Три разгледнице из Госпића

Давор и Снежана су са дјецом отишли код пријатеља на дочек нове године у један стан код „Арене“ на Новом Београду. Душан је у новогодишњој ноћи остао сам мјењајући канале на телевизији. Волио је народну музику али су му већ досадили исти сплетови народних пјесама који се већ неколико година понављају на телевизијама за новогодишњи програм.

Пише: Ђорђе Пражић

Све је исто осим хаљина пјевачица које су сваке године краће и са већим разрезима,  нарочито код оних слабијих пјевачких способности. Заспао је сат времена прије поноћи. Инстиктивно се тргао на експлозије петарди што су их дјеца бацала по насељу.  Поново је утонуо у сан и наредног  јутра се пробудио око десет сати. Чуо је галаму из дневне собе. Знао је да су његови већ на ногама и чекају га на традиционалној јутарњој кафи. Али, има он и своју традиционалну обавезу на први дан нове године.

Отворивши врата од ормарића Душан је дрхтавим рукама тражио три коверте у које је сваког мјесеца од пензије одвајао помало новаца, да за почетак нове године почасти унуке Милицу и Стефана, а посебан коверат је био за његову снају Снежану, која је већ годинама о њему несебично бринула. Претурајући по својој архиви одједном испред његових ногу испаде плава фасцикла на којој је писало „Бродоградилиште 3.мај – Ријека“. У тој фасцикли је био остатак његове животне документације, која му је преостала у Ријеци и Госпићу деведесетих година. Између родног листа и дипломе са факултета угледа три разгледнице из Госпића. Ни сам не зна како су код њега завршиле. Зна за ову најновију, да му је више кроз шалу,  недавно дао његов најбољи пријатељ Милан.

Разгледница Госпића са почетка 20. вијека

На првој разгледници је слика старог Госпића. Некако је тада град дјеловао архаично аристократски. Из приче зна да му је дјед Петар био један од најбогатијих трговаца у граду. У хотелу „Европа“ је био радо виђен гост, чак и у касним вечерњим сатима. Ту се надјачавао у наручивању пјесама циганским оркестрима са адвокатом Андријом Артуковићем и његовим тастом трговцем Марком Дошеном. Преко дана би волио попити кафу са свештеником Геном Илићем,  доктором Петром Зецом, Јаном Хромечеком, Милошем Станићем и директором учитељске школе Илијом Опачићем. То су углавном били људи који су водили друштво југославенског сокола у Госпићу. Ту би посебно разговарали о плановима за помоћ „Привреднику“ око  школовања дјеце из српских села. Разматрали су проблеме око соколског друштва и чудили се напуштању те спортске организације од стране хрватске омладине, која је  одлазила у Канижу, гдје је био основан Хрватски сокол.

Петар је био оженјен Мандом од Лемајића из Смиљана. Упознао је средином двадесетих година на збору на Петровдан код цркве Св. Петра и Павла у Смиљану. Убрзо су се вјенчали у цркви светог Георгија у Госпићу. Петар и Манда су имали синове Ману и Алексу и ћерке Милку, Љубицу и Даницу. Душанов отац Мане, као син првенац се родио средином септембра 1932. године. Причало се да тада Петар није смио навелико прославити рођење, јер су жандари тада јурили неке разбојнике по Велебиту. Крајем маја 1941. године Петра, Манду, Алексу, Милку, Љубицу и Даницу усташе су одвеле на Велебит и бацили их у Шаранову јаму. Кажу да је то посебно наредио Јуцо Рукавина а извршио Јосо Милинковић, који је иначе био вјечити дужник у Петровој трговини. Ману је спасио комшија Стјепан Девчић, иначе власник оближње браварске радње, код кога је Мане волио „мајсторисати“. Стјепан га је обожавао и тог дана га је спасио од одвођења на Велебит  за „давање путних исправа“ за пут у Србију.

Мане је послије Другог свјетског рата завршио браварски занат . Касније се дошколовао и постао погонски инжењер.  Био је омиљен у фабрици „Марко Орешковић“ на Личком Осику. Оженио се са Јелом родом из Могорића и имали су само сина Душана. Кућу је направио у улици Владе Радаковића у Госпићу, гдје је имао и малу радионицу по којој се стално врзмао Душан. Није волио ићи у центар града и пролазити покрај своје некадашње куће, гдје је била њихова трговина. Ту кућу му је као наследнику „кулака“, одузела послијератна комунистичка власт. Мане је показао њихову кућу сину Душану, тек када је овај ишао у други разред гимназије. О томе је требало ћутати, јер си зачас могао постати „великосрпски елеменат који нарушава добре међунационалне односе у госпићкој оази братства и јединства“.

Боже, помисли Душан, па ја ни једном нисам отишао до Шаранове јаме да одам почаст дједу Петру, баби Манди и теткама Милки, Љубици и Даници. Купао сам се у Kаrлобагу, излазио на „Велебно“ али никад до Јадовна. И тај једини пут када су ишли ученици госпићке гимназије, био сам болестан. Срамота, како су године пролетјеле а ништа нисам учинио по томе, помисли Душан. На тренутак му поглед заврши на његову крајишку библиотеку, гдје је стајала књига „Јадовничка жмижда“ аутора професора Душана Дује Ђаковића. Ето, то је бар нека врста споменика и сјећања на страшну судбину његове породице.

Разгледница Госпића из 70. и 80. – тих година 20. вијека

Душан прву разгледницу стави са стране а угледа другу на којој је слика Госпића из седамдесетих и осамдесетих година. Сјети се школовања у основној школи „Нада Димић“ и гимназији „Никола Тесла“. Као мали био је заљубљеник у технику. То је препознао наставник техничког Ђоко Павловић и сваког мјесеца му давао   часопис „АБЦ технике“. Касније му је наставник Раде Манојловић на сатима техничког образовања у гимназији давао да црта сложеније пројекте. Професор ликовне умјетности Стипе Голац је уочио његов ликовни таленат, али се Душан након пар радова вратио мајсторисању кући и у гаражи оса свог најбољег друга Милана. Он и Милан су тада правили жмигавце за бицикле и мопеде.

Био је то модни хит у Госпићу, али и прва њихова зарада. Било је довољно новаца да у новоотвореном Турист бироу код католичке цркве, купе штапове, машинице, најлон, удице и блинкере и недељом обилазе обале Лике, Новчице и Богданице.  Њима је често друштво правио Фрањо, друг из разреда. Фрањо је живио у Канижи и код њега би навраћали када би ишли у риболов на Богданицу. Фрањо је слабије учио па су му Душан и Милан помагали у школи. Милану је отац био подофицир ЈНА и живјели су у војној згради код „Марке“.

Душан је често долазио код Милана и једном приликом су заједно чистили снијег, који је преко ноћи закијао.  Док су лопатама разбацивали снијег и препричавали згоде са синоћњег плеса у „Партизану“, пришла им је  једна дјевојка умотана у ручно плетени вунени шал,  која је гурала бицикло са двије платнене врећице пуне боца млијека, које су висиле са сваке стране на волану бицикла. У њеним плавим очима уочавало се да је у некој невољи.

„То је Ана, ћерка наше мљекарице Мандице, која живи на крају Пазаришке улице. Сваки дан у години нам доносе млијеко. Нема тог невремена који их може спречити да донесу млијеко. Невјероватна вредна и добра породица“, рече Милан Душану.

„Шта је Ана, шта те мучи? Куд ти на ову сњежину са бициклом? То само у Лици има да оваква њежна цурица гура бицикло по леду и снијегу. Да се ниси возила на њему, то би било право чудо“?,  знатижељно упита Милан.

„Јесам, покушала сам и наравно пала, те сам разбила једну боцу млијека. Шта ћу сада? Убиће ме мама. Не знам коме данас да ускратим млијеко“, рече  тужно и испрепадано Ана.

„Немој да бринеш, рјешићемо то …. само ту мало сачекај. Док ја дођем, Душан ће пазити на тебе, да не разбијеш још коју“ рече Милан и отрчи уз степенице до његовог стана. Убрзо дође Милан са једном боцом воде и једном празном боцом од баделовог коњака. Сићи ћемо доље у подрум. Из ових девет пуних боца насућемо по један децилитар у празну а свих десет ћемо попунити са децилитром воде. Ваше млијеко је квалитетно и нико неће примјетити разводњавање. Још ће увијек бити боље од онога што се купује у Плодинама, рече Милан.  Милан и Душан су направили мућку, при чему Душан рече: „ Да нас сада види професорица кемије Радмила Станић, дала би нам петицу за крај године и матуру“. Све троје се насмијаше а Ани се поврати радост у плаве окице.

„Слушај ти Ана, када једног дана будеш велика и згодна цуретина, сјети се нас дичака  који смо ти помогли“, рече Милан знатижељно одмјеравајући  већ тада згодну Ану.

„Враг те однија, увијек ти је до бенавија“, рече Ана одлазећи степеницама да подијели разводњено млијеко. Мућку са млијеком није примјетила чак ни комшиница Дара, која у никога и у ништа није имала повјерење.

Након завршетка гимназије 1973. године, Душан је отишао у Загреб студирати бродоградњу. Бродови су били његова вјечита инспирација и сањао је да их конструише и гради. Милан је отишао у Задар у Ваздухопловну војну академију, јер је желио остварити свој дјечачки сан да постане војни пилот. Обавезе студирања су раздвојиле Душана и Милана и тек су се мало дуже дружили након четири године када је Милан завршио академију и ловачко-бомбардерску обуку. Те 1977. године Милан је већ био пилот у чину поручника.

Тог августа је био изузетно топао дан у Госпићу. Све се живо разбјежало на плаже у Карлобагу. Оно нешто ревносних госпићких службеника спас је нашло у освјежењу у старом хотелу „Лика“ у којем су дебели зидови држали подношљиву температуру. Милан је замолио Душана да тај дан оду на католичко гробље у Смиљан и одају почаст његовом колеги из класе потпоручнику – пилоту Андрији Дуићу, који је претходне јесени страдао са њиховим колегом Филиповићем из Осијека у ваздухопловном удесу код Титограда. На  повратку са гробља навратили су до Маре Богић -Лукежине која је некада радила у Теслиној кући – музеју  као домаћица.

Мара је била невјероватна жена. На посебан начин је сваког дана телепатски разговарала са Николом Теслом. Била је неписмена али је имала своје ознаке за свако слово. Тим својим словима је биљежила разговоре са Теслом а и остале важне информације. Мара је живјела сама па је вољела да јој дођу млади. Милан јој је био рођак по породици Радовић из Крша у Косињу. Волио је баба Мару и често би са друштвом навраћао код ње, гдје би се обавезно гатало гледањем у шољу кафе. Милан је био враголаст па би понекад замјењивао шоље од кафе не би ли збунио Марине видовите способности. Након испијене кафе и превртања шоље почело је гатање.  Милану је само видјела заставе и ордења. Сазнање да је пилот и официр ометало је баба Марину видовитост. Питао је Милан има ли каквих цура, али Мара од застава и ордења није видјела ништа. Само му је рекла: „Ти ћеш једног дана живјети у земљи која почиње са словом „М“.

„Која је баба земља са словом „М“? упита Милан. „Сунце ти жарко, која ће бити него Мерика“, љутито одговори баба Мара, љутећи се како школовани официр не зна за Мерику (Америку).

„У праву си ти баба. Слетићу на њихов носач авиона „Саратогу“, као наш земљак из Врепца адмирал Стеван Мандарић. И оженићу неку црнкињу, када овдје не могу у Лици наћи праву цуретину“, рече подругљиво Милан. „Него погледајде мом Душану, хоће ли га каква личка змија ујести?

Када је погледала у Душанову шољу осмјехнула се.

„Па ти ћеш се добро и брзо зацопати? Боме добра нека цуретина. Видим и славље, али….?

На тренутак се Мара уозбиљи. На њеном избораном лицу није се могло сакрити да је нешто лоше видјела у шољи.

„Шта али“? узнемирено рече Душан.

„Ма ништа ја овако без везе санатам. Шта ће баба, мора нешто диванити на ову самоћу“, оста баба Мара недоречена.Милан  је у њеним очима видио да је она  видјела нешто што није хтјела рећи Душану.

Било је подне када су из Смиљана отишли на купање код жељезничког моста у Билају. Тамо су некада често ишли у риболов.

„Вечерас ћемо на плес код „Буце“, рече Милан док је рукама ватао кленове испод камења на бенту. Одавно нисам плесао валцер. Џабе ме наставница Емилија Пинтарић – Емица научила да плешем када нисам у Задру имао прилике. Када те тамо цуре виде ошишаног, знају да си највјероватније питомац војне академије и бјеже што даље од тебе. Једино ове наше цуретине из Грачаца и Книна нас воле. Али оне не воле плес, разочаравајући  Милан заврши анализу својих плесних активности у протекле четири питомачке године.

„Слушај Милане, можда вечерас тамо дође Смиља из Јасиковачке улице. Она је згоднија и боља од твог „јастреба“ на којем летиш и којега једино волиш на овом свијету. Смиља се врти тако да можеш пасти у „ковит“ из којег ћеш се можда извући код матичара Бошка Станића, када будеш потписивао капитулацију“.

На вече у башти код „Буце“ је био пуно младих. Душан и Милан су стајали са стране и поздрављали се са познаницима из града. Уживали су гледајући Госпићанке како се увијају под тактовима пјесама „Про арта“, „Црвених кораља“, „Дубровачких трубадура“, „Индекса“,  „Бијелог дугмета“ и осталих југословенских састава и пјевача, које су изводили госпићки „Ликоси“. У једном тренутку до њих дође згодна плавуша у пратњи нешто нижег момка.

„Ди сте дичаци? Ди су вам цуре? Дуго вас нисам видила, још од оне мућке са млијеком? Ја завршила гимназију, а вас ниђе“.

„О Ана, јеси ли дошла бициклом“?, шеретски се насмија Милан. О, па то ти је и буразер Анте са тобом. Прави момак постао, изненађено  рече Милан, знајући добро ту породицу, јер су код њих сваке године осим млијека, куповали свиње, клали их око Дана републике и сушили месо. Међутим како је отишао у акладемију у Задар, није био код њих четири године. Та је породица иначе дошла из Крушчице код Косиња након потапања села због изградње хидроелектране „Склопе“. Анин отац Ива је био необично добар , поштен и вредан човјек. Поред тога је био врхунски мајстор за обраду дрвета што је било традиционално мајсторско наслеђе становника од Крушчице до Кутерева.

Душан је забезекнуто гледао Ану. Осјетио је да га нешто стиска у грудима, а дланови су му се почели знојити. Гледао је како је згодна у тој обичној љетној хаљиници. Уочио је жуљеве на рукама и изгребане ноге, као послиједица помагања родитељима на великом имању. Дрхтавим гласом је замолио Ану за плес. Трема је престала када су почели плесати уз пјесму „Долина нашег дјетињства“ од Про арта. Симболичан текст пјесме и добра атмосфера утицали су да се мало више приближе. Плесали су заносно готово идеално усклађеним корацима. На први поглед би неко помислио да се ради о старим и искусним плесним партнерима. У једном тренутку Ана се још више приближила. Душан је осјећао облине њеног затегнутог тијела.

Њу је сигурно баба Мара видјела, помисли Душан, покушавајући да смири убрзане откуцаје срца.

За то вријеме је Милан причао Николи – студенту ветерине и Жељку – студенту стоматологије о својим летачким догодовштинама и о некој плавуши „плавом мишу“ из Београда, због које је био полудио, а  нарочито када чује пјесму „Април у Београду“.

„Колико се ја сјећам та је прича завршена прије двије године. Па прошле године си нас удавио са неком Италијанком Паулом Дугато из Вероне. Тада си био опчињен Шекспировим „Ромеом и Јулијом“ а сада си се пронашао у пјесми Здравка Чолића. Какав април, какав Београд, каква војна парада 75-те, каква војничка соба, какава пјесма, какви бакрачи? Ја за то никад нисам чуо“, рече Никола, који је иначе био свезнајући за све осим музике.

„Твог плавог миша је одавно шчепао неки београдски мачак. Она ти је вјероватно сада у Будви са некаквим фрајером.  Ма, чуди ме да нема вечерас моје комшинице Смиље па да са њом заиграш. Боља ти је она од свих београдских црних и плавих мишева“,  ауторитативно саопшти Никола, који је као љубитељ животиња волио да појаве међу људима објашњава са односима у животињском свијету.

„Сигурно су данас кући у хладовини она твоја тиха патња из Омиша и она Жељина уображена из Ријеке. Ма, гдје би оне данас биле на плажи и да им неко маже леђа заштитним уљем за сунчање „Амбр солер“. Сигурно пате за вама, док ви базате по Госпићу. Него да ми попијемо још једну туру“, рече Милан који је већ био дехидрирао од узбуљиве приче у топлој госпићкој вечери. Милан и Жељко наручише пиво а Никола традиционално два деци Раденске, али овај пут без експресо кафе.

„Да, све је то релативно а моје мишљење је индивидуално, што би рекла Љубица фризерка“, рече  Никола. Сва тројца праснуше у смјех на помен ове епохалне изјаве Љубице фризерке. Љубица је била из Задра а радила је у Госпићу. Читајући рјечник страних рјечи, слагала би реченице од рјечи са којима би хтјела у друштву импресионирати госпићке момке интелектуалце. Ова њена изјава је била у Госпићу цитиранија од једанаесте тезе о Фојербаху.

Док је Милан и даље објашњавао своје летачке доживљаје и додатно описивао „плавог миша“ из Београда, крајичком ока је уочио сигнал од Душана да одлази са Аном.

Душан је отпратио Ану на крај Пазаришке улице и договорио се са њом за наредни сусрет.  Брат Анте је био на дискретној удаљености, тек толико да се не мјеша у разговор.  Био је то почетак једне нове госпићке љубави. На повратку кући Душан је размишљао како да то све објасни Душанки, иначе студентици медицине, родом из Петриње, са којом је до тада био у вези неколико мјесеци у Загребу.

