић из Смоковића. 

Миленко и његова супруга Зорка показали су нам неколико кућа у непосредној близини своје, на којима су исписане застрашујуће и пријетеће поруке овдашњем српском становништву. Прве су се појавиле одмах иза рата, па су их људи затицали чим би се вратили на своја углавном разрушена огњишта: више него јасне, нису се могле протумачити никако другачије него као озбиљне пријетње. С временом су неке изблиједјеле, неке су пребрисане, али посљедњих двадесетак и кусур година замало да није прошао тједан, а да на неком од смоковићких објеката не осване нови графит у сличном „тону“. Дапаче, након недавног посјета српског предсједника Вучића, цијело је село преко ноћи ишарано застрашујућим порукама. Мјештани о томе полицију нису обавјештавали јер су се бојали неугодности, али десеци злослутних исказа мржње уздуж главне сеоске прометнице нису могли остати непримијећени код случајних пролазника, па је неко ипак све пријавио надлежној служби, након чега је полицијско возило у неколико наврата било паркирано усред села. Ипак, полицајцима и мјештанима је јасно да од такве заштите нема пуно вајде, јер „умјетници“ ипак нису толико глупи да своја злодјела чине наочиглед полиције.

– Нису то само графити у питању. Још од повратака 2007. године осјећамо некакав тихи и никада јасно изражен притисак. Кад бисмо, на примјер, у трговини затражили сто грама каве, одмах би нас „прочитали“: били бисмо услужени, али с хладноћом гором од било какве ријечи или псовке. То се с временом донекле промијенило, но таквог односа још има у некој мјери. О њему, уосталом, говоре управо графити којима се и даље „кити“ цијело село – тумачи Миленко за „Портал Новости“.

Како би здраворазумском народном мудрошћу разбила националистичке стереотипе, Зорка објашњава како је њена баба Цвита била Хрватица која се удала за Стојана, њезиног дједа, који је у Другом свјетском рату завршио под усташким ножем.

– Баба Цвита била је поштена жена и поносна сам на њу. Пуно је овдје потомака национално измијешаних породица. Када би се мало завирило у црквене књиге, многи би се изненадили. Али то некада није било важно, не знам зашто сада јест. Преко пута наше куће стајао је споменик палим борцима и жртвама усташког терора. Срушен је у рату деведесетих, а „графитери“ данас врше нужду по његовим остацима и надгробној плочи – каже Миленкова супруга.

Када су се Рајчевићи вратили из избјеглиштва, кућу коју су годинама подизали властитим рукама и потом опремали затекли су опожарену, девастирану и попљачкану. Све што су стекли свакодневним одрицањем заувијек је „нестало“: свој трактор, примјерице, и данас виђају у једном дворишту у Земунику. Кад су га први пут уочили, закуцали су на врата дворишне куће, но домаћин их је отправио грубим ријечима, па су цијели случај пријавили полицији. Ипак, премда Миленко још чува рачун на темељу којег је возило купљено, трактор још стоји код новог „газде“.

– Док сам био младић, отац би ми знао рећи „Синко, гдјегод дођеш, гради кућу!“. Тада га нисам разумио, мислио сам што ће ми толико кућа. Тек сам много година касније схватио што је ћаћа хтио рећи: мислио је на поштене комшијске односе, а не на цигле и бетон. Ето, тако Зорка и ја покушавамо поновно доћи к себи и повратити неке боље односе. Наравно, има много Хрвата с којима смо остали добри и који нас разумију, а то нам враћа наду у будућност. А проклети графити, па то су само слова, ријечи које је исписао неки луђак… а таквих има колико хоћете и то на свим странама. Ипак, иако су то само изрази поремећених људи, свеједно нас плаше – закључује Миленко Рајчевић.

Његов комшија Раде Граовац каже како се мјештани сваке недјеље прије ручка традиционално окупљају у средишту села на „бућању“: ваљају тада буће и Хрвати и Срби, броје пунте, избијају булина, галаме и потегну по коју беванду, док из прикрајка вребају застрашујуће поруке.

– Љути ме што те натписе нитко не брише, а сви их виде. Овуда цестом пролазе полицајци, радници задарске управе, професори, инжењери, инспектори… а графите језивих порука који боду очи нико, као, не примјећује. Бит ће да је то криво протумачена демократија: све ми се некако чини да су најгоре ствари у свијету, а и код нас почињене у име те демократије. Па куда ми то идемо – пита се Раде наглас.

Веселко Ћакић, секретар жупанијског и задарског ВСНМ-а, упознат је с гнусним изљевима мржње у Смоковићу.

– Видио сам и фотографирао графите. Што да вам кажем, злосутни су и узнемирујући. Мјештани ћуте, не пријављују ништа полицији јер су у страху. Не знају гдје је крај националној нетрпељивости и не желе на плећа натоварити додатне проблеме. Потпуно их у томе разумијем, иако мислим да их исписује тек неколицина углавном безопасних изгредника, која на такав начин изражава фрустрације. Али никад се не зна. Што се тиче споменика жртвама фашистичког терора, своједобно су га обишли представници СНВ-а и закључили да би га требало обновити. Наравно, СНВ би финанцирао обнову, али иницијатива треба потећи од мјештана Смоковића, а сугласност мора дати општина Земуник. Вјерујем да ће до обнове ускоро доћи, посебно стога што споменик заправо и није теже оштећен: само је преврнут и у мањој мјери деформиран – казао је ВСНМ-ов секретар.

Аутор: Владимир Јуришић

(ПОРТАЛ НОВОСТИ)

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Годишњица страдања Срба са Равних Котара 1993. у акцији …

Mи смo пустo oстрвo | Јадовно 1941.

Масакр над Србима у зони УН некажњени и након четврт вијека …