У рову са регентом Александром

Прво одликовање jе добио за повлачење преко Албаниjе и пробоj Солунског фронта коjе jе потписао краљ Петар и регент Александар, три године након завршетка Првог светског рата. Друго одликовање додељено му jе поводом 75 година завршетка Првог светског рата, коjе jе потписао председник Слободан Милошевић.

За стварање прве Југославиjе Милић Станчетић jе дао своjу младост, а друга Југославиjа му jе узела 100 хектара плодне мачванске оранице. На Светог Илиjу 1993. године Србиjа му jе вратила земљу и доделила Орден заслуге за народ. Имао jе тада 103 године. Враћена земља jе припала његовим потомцима. Био jе и тад као и цео своj живот смирен и благочестив, увек спреман да исприча своjе ратне доживљаjе коjе jе више пута слушао и аутор ових редова.

– Грме топови, пуцаjу пушке, цео Маљен гори. Нико не осећа ’ладноћу. Сви мислимо само како да испунимо наредбу воjводе Мишића и истерамо Швабу из наше Србиjе. Кад у jеку борбе у наш ров, Шестог пука Дринске дивизиjе, сиђе регент Александар, у пратњи пуковника Крсте Смиљанића, команданта дивизиjе. Рапорт поднесе наш командант Драгослав Јовановић. Регент, шетаjући ровом, обрати нам се:

– Јунаци! Браћо! Не боjте се! Победићемо! Истераћемо Швабу из наше земље!

Стаде испред мене и jедног мог друга Светозара, коjи jе оставио кости на Маљену. Обрати се мени, а jа пркосно стадох мирно, испрсим се и чекам да саслушам шта регент збори.

– Воjниче, одакле си родом?

– Ваше величанство, jа сам Милић Станчетић из села Бановог Поља, срез Мачвански, округ Подрински.

– Кога си, Милиће, оставио у Мачви? – упита регент поново.

– Ваше величанство, моjа кућа jе задруга са 43 члана и сви мушки су мобилисани да бране Србиjу.

– Од чега живи толика задруга? – мало зачуђено упита регент.

– Ваше величанство, ми имамо 135 хектара ораће земље, плус ливаде и шуме.

– О, Милиће, па ти имаш зашто да се бориш. Имање ти jе велико.

– Јесте! Али, Ваше величанство, jа сам овде да браним Србиjу! Шта ће ми имање ако Србиjе нема….

Регент Александар jе напустио ров, као и команданти, озареног лица.

Милићу су навирале сузе радоснице кад год jе причао о ратним дешавањима, а нарочито када jе на Солунском фронту био контузован од топовске гранате. Однели су га у болницу и чим jе дошао свести одмах jе пожело да иде на фронт. Француски лекари му нису дали, jер му jе срце било узнемирено. Али, Милић jе био упорниjи и одговорио им jе:

– Ниjе мени срце узнемирено због контузиjе, већ зато што се jа овде излежавам а моjи се боре за Србиjу. Идем jа на фронт, а ви пишите у те цедуље лекарске шта ’оћете….

Пробоj Солунског фронта, Церска, Колубарска и све друге битке су добиjене, између осталог и због оваквог односа српског сељака према своjоj отаџбини. Из Бановог Поља у балканске и Први светски рат отишло jе три стотине мушкараца од 20 до 50 година. Живих се кући вратило 64. Наjвише их jе кости оставило на Каjмакчалану у пробоjу Солунског фронта 1918. године, где jе Дринска дивизиjа, а посебно Шести пук, у коме jе наjвише било Мачвана, поднела наjвеће жртве.

Милић Станчетић jе у богатом мачванском селу Бановом Пољу оставио броjне потомке, од вредних земљорадника до угледних научника. Баново Поље има око шест стотина домова, а са скоро 40 кућа наjброjниjи су Станчетићи.

Пише: Миомир Филиповић – Политика

Извор: СПОЈИ

Везане виjести:

Годишњица Кумановске битке

Избачени из строjа

Изложба фотографиjа Албум сећања на наше претке из Првог светског рата