У КРАЈУ АРЧИБАЛДА РАЈСА

Одувиjек села, варошице, градови, планине, равнице, риjеке, jезера, мора, мостови и путеви личе на књиге. На мале и велике. Географиjа jе наjвећа библиотека на свиjету. Све jе у њоj поредано по значаjу и по величини. Путуjеш и читаш. Долазак у неко мjесто jесте отварање корица велике, нове непрочитане књиге. Идеш његовим улицама и сокацима, разгледаш му знаменитости, причаш са људима, слушаш њихове пjесме… У ствари, листаш књигу. Књига Мачванског Прњавора, страдалника у два велика рата, мора дуго и полако да се чита како би се о њему сазнало. Јесен у овом мjесту jе вриjеме за сjећање на прошлост и доктора Арчибалда Раjса.

Текст: Тихомир Несторовић

– Мачвански Прњавор jе варошица на путу Шабац – Лозница. Сваки сусрет са овим мjестом – мучеником буди друга осjећања. Прњавор jе веома старо и велико мачванско насеље. По имену му се зна да jе некада био црквено имање. Упркос томе што jе раниjе изграђена, црква у Прњавору први пут се помиње тек 1735. године. Та богомоља била jе посвећена светим архангелима Михаилу и Гаврилу и ниjе била на мjесту гдjе се сада налази монументални биjели храм, посвећен светом пророку Илиjи.

И та стара, а и ова садашња богомоља у Прњавору, диjелиле су судбину своjих парохиjана – рушене су и паљене исто као што су страдавали њени вjерници.

– Према љетопису, садашњи храм у центру Прњавора задужбина jе Михаила и Драге Самуровића. Градња му jе почета 1906. године, а завршена jе три године касниjе. Освештан jе лицем на Светог пророка Илиjу другог августа 1909. године. Биле су то како-тако мирне, домаћинске године. Мачвани су у своj нови храм у миру Божиjем долазили само три године, а онда су почели балкански ратови.

У љето 1914. плануо jе Први свjетски рат. Мачва, Прњавор, Јадар, Гучево и Подриње били су у његовом епицентру – ту jе започео таj, до тада невиђен погром и покољ. Тиме и заjедничко страдање светог храма и његових парохиjана у Прњавору, каже хроничар овога краjа књижевник Љубомир Ћорилић.

У историjским документима и у црквеном љетопису пише да jе 12. август 1914. године био кобан за ово насеље и његову цркву, jер jе тада Пета аустро-угарска армиjа, чиjи jе фронт био од ушћа Дрине у Саву код Раче до Зворника, за само седам првих дана рата починила нечувене злочине – Прњавор jе доживио стравичан покољ.

– Страдала jе том приликом и његова црква – срушен jе велики торањ, однесена су сва три звона, скинут jе бакар са торња, велики златни крст с jабуком и други броjни, веома значаjни предмети. Нечувено! У тами костурнице, изгра|ене 1922. године у црквеноj порти, почиваjу кости 365 жртава овога мjеста.

Мир пепелу њиховом.

О страдању Прњаворчана и других мученика у Мачви упознат jе цио свиjет – посебно захваљуjући искреном свjедочењу шваjцарског хуманисте и доказаног великог приjатеља српског народа доктора Арчибалда Раjса, казуjе Ћорилић. Гробница недужних мjештана Прњавора, према наводима у књизи Даринке С. Раjичић „Храм светог пророка Илиjе 1907-2007. и 85 година спомен-костурнице“, освештана jе петог новембра 1922. године. Тог дана у Прњавор се слегао силан свиjет: државни званичници, црквени великодостоjници, родбина жртава коjе су мучки уморили jуришници каjзера Фрање Јосифа, те Мачвани, Подринци, Јадрани, Ра|евци, Поцерци, Семберци… Међу окупљенима био jе и доктор Раjс.

Петог новембра те 1922. године од Шапца до Прњавора саобраћао jе и специjални воз. Доктор Арчибалд Раjс говорио jе на француском jезику, уз помоћ преводиоца Саве Микића. Са степеништа костурнице Раjс jе гануо своjим риjечима све присутне:

– Оно што сам видио у jесен 1914. године у Прњавору, некада тако поносном и веселом, прелази сваку људску машту. Лешеви измрцварених жена, дjеце и стараца. Куће у рушевинама – куће са чиjих се згаришта дизаше jош jедан дим и чиjи зидови беjаху умрљани крвљу невиних жртава.
Раjс jе говорио и о маjкама коjе предвече посjећуjу хумке подигнуте на брзу руку, о њиховом нарицању и jауку коjи се разлиjегао мачванском равницом.

Тако говоре само истински приjатељи. Хуманисти. Правдољубиви. Дjело доктора Арчибалда Раjса Прњаворчани, Мачвани – сав српски род никада неће заборавити. То jе таj дио велике књиге, именом Прњавор, коjу би увиjек изнова требало читати.

Доктор Раjс упокоjио се осмог августа 1929. године. Његовоj сахрани на топчидерском гробљу у Београду присуствоао jе велики броj Прњаворчана, предвођених свештеником Миланом Никитовићем. Они коjи нису били на сахрани свог великог приjатеља Раjса оплакивали су га као да им jе наjрођениjи род, каже Ћорилић.

У „Љетопису цркве пророка Илиjе“ записано jе и ово: „Одласком Раjса српски народ jе схватио да jе изгубио човека коjи jе у своjе време вредео нашоj отаџбини више него дивизиjа воjника. Нестало jе наjвећег поклоника ратничких свитања“.

Прњавор и Прњаворчани никада неће заборавити овог доброг човjека. Широка улица у овом мjесту – коjа од подринске магистрале води поред спомен-костурнице и цркве према Пустипољу, брду Xаjевац и средњовjековном манастиру у Чокешини – носи име доктора Арчибалда Раjса.
Оваj хуманиста рођен jе осмог jуна 1875. године у Лозани, у Шваjцарскоj. Био jе хемичар и доктор природних наука. Написао jе шеснаест књига. Био jе дописник наjчитаниjих листова у Енглескоj, Францускоj и Њемачкоj – написао jе више од шест стотина чланака.

Његови текстови о страдању српског народа у Првом свjетском рату никога нису остављали равнодушним. Били су оштри и убоjити. Са српском воjском прешао jе и Албаниjу. Према његовоj жељи, срце му jе сахрањено на Каjмакчалану. Био jе носилац великог броjа наjвиших одликовања Србиjе.

На улазу у порту, у лиjепо уређеном врту, бисте краљу Александру Првом Карађор|ђвићу и доктору Арчибалду Раjсу.

У jуну 1934. године краљ Александар посjетио jе спомен-костурницу и поклонио се сjенима невиних жртава.

– Прњавор jе два пута пострадао. Тог кобног 12. августа 1914. године и 1941. године на почетку Другог свjетског рата. Опет су хорде дошле преко Дрине. Још крволочниjи од Фрањиних jуришника. Били су у скоро истим одорама, само им jе боjа била другачиjа. Фрањини су носили плаве, а ови Хитлерови униформе зелене боjе. И ови други су село сравнили са земљом. Оставили су крвав траг – да крвавиjи не може бити. Поново jе страдала прњаворска црква – фашисти су jе били претворили у коњушницу, обjашњава књижевник Ћорилић.

Тако jе страдавала Мачва. Ни крива, ни дужна. Домаћинска Мачва. Зато jе рана jесен у Мачви, можда и завичаjу Арчибалда Раjса, вриjеме за сjећања на недужне жртве и овога великог хуманисту.

Извор: