fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

У Печуху смо

„Дижите се и износите ствари“, огласи се Стево. Све смо изнијели и поредали уз пртину да не сметамо пролазницима. Стево шета горе-доље, а онда га зауставише неки људи и он крене за њима. Наши кренуше за Стевом. Идемо тако у колони, а Стана и Анка остадоше код оних заједничких ствари Улазимо у неку зграду на кат. Дио зграде на кату је порушен са оне друге стране. Просторија је прилично велика и у њој је велика калијева пећ. Угодно је топло. По средини су столови и клупе, а уз зидове слама, слична оној на пустари. Одлажемо оно пртљаге што имамо. Нетко је спушта на сламу, нетко на клупе. Брзо смо установили да ту и није баш тако топло како нам се малоприје учинило. Почињемо се скупљати и помало гурати око пећи која добро гори и врела је. Неколико дјечака отишло је по ствари које чувају наше домаћице. Неколико жена долази са кантама из којих се пуши. Носе неколико лонаца, у њима шоље и тањуре, а двије жене носе велику корпу пуну комада круха. Брзо су насуле чај у лонце, ставиле их на стол и показују нам рукама да сједнемо за стол. У тањуре су ставиле некакав пекмез и у сваком је по неколико ножева. Сви навалили, једу, чује се само стругање по тањурима. Чај је сладак, топао. Жене још долијевају у лонце. Крух лијеп, бијели, дебео… Баш као онај на пустари. Па нисмо јели јучер од ручка, а цијелу ноћ смо се смрзавали у хладном вагону на снијегу. Један човјек повремено доноси дрва у кошу са два уха. Угаљ је у некаквој четвртастој канти. Угаљ није као онај у вагону. Ово су комади разних величина. Стево нам објасни зашто смо толико дуго стајали на отвореној прузи. Снијег је направио сметова, каже, па су влак прогурали тек кад је дошла трећа локомотива. Тако смо испали из возног распореда и сад морамо чекати неки други влак који има празан вагон. „Кад ће то бити, то се за сада не зна, па се немојте пуно раскомоћивати. То су све руски влакови. Саобраћају од фронта код Будимпеште до Баје на Дунаву. Кад дођу и стану, нема пуно чекања, журе се“, рече. Ја сам простро целту па смо Мирко и ја прилегли. Нисмо више редари. Он се жали да му је зима, да дрхти и да му се некако мучи. Навукао је на себе блазину и заспао. За ручак су били некакви дебели округли макарони са доста фришког свињског меса. Чорбасто и са доста круха. Мирко је невољко сјео за стол, мало је јео па оде опет лећи. Редари су у нашим кантама донијели воде и поставили неколико шоља на стол. Сад осјећамо да је топлије. Пећ је права, не може се стајати ни на пола метра до ње. Сви су углавном полијегали на прострте деке и крпаре, сити и задовољни. Врте ми се мисли око поновног путовања влаком – какав ће бити вагон, хоће ли имати пећ, какав је угаљ, дрва…

А онда то чекање за прелаз преко направљеног моста преко кога иду и тенкови и војска, а, колико знам, Дунав је десетак пута шири од Драве… Каква ли је то мостина? Стево је нешто рекао да је то мост на чамцима. То никако не могу замислити… Дунав тече, ријека огромна, гура маса воде, а чамци стоје на миру и на себи држе мост? Нећу Стеву ништа питати, али ту има свашта што ми не иде под капу. Тако сам некако и приспао. Пробудило ме гласно причање и смијех оних који нису спавали или су се тек пробудили. Мирко не спава, али шути. Замоли ме да му донесем воде. Пије полако, гутљај по гутљај. Питам га да ли му је боље, а он однијече главом. Устанем, прошетам уз столове, па наперим ван. Одмах ме ошинуо хладан зрак, а оно што сам ја издахнуо затвори ми видик. Права зима. Стеже гадно па се вратим назад. Причам Мирку, а он вели: „Ма, мени је стално зима од оне ноћи што смо је пресједили спавајући у оном студеном вагону“. Одем тамо до краја стола и кажем Стеви да је Мирко болестан, да му је стално зима, да не једе… Он устаде, оде до њега и некако га наговори да попије чаја. „Скухат ће Стана“, рече. Већ се добро смркло кад су оне исте жене донијеле вечеру. Опет они макарони, добро масни, преливени препрженим луком на масти. Има и нешто измрвљеног сира. Има и канта чаја. Неки доносе шоље да им наспу. Послије вечере до Стеве су навратили опет они људи. Сједе и причају, а онда и он оде са њима. Просторија се добро угријала па цуре предложише да се мало провјетри прије спавања. „Најприје треба отворити прозоре, а онда врата“, предложи Даница. Момци то кавалирски учинише. Зачас је било доста провјетравања. Нетко је затворио врата и прије него што их је отворио, а други одмах скочише према прозорима. Сви се гурају око пећи, те онај човјек једва приложи ватру са дрвима и угљем и даде нам знак руком уз главу да иде спавати. „Сад даље морамо сами ложити, али не дајте Басташићу и Купресу да нас грију“, јави се Никола Сукнајић. Сви се засмијаше. „Он се зафркава, а мени је гадно присјело“, проговори Мирко, Николин сумјештанин из Дапчевице. Већина нас је заспала кад је нетко угасио свјетло. Пробудила ме је галама и упаљено свјетло. Чују се и они људи што слабо говоре хрватски. Стево каже да се спремимо за одлазак у вагон. Вели да се обучемо како треба и понесемо своје ствари. „Стано“, повикну он гласно, „ови људи ће доћи по остале ствари са пртљажним колима. Ти и Анка их сачекајте, па кад све стрпају, крените са њима“. Излазимо на улицу, зима је к’о враг, срце пуца. Омотавам целту око себе па је придржавам лијевом руком и ташком. Десну руку сам увукао па придржавам испод један и други крај. Руке су за час озебле. Застанем па целту пребацим преко главе, лијеву руку провучем кроз дршку ташне и ставим је у џеп блузе, а онда и десну. Повремено придржавам и поправљам целту десном руком. Идем за оним испред мене и видим му само ципеле. Доста да га слиједим, а да се целта не свуза са главе. Колона стаде, пометнем ташку и поправим целту, али је не скидам са главе. Неки тако држе крпаре и ћебад, други подигли капуте до ушију. Сви танцамо, смрзавамо се, нитко ништа не говори. Дошле су Стана и Анка. Крај њих је хрпа цула и два повећа сандука. Оне су исто слабо обучене. Танцају и оне.

Трљам руке, дробим прсте, дувам у дланове, а они већ утрнули као и ноге. Дође ми да утечем натраг у ону топлу просторију, па нека ме хватају, нека буде како хоће. Танцај, пуши у дланове и притежи целту, то је једино што можеш чинити. Никакве друге помоћи нема. Спас је вагон. Макар био и без пећи, у њему је топлије него вани. „Још десетак минута и долази влак. Пренеси преко везе даље“, рекоше ми. Преносим даље… „Већ се чује влак, пренеси даље“, поновише. Опет преносим, али влака не чујем. Стево пролази и понавља: „Јавили су у станицу да долази и да се спремимо за утовар“. Иде натраг и говори да се никуда не мичемо док нам не одреде вагон.

 

< У вагону за Печух                                                             Садржај                                                           Чекамо влак за Бају >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: