Trijumf Habzburga

Postoji jedan izraz u nas Srba, a nisam siguran da su ga Hrvati preuzeli i proglasili da je 100 % njihov, kao što inače to i rade sa srpskom imovinom, i od materije i od duha. I ispred svega kad je jezik u pitanju. A ako bi Srbi to negirali među Hrvatima, i samim svojim pukim prisustvom, ovi bi im za to oči vadili, i ne samo metaforično, kao što su po Dubrovniku ponosno nosili perle od srpskih očiju oko vrata, dok je vrhovni poglavnik, Ante Pavelić, na svom radnom stolu uvek imao korpicu svežih srpskih očiju, a u Zemun, na železničku stanicu, stizala su burad srpskih očiju, adresiranih na Milana Nedića. Ali to je već banalna istina, gorka kao pelin i opaka kao bunika, budući da smo na sve to već prilično decenija bestidno i samoubilački ravnodušni.

Dakle – izraz. Neću da kažem fraza ili idiom, nego izraz.

Taj izraz glasi: Ubio si ga u pojam. Odatle slede razni oblici, istog usmerenja i istih poruka, uvek sa naglašenim značenjem da, kome je ili čemu upućeno, i dalje traje ali kao mrtvo telo potpuno inertno i bez ikakvog smisla.

Kao dete kada to slušah, a ponekad i sam izgovorih, nisam uviđao svu dubinu i opakost tih reči. A danas, kada te reči, tako sastavljene i izgovorene, nigde više ne čujem, nemam kud nego da shvatim da među nama Srbima one više nemaju nikakvu smisao. Uz retke, veoma, veoma retke Srbe ovaj izraz kazuje da su Srbi ubijeni u pojam. I zašto bi se taj izraz i spominjao, onako kao što narkoman nikad o sebi ne misli kao o narkomanu, ili ubica o sebi kao o ubici, kurva o sebi kao o kurvi, lažov kao o lažovu, lopov kao o lopovu, ili nakaza o sebi kao o nakazi…

Srbi više ne veruju, ne misle, ne osećaju i ne delaju kao Srbi. Čak ne hodaju i ne odevaju se kao Srbi, ali i ne jedu i ne piju kao Srbi. A još manje da svoje krsno ime slave kao Srbi, dok u svoju Srpsku pravoslavnu crkvu, hraniteljku duše svoje i duše svetih otaca svojih, ni da privire, onako, bar zarad zahvalnosti radi što nisu obrezani ili se ne krste lopatom.

To, međutim, nije posledica razvitka svesti u prilog nekom boljem i pravednijem društvu i svetu. Tako da je svako pozivanje na srpsku svest prevaziđen i suvišan talog minulih vremena. A još manje da Srbi, kao oprobani utopisti, naprasno i uz pomoć televizije, štampe i političara, ne žele taj relikt prošlosti u svojoj kući, sa voljenom (i varanom) ženom i jednim do dvoje dece, uz omiljen program na televiziji – i šta tu da se bakću tako nekim opterećujućim mislima i osećanjima, koja u današnja vremena nikakvu ulogu nemaju.

A i izvršna, sudska i zakonodavna vlast u Srbiji punom parom radi na tome da Srbi bivaju ubijeni u pojam. I šta tome treba dodati, osim da smo uveliko ušetali u tamu nestajanja, iz koje nas neće izbaviti ni šumadijsko kolce u Sidneju, ili Čikagu, ili Malmeu, pa sve da su tu prisutne sarme i šljivovica od dvadeset godina, iz hrastove bačve, uz obavezno prisustvo sveštenika, da se zna od koje smo Crkve.

Ali krenimo redom i od početka, ukoliko je uopšte moguće to ustanoviti.

