fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

У глинском крају живот је био јачи од смрти

Драго Роксандић
Драго Роксандић

Када се комеморира 1941. годину, мора се имати на уму да је тада, унаточ трагедијама и траумама, живот у глинском крају био јачи од смрти. Комеморирање не смије глинску заједницу подвојити по етно-конфесионалним линијама. Суосјећање с једном трагедијом мора хуманизирати односе међу људима у томе крају, истиче за Новости повјесничар Драго Роксандић везано за седамдесету годишњицу страдања Срба у Глини
Седамдесета годишњица страдања Срба у Глини обиљежит ће се 13. свибња парастосом у цркви Рођења Пресвете Богородице и парастосом и комеморацијом жртвама усташких злочина на спомен-костурници на глинском православном гробљу. У Хрватском дому бит ће представљена књига „Глина 1941.“ Тим поводом, о култури сјећања и праву на истину разговарали смо с Драгом Роксандићем, професором повијести на Филозофском факултету у Загребу и чланом Главног одбора СКД-а „Просвјета“, који је и један од организатора комеморације.

Због чега је важно комеморирати трагичне догађаје из 1941. године у Глини?
– Да би неко друштво прихватило изазове будућности, оно се мора суочити с властитом прошлошћу. Ријеч је о овладавању прошлошћу или Вергангенхеитсбеwäлтигунгу, да употријебим израз из њемачког искуства након 1945. У питању је критичко промишљање које прошлост отвара према будућности, а има хуманистички, еманципацијски смисао. Ријеч је о повијесном памћењу које човјека не чини заробљеником властитих трагедија и траума. Комеморирање је неразлучиво од културе сјећања. Глина је један од оних предјела Хрватске који у перспективи 20. стољећа једну трагедију преслагује с другом у различитим повијесним контекстима, а да се не умије суочити са својим темељним проблемима, неовисно о томе да ли је ријеч о 1941. или 1991, односно 1945. или 1995. Када је ријеч о 1941, имајући на уму тежину људских трагедија, њихов геноцидни контекст, који по одређеним политичко-идеологијским, усташким критеријима читаве народе – Србе, Жидове и Роме – или категорије властитог народа, Хрвате-антифашисте, ставља ван закона, чињеница је да је усташки пројект, унаточ злима, ипак колабирао јер није спријечио ревитализацију хрватско-српске антифашистичке коалиције. Она је у Глини и прије Првога свјетског рата те након скупштинских атентата 1928, све до 1941. године, имала једно од својих најјачих упоришта у Хрватској. Када се комеморира 1941. годину, мора се имати на уму да је тада, унаточ трагедијама и траумама, живот у глинском крају био јачи од смрти.

Суосјећање с трагедијом

Постоји ли потреба за додатним садржајима у комеморацији?
– Ако се првенствено схвати као одавање поште страдалима, сигурно постоји. Особито послије трагичног и трауматичног искуства с почетка деведесетих и раздобља које му је услиједило и из којега се још увијек излази. Комеморирање не смије глинску заједницу подвојити по етно-конфесионалним линијама. Суосјећање с једном трагедијом мора хуманизирати односе међу људима у томе крају. Јавне комеморације од 1945. до 1990. биле су официјелни монопол и наглашено идеологизиране. Смисао за разумијевање трагедије редовито се губио или тривијализирао. Спорно је и то што су жртве били махом вјерници, а религијски се смисао комеморација оспоравао. Тиме је у коријену била искључена могућност да однос према трагедијама и траумама добије екуменски смисао. Микрохисторијски, до данашњих времена није егзактно утврђено што се у Глини и том крају све дешавало; постојао је зазор према индивидуализацији жртава и њихових егзекутора, неовисно о томе одакле су били. Тиме су се у конфликтним перспективама стварале не само контроверзе него и митови, који су у кризним ситуацијама у Глини, Хрватској и Југославији у коначници добивали деструктивне потенцијале и били међу узрочницима нових трагедија 1991. Потребно је развијати цивилну културу у којој сватко има право памтити све оно што га индивидуално или колективно трауматизира, али и дужност поштовати трагедију и трауму другога те стварати просторе за заједничко овладавање тим искуствима. Искрено се надам да ће такве интенције организатора глинске комеморације бити подржане међу Глињанима, неовисно о њиховим различитостима.

Колико је трагедија из 1941. трајно обиљежила животе становника тог дијела Баније?
– С једне је стране трајно обиљежила, а с друге није била препрека да се у томе повијесно маргинализираном предјелу у раздобљу између 1945. и 1990, а нарочито у посљедњем десетљећу тог раздобља, догоде цивилизацијске промјене у господарству и култури. То је такођер глинска трагедија. У нови круг несрећа ушло се у тренутку када је глински крај био развијенији него икада. Након 1941, у Глини се није смјела догодити 1991. година. Након 1945, у Глини се није смјела догодити 1995. година. Недостаје нам култура мишљења коју је Карл Јасперс елаборирао у спису „Питање кривње“, суочавајући се с њемачком ситуацијом након Другога свјетског рата. Заједница која је доживјела трауму нема је право инструментализирати, него мора имати критички однос према том искуству. То је важно и за Србе и за Хрвате.

Дијалог увијек има шансе

Постоји ли нешто што се у овом случају данас покушава прешутјети или ревидирати?
– Има ревизионистичких покушаја да се докаже да се у Глини ништа није догодило, али и да се хиперболизирају димензије трагедије. Својевремено је серија чланака у „Гласу Концила“ изазвала бројне недоумице, али и потакла нова критичка размишљања. Штета што Римокатоличка и Српска православна црква нису утемељиле заједничку експертну комисију која би се у сурадњи с професионалним институцијама бавила трагедијама које имају етно-конфесионална обиљежја. Предлажем да се скупина стручњака, која би се из различитих кутова и на различите начине бавила Глином, јавно очитује зборником на тему „Што се зна, а што се не зна о глинској 1941. години“.

Има ли оних који желе претворити жртве у кривце за властиту трагедију?
– Таквих увијек има. Није спорно да у дистинктивним културама сјећања, индивидуално или колективно, глинска 1941. година може имати различита значења и смисао. Када је о људској патњи ријеч, треба се чувати прејаких ријечи, емоционално преоптерећених геста. Када је пак ријеч о дијалошкој критичкој рефлексији с њима у вези, најважније је бити прије свега критичан према претпоставкама властите рефлексије те критичан према својој аргументацији. У таквим случајевима дијалог ће увијек имати шансе, а инструментализација прошлости, укључујући случајеве драстичног ревизионизма, нужно ће остајати на маргинама. Такви су дијалози у нас прије изнимка него правило, али их је немогуће стално избјегавати. С обје стране увијек су кривци за све они други, бјежи се од суочавања самих са собом и прихваћања изазова других.

Разговарао: Драган Грозданић
Фото: Сандро Лендлер

Извор: СНВ НОВОСТИ

Везане вијести:

Страдање 400 најугледнијих Срба Глине

У Глини је и 70 година мало

О усташком логору Јадовно у Хрватском дому на темељима Глинске цркве

Милан Шећеровић: Приказ две књиге – Усташки покољи Срба у глинској цркви Ђура Аралице и Вучје срце Марије Лине Веке

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: