У потрази за изгубљеном ћирилицом

Од 11.177 Дубровчана, српски jезик jе краjем 18. века говорило чак 9.713 житеља некада славне републике. У литургиjским и књижевним текстовима, као и споменицима ћирилично писмо било у употреби

Назив Дома српског друштва "Душан Силни" у Дубровнику, с краjа 18. века исписан ћирилицом

ОПШТОЈ антисрпскоj кампањи, после одлуке Међународног суда у Хагу, коjа jе овладала читавом Хрватском, придружио се недавно и Хрватски сабор. Извесни господин Франо Матушић, на дневни ред jе поставио питање књигу проф. др Злате Боjовић „Историjа дубровачке књижевности“, у издању „Српске књижевне задруге“, у коjоj се, како jе речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашаваjу српским.
Таj исти заступник затражио jе од премиjера Зорана Милановића да се изjасни да ли jе његова влада реаговала поводом „империjалистичких тежњи српске научнице“. Убрзо jе са сабрске говорнице стигао и глас премиjера Милановића.

– Ако ће ме свака безвезариjа, коjу jе обjавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у своjоj вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то jе само хрватско!

Њему се одмах придружио и дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак и ову књигу jе назвао смешном али врло опасном jер представља „иредентистички, империjалистички покушаj узимања не само туђе баштине, већ и туђе териториjе“. Све ове изjаве добиле су централно место у удраним информативним емисиjа националне телевизиjе, а посвећено jе доста простора и у специjалним емисиjама.

На све то професор др Злата Боjовић jе смирено реаговала и нагласила да су у њеном делу ни на jедном месту не спомиње реч „српски“, нити да jе дубровачка књижевност српска. Нажалост, рекла jе, и овог пута морамо добро да размислимо о речима нашег нобеловца Иве Андрића да jе „прошлост оно што jе остало“. У Загребу су, по ко зна коjи пут показали да су поодавно забравили прошлост. Заборавили су и оно што jе доскора знао и сваки средњошколац да jе Дубровник нераздвоjиви део и хрватске и српске историjе.

Када су, пре неку годину, у Хрватскоj почели протести против ћириличних табли у Вуковару наjгласниjи су били Дубровчани. И они су заборавили да jе управо ћирилица вековима била у употреби баш у том Дубровнику. Од 1514. године, када jе дубровачки писар Лука П. Примоjевић тражио од Сената дозволу за отварање штампариjе коjа би штампала „и српским писменима како их употребљаваjу српски калуђери у своjим црквама, истим словима коjим су били почели штампати Црноjевићи, а штампа им jе била свугдjе хваљена и уважена“. (Мирослав Пантић, „Из старог Дубровника“).

Дубровник, данас

Ћирилица, разумљива и за суседне српске области и за дубровачку канцелариjу, кроз све ово раздобље била jе у употреби у литургиjским и књижевним текстовима и на гробним споменицима. Прихватили су jе и еластични фрањевачки мисионари… Из оног што се данас дешава у Хрватскоj просечни Србин тешко да би могао помислити да би припадници славне дубровачке властеле могли бити Срби. Због тога jе, можда, лако хрватскоj држави да своjата целокупну баштину Дубровника. Готово цео прошли век хрватски национализам се сводио на стално доказивање нових разлика од Срба. Због проблема са идентитетом морали су да буду много пута већи противници Срба од било кога. Нарочито у Дубровнику, да се потпуно потисне идеjа да jе оваj град саставни део и хрватске и српске историjе.
Зато, подсетићемо на документ штампан 1898. године у Дубровнику. Реч jе о календару „Дубровник, за просту 1898. годину“ – „Издање и наклада Српске Дубровачке штампариjе А. Писаревић“. На самом почетку ове занимљиве књижице издавач jе донео „неколико статистичких података о Дубровнику“ у коjима пише:

„1. По попису од 31. децембра 1890. опћина дубровачка има простора 36:26 км, а становништво броjи 11.177.

2. Опћина састоjи се од 15 одломака.

3. Од Св. Јакоба на Плочама до близу Обода у Конавлима и од мора до Херцеговачке границе циjели оваj предио обухва- та 22:83 км, са 13 одломака.“

Потом се поименице набраjаjу сва настањена места на териториjи Дубровника, затим попис становништва по припадности, домовини и држављанству. Потом следи попис по „вjероисповести“. Статистичари из Беча нису пропустили да забележе ни колико jе било Дубровчана с манама.