Kada su Habzburzi, kuvari svih današnjih čovečanskih zala protiv Srba, četrnaeste zaratili protiv Srbije, najupečatljivija pogibija na početku tog rata, bila je pogibija Onisima Popovića, zemljoradnik, iz Biskupije, pored Knina, tada u Austriji a ne u Srbiji. Habsburzi su ga ubili daleko od fronta, u Sinju, zato što je bio ničim ukaljani Srbin – nisu ga ubili u muškoj borbi, na frontu, kao vojnik protiv vojnika, već zakonodavnom silom prava da odlučuju o tuđem životu, po sopstvenom nahođenju. Nisu ga ubili zato što je bio špijun, dezerter, saboter, bundžija, kriminalac… što je u Beču podmetao bombe, ubijao kulturne i visokocivilzovane Bečlije, što je organizovao terorizam u Beču ili širom države Austrije, što je pripremao atentat na austrijskog cara Franca Jozefa I – ubili su ga zato što je veoma, veoma dobro govorio i pisao nemački i italijanski, što se odlikovao trezvenošću i umnošću, ponosio se pravoslavljem i rodoljubljem, nije krio ljubav prema svojoj prošlosti, svom srpskom rodu i srpskoj zemlji, što je znao i javno govorio ko su lučonoše srpskog roda i pravoslavlja, i što je sve to umeo da kaže i upečatljivo i lepo, da se lako pamti i prenosi, a što mu Habzburzi nisu oprostili jer je kao takav bivao njima nadmoćan i nije se uklapao u onu njihovu kopilansku predstavu o Srbima kao o nekulturnim divljacima i primitivcima.

A kad je bio predsednik vlade, Aleksandar Vučić je zabranio upotrebu reči antisrbi. Zabrana i dalje važi, doduše u skupštini neozakonjena, ali važi.

Ali ovde nije reč o njemu.

Da bismo jasnije sagledali razloge hapšenja, suđenja i streljanja Onisima Popovića, možemo odšetati u koju godinu ranije, u Zagreb, na Veleizdajnički proces.

Po Optužnici Kraljevskog državnog odvetnika, u Zagrebu (a gde bi nego u Zagrebu), 12. I 1909. godine 53 Srbina optužena su za veleizdaju.

Svedok tog procesa bio je profesor Radoslav Grujić (od komunista inače, po oslobođenju, posle Drugog svetskog rata, optužen i suđen i osuđen za veleizdaju, odnosno za saradnju sa okupatorom – jer je pred Hrvatima spasavao mošti srpskih svetitelja, kao i mrvice neopljačkanih dragocenosti, iz fruškogorskih manastira). Iza svedočenja ostavio je monumentalno delo „Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji“. Tim delom pokazao je svu ništavnost zagrebačkog Kraljevskog državnog odvetnika, a mi ćemo ovde posegnuti za jednim citatom iz tu navođene Optužnice. Citat, po našem mišljenju, sažima sveukupnu optužbu.

Dakle, citat: „Konfesionalne škole… imadu dužnost, širiti srpstvo, što i čine (…svetosavske besede u školi) kako je to istakao i bivši iztražnik učitelj srpske konfesionalne škole u Kostajnici Lazo Kotur…, navodeći, da autonomne kofesionalne škole imadu zadaću širiti srpstvo, te da i on usađuje svakom djetetu u srce, da je Srbin, da si to činiti smatra svojom dužnošću…“

I dalje: „Ali uzgoj podmlatka u ,srpskoj, konfesionalnoj školi, odgovara svrsi (veleizdajničkoj – opaska prof. R. Grujića), za kojom se ide“.

Potom sledi: „Na tako priređeno i obrađeno tlo, stalo se onda putem raznih srpskih pjesama (srpskih junačkih pesama, jednako razastrte svuda među Srbima, čitao ih i Nikola Tesla u Americi – moja opaska), koje su importirane iz kralj. Srbije, putem Sv. Savskih beseda i prigodom drugih zabava, sijati međ živalj grčko-istočne vjere srpska povijest…“ I tako dalje.

I da ne ulazimo u čitav niz tačaka optužnice po kojima se Srbima oduzima pravo na postojanje, pa se sasvim brišu, budući po svemu u Optužnici navedeno, protumačeni kao nasilno, remetilačko i necivilacijsko telo, na tlu Habsburške carevine.

Kada proširimo smisao ove tačke Optužnice, do shvatljivosti je jasno da su svi Srbi iz Hrvatske i Slavonije stavljeni na optuženičku klupu.

