У Јасеновцу су тишина, по један цвет и свећа сасвим довољни

Многи се оправдано питају докле ће Срби и остали народи потомци жртава логора Јасеновац служити као покриће за хрватски антифашизам и на тај начин улепшавати суморну слику стварности у земљи у којој је све присутније изругивање том истом антифашизму, кога се многи одричу и чије вредности многи оспоравају. Ако је Хрватској и њеним властима до антифашизма заиста стало онда она сама треба да води рачуна о томе да га не блати ревизионистичком литературом и не компромитује кокетирањем са отвореним заговорницима усташтва.

Српска и јеврејска заједница и антифашисти и ове године неће ићи на службену владину комеморацију у Јасеновцу. То је само логичан след догађања у протеклих неколико година и након свега оправдано се поставља питање има ли уопште икаквог смисла одржавање ове комеморације на начин на који је то чињено до сада. Председница ће, како је и најавила, у Јасеновац поново ићи сама, а премијер Пленковић није уверио представнике Јевреја и Срба, па ни антифашисте да је учинио довољан отклон од свеприсутног историјског ревизионизма, усташофилије и говора мржње започетих у време када је највећу хрватску странку ХДЗ предводио Томислав Карамарко. Тако ће влада већ четврту годину заредом на комеморацију у Јасеновцу ићи сама, а једина утеха може да јој буде чињеница да ће представник Рома Вељко Кајтази као и прошле године бити и на службеној и на оној неслужбеној комеморцији.

Гледано из визуре Срба у Хрватској и Срба уопште, као народа који је у усташком логору Јасеновац и Павелићевој Независној држави Хрватској поднео највеће жртве, комеморација на том месту одавно је нешто што изазива помешана осећања. Са једне стране лепо је видети да на то место страдања хиљада људи долазе представници власти, лепо је чути да неко од њих изрази жаљење за жртвама и осуду злочинаца, да се поклони сенима мртвих и положи венце, али порука која је на такав начин послана светској јавности врло брзо изгуби смисао јер већ након месец дана уследи још једна комеморација и то онима међу којима је био и велики број одговорних управо за покоље у Јасеновцу.

Многи се оправдано питају докле ће Срби и остали народи потомци жртава логора Јасеновац служити као покриће за хрватски антифашизам и на тај начин улепшавати суморну слику стварности у земљи у којој је све присутније изругивање том истом антифашизму, кога се многи одричу и чије вредности многи оспоравају. Ако је Хрватској и њеним властима до антифашизма заиста стало онда она сама треба да води рачуна о томе да га не блати ревизионистичком литературом и не компромитује кокетирањем са отвореним заговорницима усташтва.

Овако испада да се о антифашистичким тековинама више брину сви други, а најмање хрватска власт која се иза тих других само крије, а у Јасеновац, тако бар испада, оде тек реда ради. Све то изгледа некако усиљено и невољко јер се после комеморације опет настави све по старом. „За дом спремни“ мало јесте, мало није усташки поздрав, по црквама се и даље држе мисе за Павелића и друге усташе, а на телевизијама дозвољавају емисије у којима буду угошћени они који распирују међунационалну мржњу.

Можда је дошло време да се размисли о другачијем начину на који би се одржавало сећање на јасеновачке жртве и да се изабере неки други дан на који би се обележило њихово страдање. Срби имају датум који је Српска православна црква унела и у свој црквени календар. То је 13. септембар односно Сабор светих јасеновачких новомученика.

„Наиме, у самом Јасеновцу се као дан новомученика јасеновачких обележавао дан освећења обновљеног храма Светог Јована 1984. године, што је падало у прву недељу по Успењу Богородичином, што је обично почетком септембра. Од половине августа је логор почео да ради, тако да се може рећи да се на тај начин обележава и сам почетак страдања које траје све до 22. априла 1945. године“ – објаснио је још 2010. године, тада протосинђел, а данас владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) значај тога датума сасвим прикладног да се тада у Јасеновац слију реке Срба како би на примерен начин и без много помпе одали пошту и сетили се својих убијених предака.

Верујем да за то није потребна никаква посебна организација, никакви аутобуси и организовани превози, само добра воља и свест да тога дана сви који то могу треба да буду тамо присутни. Нису потребни никакви говори, ни посебни програми, војна музика и почасна стража. Тамо војницима и није место. Довољна је само тишина, један цвет или свећа у руци и молитва у јасеновачкој цркви.

Ништа нас не спречава да сами изаберемо свој дан сећања, без комплекса и подилажења било коме, а на дане када други народи обележавају своје страдање у знак солидарности нека тамо оду само наши политички представници и нека тамо исто тако ћуте.

Наша култура сећања одавно као да се претворила у надгорњавање са влашћу. Коме је то потребно? Зар наше сећање зависи од тога ко ће бити покровитељ комеморације и зашто је уопште потребан неки покровитељ? Зар је важно ко ће у Јасеновцу шта и колико рећи? Зар је уопште потребно трошити речи када се све зна?

Зато и треба избегавати замке које нам постављају лажни душебрижници и не упуштати се ни у какве расправе са онима којима се ионако ништа не може доказати и дистанцирати се од сваке политике која само продубљава јаз међу народима.

Овом светом месту мученичког страдања треба прићи онако како је то једино могуће. Без политичких говоранција. Људски, достојанствено и у тишини.

Аутор: СЛАВКО БУБАЛО

Извор: СРБИ У ХР

Везане вијести:

Јеврејска заједница одбила да у Јасеновац иде као део државне делегације