Овде jе прилика и да подсетимо да jе аустриjски статистичар Карл фон Церниг, jош у попису становништва Дубровника и његове околине (Конавле и Пељешац) 1851. и 1857. године, написао – да су Срби.

Попис Аустроугарске у ком се тачно види коjи се jезик говори у Дубровнику 1898.

Чак и аустриjски дипломата Бењамин Калаj, чиjи се развоjни пут креће од србофила до србофоба (у Београду, док jе службовао као конзул, прешао jе у православну веру и узео име Србољуб, онда jе, у другоj животноj фази, чинио све да посвађа Србе и Хрвате и смишљао фразе коjе су користиле и 1914, па 1941, затим 1991. године, а нажалост и данас се користе диљем Хрватске)), Дубровник назива српским градом.

Шта нама преостаjе – да прихватимо флоскулу старог циника да jе историjа лепа жена коjа се преудаjе или да кренемо у потрагу за изгубљеном историjом.

Јован Ђаjа

ЧИСТОТА СРПСКОГ НАРОДА И ЊЕГОВИХ ОСОБИНА И ОБИЧАЈА 

ИСТОРИЈИ Дубровника можда наjбоље сведочи говор Јована Ђаjе (Дубровник, 1846 – Београд, 1928), Србина католика, познатог новинара и публицисте, коjи jе важио за човека широке културе. Говор jе одржан почетком 1913. године.
– Кад споменух народ на земљишту Дубровачке Републике, као jедан од наjчистиjих делова српскога народа, морам то одмах и доказати, пре но што пређем на одлике и особине његове, као главни предмет овога разговора. Народ на земљишту Дубровачке Републике од досељења српскога народа, па све до пре 100 година, био jе или у саставу српске државе, или у саставу Дубровачке Републике, коjа jе те покраjине, Пељешац, Рат, Приморjе, Стон и Конавле, добила од српских владалаца. Дакле никада под туђином, од како су постале српске државе, па све до почетка прошлог века, кад jе Дубровник потпао наjпре за кратко време под Французе, па 1814. године на Бечком конгресу стално под Аустриjу – говорио jе тада Ђаjа.
– Осим тога, те jе краjеве од туђинскога придолажења и мешавине чувала непримамљива кршевност њихова и властеоска ревњивост дубровачке аристократиjе, као господара свих земаља у области Републике. Отуда jе следовало одржавање чистоте српскога народа, његова jезика и свих његових особина и обичаjа.

ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ДЕЦЕМБРА 1890. ГОДИНЕ

* Последњег дана децембра 1890. године у Дубровнику jе живело „10.327 римокатолика, 546 православниjех, униjата – 1, припадника лутеранског обреда 15, реформисаног обреда 206, Јевреjа 79, мухамеданаца – 2“, а jедан житељ се ниjе определио ни за jедну вероисповест.

* Прецизни аустроугарски пописавачи евидентирали су становнике бивше славне републике по образовању, а затим по jезику – како се говори у кући.

* На прагу прве године девете децениjе деветнаестог века, значи пре 125 година, у Дубровнику jе српским jезиком говорило 5.823, а у осталим насеобинама ове „опћине“ стање jе било следеће: у Гружу и Лападу српски jезиком jе говорило 1.028, у Бргату Горњем 222, у Бргату Доњем 230, у Грбовцу 195, у Мартиновићима 207, у Макошема 254, у Буићима 235, у Петрачама 186, у Челопечићима 211, у Чибачама 261, у Брашинама 284, у Заврељама 253, у Солинама 132 и на Платама 200 становника. Дакле, укупно 9.713 житеља у Дубровнику и непосредноj околини говорило jе српским jезиком.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Дубровник, место наjвећих хрватских фалсификата – Jadovno …

НЕДЕЉКОВИЋ: СТРАДАЊЕ СРБА У ДУБРОВНИКУ 1914 …

Слободан Реметић: Ћирилица поделила судбину народа …

ДЕЛОВАЊЕ САВЕЗА ДОБРОВОЉАЦА У ДУБРОВНИКУ …

Недељковић: Дубровачки Срби – Jadovno 1941.