Zar nas duh ove Optužnice ne potseća na Haški tribunal, ali i težnju da prihvatimo zapadnu izmišljotinu da je u Srebrenici srpski vojnik počinio genocid, dok Nataša Kandić skuplja potpise za antisrpsko friziranje ratnih događaja koji su pratili rasturanje Jugoslavije, pod imenom REKOM, a doktorant etnologije i antropologije, vede dekan, Danijel Sinani, sa zlim semenom Habzburga u prsima, poput osmog putnika, zdušno radi na tome da Miloš Ković više nikad ne izađe pred studente kao predavač.

Dakle, duh Optužnice Kraljevskog državnog odvetnika, u Zagrebu, iz 1909. godine, protiv 53 Srbina, za veleizdaju, nije se izgubio u budžacima istorije. Duh te optužnice kaže: Možeš da budeš, može da te ima, slobodno ti je da postojiš, ali pod uslovom da nisi Srbin. I možeš da uživaš sve blagodeti civilizacije (zapadne) i života (u skladu sa Zapadom) – samo ako nisi Srbin. (Valjda je zato Aleksandar Vučić po dolasku iz germanskih zemalja danima pištao i šištao kako mi Srbi moramo da menjamo svest.) Doduše, možeš da arlaučeš do mile volje i na stadionu i na ulici i pred skupštinom… da si Srbin, ali da to bude nešto više od tog glasa vapijućeg u pustinji – e to ne može.

Da ovo nije naprasna premisa jednog ogorčenog duha, samo se treba setiti vremena sankcija koje je Zapad naturio Srbima, pri rasturanju Jugoslavije. Tada Srbi nigde u svetu nisu imali prava da se pojave na međunarodnim sportskim takmičenjima, kao što su pojedinačno mogli, ali bez ikakvih narodnih obeležja. A to izolovanje Srba pred svetom bejaše razastrto na sve čoveku poznate kolektivne delatnosti, od filatelije do simpozijuma kardiohirugrije, od atomskih fizičara do izviđača… Dakle, možeš gde god hoćeš, ali da nisi Srbin, i uz prethodan proces ponižavanja u zapadnim ambasadama. (Za Ukrajinu Zapad nije to primenio, mada ona na najkrvaviji način nastoji da se obračuna sa onim svojim bivšim sugrađanima u Donbasu koji ne žele da izgube svoj lik života – moderno rečeno: identitet.) Onda se nemojte čuditi što posle 5. oktobra bujaju udruženja pasa lutalica, biciklista, rolera, oldtajmera, veganista, jogista, trkača u patikama, skupljača sličica fudbalera…

Ali Aleksandar Vučić reče na jednoj sednici vlade: „Nemoj da mi ko ikad više izgovori reč antisrbin“.

Međutim, ovde nije reč o njemu.

Habzburzi su ubijajući Onisima Popovića, kao najviđenijeg Srbina u kninskom kraju, ubijali pojam Srbina. Ubijali su živi uzor, izvor i ogledalo istine o srpskom rodu, onako kao što su Srbi, do dva-tri poslednja naraštaja, naspram tog habsburškog ubilačkog nastojanja negovali život u istini. A Optužnica sa Veleizdajničkog procesa u Zagrebu, iz 1909. godine, nije naprasno izmozgan čin da se osujete Srbi u svom duhovnom trajanju i objedinjavanju, po svim svojim zemljama, već težnja Habzburga da pojam o Srbima zatru isto onako kao što su ubili Onisima Popovića – jer taj isti pojam pred njihovim civilizacijskim i kulturnim težnjama predstavljaše prepreku, nepremostivu i nesavladivu. Habzburzi su veoma dobro znali da je za Srbe snaga u duhu, a ne u saher torti, štrudli, perini, kibicfensteru, ušorenom sokaku…

S tim istim nastojanjem, tek uzgred da se pomene, Habsburzi su stvorili albansku naciju (pogledaj knjigu Teodore Toleve „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896 – 1908“), kao što su u još jednom laboratorijskom poduhvatu tako stvorili i Hrvate (iz govora Save Bjelanovića u Dalmatinskom saboru, ispred Srpske narodne stranke). I jednima i drugima je namenjena svrha da se svete Srbima, ili moderno rečeno: programirani su da mrze Srbe i sve što od njih proishodi i potiče. Verski elemenat, i Hrvata i Arbanasa, ne samo da je za njih same objedinjavajući činilac, nego i unutarnji duhovni pokretač, po čemu je i usledio prvi hrvatski sabor 1900. godine, gde je odlučeno da ko je rimokatolik, on je i Hrvat, kako nas je detaljno o tom događaju izvestio Viktor Novak.

