Туга коју Нови Сад вечно носи са собом: Дан када су у таласима Дунава нестале генерације

Тог 22. јануара 1942. године Нови Сад није био место забаве и разбибриге, нити „српска Атина“ како су га касније прозвали. У граду окованим снегом и ледом владало је само једно осећање – страх.

Недељама су до окупираног Новог Сада стизале страшне гласине. Људи су причали о хиљадама несталих широм Војводине, одведених некуда без објашњења и налога. Говорило се да је све почело још 4. јануара, на Туциндан у Чуругу, а да се наставило у Жабљу, Тителу, Бечеју…

А онда је и у Новом Саду 21. јануара освануло обавештење:

„Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“

Није то била прва рација коју су окупатори извели од када је 1941. године почео рат. Зато у датом моменту нико није могао ни да сања каква ће зверства уследити.

Дани ужаса

До 29. јануара 1942. године у Новом Саду и другим местима Војводине мађарске окупационе власти убиле су и под лед Дунава бациле неколико хиљада људи, највише Срба, Јевреја и Рома.

Жртве злочина се никада не смеју заборавити. Посебно деца која су патила у скученим камионима за стоку, пред вратима гасне коморе или пред рупом у леду на Дунаву, одакле су у редовима чекали да уђу у ледени пакао – рекао је на данас одржаној комеморацији страдалима врховни рабин Србије Исак Асиел.

Као изговор за акцију, коју су тадашње мађарске власти службено описале као полицијску рацију послужило је настојање да се уништи тамошњи партизански покрет. У стварности, мађарске власти су настојале да се уклоне „нежељени елементи“ са територија припојених Мађарској по завршетку априлског рата – све оне који се не уклапају у њихову „расно чисту“, аријевску државу

За месец дана широм Војводине убијено је скоро 4.000 људи. Само за три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1500 Новосађана. Међу њима је било о жена, као и много деце.

Данас се клањамо сенима страдалих у Новосадској рацији, који су били невини, а без икакве кривице били изложени најстрашнијем мучењу и страдању у овој леденој гробници. Не желимо да ћутимо и заборавимо овај злочин Хортијевих фашиста. Туга је то коју наш град вечно носи са собом, у нашем Дунаву остале су генерације и читав један град – рекао је градоначелник Новог Сада Милош Вучевић на данашњем помену.

На Дунавском кеју, управо на месту на коме су фашистички окупатори вршили масовна стрељања и бацања у залеђену реку, 1971. године је подигнута бронзана композиција „Породица“, висока четири метара.

Почетком 1992. године споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар.

Да се никад не заборави!

(Дневно)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Новосадска Рација 1942. | Јадовно 1941.

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (1)

Како сам преживео »новосадску рацију« – Иван Ивањи | Јадовно …

Крвави крешендо на Штранду

Скинија Јелке Јовандић | Јадовно 1941.