U kakvoj su vezi privođenja Srba u Hrvatskoj i hapšenje Olivera Ivanovića

Olivera Ivanovića poznajem dvadesetak godina, Euleksu ništa ne verujem, znam da se svaki pravni sistem, pa i ovaj privremeni, međunarodno-kosovski, zasniva na pretpostavci nevinosti i zato uzimam sebi slobodu da stanem na stranu Ivanovića. Ne stoga što je Srbin.

Ivanovića terete da je počinio ratni zločin, u vreme NATO napada na Srbiju. Kažu da je učestvovao u likvidaciji Albanaca. Krenimo od logičnog pitanja: Da li bi neko ko je počinio ubistvo, ratni zločin, 14 godina živeo na „mestu zločina“, šetao Prištinom, kontaktirao gotovo svakodnevno s ovima koji su ga uhapsili, bavio se politikom. Ne bi, naravno, a Ivanović
je sve ovo radio. Gde je moguće objašnjenje? U Hrvatskoj.

Plašim se da će na Kosovu i Metohiji, sad kad je Briselski sporazum počeo da se primenjuje, međunarodna zajednica, od početka naklonjena albanskoj strani, staviti u pogon taktiku koja u Hrvatskoj, evo već 19 godina, sprečava Srbe da se u većem broju vraćaju u mesta u kojima su
živeli. Što je još gore, taktika o kojoj je reč ne samo da je ukočila povratak već
je poslednjih desetak godina pokrenula proces ponovnog iseljavanja Srba iz Hrvatske.
Rečju, umesto da se vraćaju u zavičaj iz kog ih je hrvatska država isterala, Srbi
– i oni koji su ostali posle „Oluje“ i oni koji su se vratili iz izbeglištva – u
sve većem broju zauvek napuštaju Hrvatsku.

Metod je vrlo jednostavan; čovek se vrati, uzmimo, u selo kod Karlovca, obnovi imanje, kupi stoku, ako je mlad i zasnuje porodicu i taman kad pomisli da je vratio dostojanstvo sopstvenom životu, da sve kreće nekim širim i lepšim putem, pred njegovom kućom pojavi se automobil
hrvatske policije, strpaju ga unutra, pod optužbom da je osumnjičen za ratni zločin
i odvedu ga u pritvor. Obično 30 dana, kao Olivera Ivanovića.

U devet od deset takvih slučajeva pokaže se da nema osnova za optužnicu, da je sve laž, farsa, ali je cilj postignut; čim izađe iz pritvora, čovek rasproda sve što ima i zauvek napusti Hrvatsku. Neće da živi u konstantnom strahu od novog privođenja.

Komšije, one malobrojne – jer su srpska sela u Hrvatskoj pusta, progutala ih šuma i divljina – potonu u beznađe i strah i krenu putem bez povratka, u novo izbeglištvo.

Ivanović na Kosovu i Metohiji nije anonimus, poznat je kao miroljubiva osoba, gotovo savršeno govori albanski, učestvovao je u nekoliko napetih situacija između Srba i Albanaca, smirujući i jedne i druge, pokazao izuzetno visok stepen kooperativnosti u saradnji s predstavnicima
međunarodne zajednice i kao takav smeta onima koji bi da poguraju „dobrovoljno“ iseljavanje
Srba sa severa (i ne samo severa) KiM.

Ako zatvore, ili ne daj bože osude Olivera Ivanovića, čemu da se nada neki Srbin s Kosova i Metohije, čije ime znaju samo rodbina i komšije, a koji je za vreme bombardovanja stražario s puškom
na ramenu.

Znam, nema svrhe da podsećam na brojne albanske zločince, na čelu sa Haradinajem, koji svakodnevno šetaju Euleksu ispred nosa. Kažu, hapsili bi oni njih, ali nema svedoka. Pobijeni su.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: INTERMAGAZIN