Тринаест година од мартовског погрома

Сутра се навршава 13 година од мартовског погрома над Србима, српским светињама и српском имовином на Косову и Метохији.

Tог 17. марта 2004. године и током наредна два дана Срби су по други пут након 12. јуна 1999. године доживјели егзодус.

Државни секретар у Министарству спољних послова Србије Вељко Одаловић увјерен је да су Албанци крвави пир спровели у пуној координацији са међународним субјектима.

„Дани прогона, уништавања свега што је српско или подсећа на Србе, дани су који ће остати уцртани не само у подсвести сваког Србина, већ и у историјским читанкама“, каже Одаловић.

Он подсјећа „савјесне миротворце“ да су свој цинизам показали и разобличили „товарењем“ Срба из угрожених подручја у војне камионе, одвозећи их у жицама ограђене просторе, из којих су путеви повратка на огњишта били забрањене руте.

У том злочиначком подухвату Албанци су протјерали 4.012 Срба од којих се, према званичним подацима УНХЦР-а и Министарства за заједнице и повратак самопроглашеног Косова, вратило тек нешто више од двије стотине, иако је у међувремену изграђено близу 500 повратничких кућа.

Пуста су остала насеља Свињаре и јужни дио Косовске Митровице, гдје једино парох са своја три сина чува српство и светињу посвећену Светом Сави.

Без Срба је остао урбани дио Обилића, Доње Махале, Ораховца, Зочишта, Велике Хоче, Српски Бабуш и Tалиновац у општини Урошевац, те десетине српских села уз магистрални пут Клина-Пећ и Пећ-Дечани.

У градском дијелу Истока остало је њих десетак, у Клини двадесетак, Призрену, ако се не рачунају ученици Богословије, десетак, Ђаковици двије монахиње, у Србици само монахиње у Манастиру Девич, у Малишеву, Штимљу, Сувој Реци, Качанику, Подујеву и Урошевцу нема Срба, а у Вучитрну само локални парох са супругом.

Десетак Срба у Српској улици у Гњилану и у Косовској Витини њих тридесетак чувају српство.

У главном граду јужне српске покрајине двадесетак стараца и Српкиња у мјешовитим браковима, са двојицом пароха и њиховим породицама живи су свједоци етничког чишћења и прогона Срба.

У синхронизованој акцији етничког чишћења Космета у мартовском погрому убијено је осморо Срба.

У сукобима са припадницима Кфора и међународним полицајцима убијено је 11 Албанаца.

Повријеђено је најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили са локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.

Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 вјерских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и Цркву Богородице Љевишке у Призрену, која је касније стављена на листу споменика под заштитом Унеска.

Порушено је или запаљено десет српских школа, домова здравља, пошта и других објеката државе Србије.

Према подацима Епархије рашко-призренске Српске православне цркве из априла 2004. године, уништено је око 100 црквених објеката.

Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 мјесеца до 16 година.

Повод или изговор за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су, користећи псе, натјерали преко ријеке Ибар двојицу албанских дјечака из села Чабар, код Зубиног Потока, од којих се један утопио.

УНМИК полиција утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су „преживјели дјечаци након трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из сусједног села“.

У Грачаници ће сутра полагањем цвијећа и вијенаца испред Споменика косовским јунацима и академијом у Дому Културе, у организацији Удружења родбине несталих и киднапованих на Косову и Метохији, бити обиљежено 13 година од мартовског погрома.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Филм о рушењу српских цркава на Космету (видео)

БЕОГРАД НЕМА ПРАВО ДА СРПСКЕ СВЕТИЊЕ ДА ПОД ЗАШТИТУ ТЕРОРИСТА

Жак Огар: Рушили и палили, а данас хоће у Унеско