Time nisu Habzburzi obogatili Evropu sa dva naroda, koji se busaju u svoju višemilenijumsku starost, zbog svog velikog humanizma, već da bi Srbima pili krv i uzimali snagu, ako nisu mogli da se s njima obračunaju kao sa Onisom Popovićem. Kada su zaratili protiv Srbije i Srba, kliktali su Serbien mus šterbien, pa je najposle ispalo da je Osterajh šterbien (uz veliku žrtvu Rusije), ali zlo seme, duh Optužnice Kraljevskog državnog odvetnika, iz Zagreba, iz 1909. godine nije zatučen. Naprotiv. Latnica vlada Srbijom, takozvane nevladine organizacije orgijaju kao Menade, kao komesari Zapada stranci po fakultetima drže predavanja studentima o novom čoveku (smućkanom u retortama Zapada), obrazovni sistem je tako sastavljen da iz obrazovnih ustanova izlaze ne oni koji će osvajati svet već oni kojima je svet već pod nogama… kao Srbi do te mere ubijeni smo u pojam da nismo u stanju da poznamo i imenujemo onog ko nam radi o glavi – jer duh naš srpski, naš srpski lik života, što se zvalo srbovanje, sveden je na supermarket, tržni centar (gde decu dovode na poklonjenje kao u hram novog čoveka), ravnodušnost prema svim izdajama koje sprovode vlasti, počev od Kosova pa do MMF i gluvila i slepila pred obesnim zapadnim ekselencijama… zaboravili smo reč neprijatelj i šta nam valja činiti pred njim.

Setimo se koja se halabuka digla kada je Dragan Kolarević doneo skraćeni spisak onih koji nam rade o glavi. Ali mi sada imamo Skota i što bi se bunili, kad smo neutralni, onako kao što smo neutralizovani, načisto.

U POST SKRIPTUMU tek da se nadoda: Ako pažljivije uzmemo da pratimo sve žile koje je kod nas a i u svetu pustilo ovo zle seme Habsburga, uvažavajući sve spoljnopolitičke činioce koji su, u poslednjih tridesetak godina, poklopili Srbe i Srbiju (u šta ne treba uvodi ni Ruse ni Rusiju), doćićemo do saznanja da su Srbi, u Jugoslaviji ali i bez nje, najbitniji, najpreovladavajući, štaviše suštinski činilac Balkana. I to je jedan jedini razlog zašto je rasturena Jugoslavija. Ne zbog pada bipolarnog sveta, zbog pada Berlinskog zida, zbog prevaziđene komunističke ideje i njoj sledstvenog socijalizma, zbog toga što se istopila potreba za tampon zonom između Zapada i Rusije, ne zbog mase sličnih i ovome sledstvenih mozganja, već jedino i samo zbog Srba, jer iza Srba stoje Rusi. Tako je utemeljeno na Berlinskom kongresu, tako je i danas, a bivalo je i u vekovima pre Berlinskog kongresa. Kao i kada je sa dvora carske porodice u Rusiji, bez politički korektnog govora, Mletačkoj Republici naređeno bilo da pravoslavni živalj u Dalmaciji ostavi na miru i u svom ispovedanju vere.

Autor: Srđan Volarević

Izvor: Vaseljenska TV

Vezane vijesti:

Milorad Ekmečić: Mrak nadolazećeg rata | Jadovno 1941.

Prof. Dr Milo Lompar: Titoizam je naš najveći problem …

Hrvatska kleptomansko-povesna hipertrofija | Jadovno 1941.