Након двије године од тог сусрета са Аном,  Душан је завршио факултет и одслужио војску. Отишао је да ради у Бродоградилиште 3.мај у Ријеци. Тамо је већ била Ана, која је на Педагошкој академији завршавала студије за васпитачицу. Њихова веза је била ојачана до те мјере да се само чекало да Ана заврши двогодишње студије и почну заједно живјети. То се и догодило. Вјенчали су се у Госпићу код Ранке матичарке, а Милан је био кум.

Године су у Ријеци пролазиле Душановим  напредовањем у послу. Добили су и стан на Вежици. Сваки нови брод је био за њега изазов. О бродовима је стално причао свом малом сину Давору, који је знатижељно упијао сваку ријеч. Волили су отићи до Госпића. Без обзира што је био врхунски инжењер, љубав према алату и мајстрисању није га напустила. Код Аниних је мајсторисао са тастом Ивом. Конструисао је и направио покретна врата за гаражу, која је Ива свима показивао. „Нико нема таквога зета“, говорио би Ива. „Ево мој Анте не излази из аута, а камо ли да нешто кући уради“, разочарано би причао Ива са цигаретом у устима и столарском црвеном оловком иза уха.

Судбоносног 28. септембра 1983. године, на дан послије Крстовдана, Душан је остао без мајке Јеле. Добра и скромна жена је погинула на пружном прелазу у Билају, када је јутарњи воз Огулин – Грачац ударио у аутобус госпићког „Кроцијатранса“.  Двадесет и шест живота нестало је у трену а двадесет и четри путника су били повређени. Барлете, Вребац, Павловац и Могорић су били завијени у црно тих дана. Душан и Мане су то тешко поднијели губитак мајке и супруге. Душан је због тога чешће долазио у Госпић. Помагао би Аниним родитељима и свом оцу. Ана је била веома пажљива и срдачна према Мани.

Таман када је Душан требао преузети већу и боље плаћену функцију у бродоградилишту, дошле су деведесете.

Разгледница Госпића из 2016. године

Душан пребаци другу разгледницу на прву а са знатижељом је гледао трећу на којој су слике садашњег Госпића. Са мучнином се сјетио понедељка 7. маја 1990. године, првог дана послије другог круга првих вишестраначких избора у Хрватској. Тога јутра већина његових сарадника и радника га није поздравила. Чудно и на први поглед незаинтересовано су га гледали док је давао задатке за тај дан. Схватио је о чему се ради. Џабе изграђени бродови и све што је учинио за ове људе и предузеће, када си Србин и зовеш се Душан. Када је са посла  дошао кући затекао је уплаканог Давора кога су задиркивали његови другари  из разреда. Муке Душана и Давора  нису превише Ану забринуле. Она је била у страху због нарастајућег  великосрпског национализма и наводне агресије од стране ЈНА која се припрема у Београду. Као шефица дјечијег вртића била је уплашена могућим непријатељским дјеловањем неке васпитачице  Биљане Лабузин из Врховина. По њој је она била „четникуша“ јер је волила само народну музику. „Па онда сам и ја четник. Ја највише волим народну музику“, рече инаџијски Душан.

„Значи, по твојем суду је и наш кум Милан  великосрпски агресор, иако се родио у Лици и ради у Задру. Како може човјек сам на себе и на своје извршити агресију“ изусти Милан, али Ана није ни главу окренула према њему, већ је замишљено слушала вијести на ХТВ.

За Душана су почели свакодневни дани пакла. Оног дана када је у Сплиту убијен војни полицајавц Сашко Гешовски, најлошији радник у бродоградилишту Мате, родом из Прозора код Оточца, донио је Душану папир да потпише лојалност хрватској држави. Душан је одмах дао молбу за прекид радног односа. При одласку из бродоградилишта је чуо звждуке и оно „уа“. Ипак му је некако било лакше, јер се рјешио свакодневног понижења на послу. Остао је проблем кући, јер је Ана стално хистерисала о надолазећој великосрпској опасности. Једино би јој се повратило расположење када би чула домољубне пјесме Томислава Ивчића и Дражена Жанка. У њиховој кући се више помињао Слободан Милошевић него очеви Ива и Мане.

Десетогодишњи Давор је пажљиво слушао маму и тату. Ништа му није било јасно, поготову зашто га његови другови из школе и зграде избјегавају. Душан је некако наговорио Ану да љето проведу у Госпићу. Па то је град наше младости. Ту никада нико никога није питао за националност. Када су прешли Будачки мост на ријеци Лици, Ана је замолила Душана да њу одвезе њеној кући а он нека са Давором иде код својих.  Доласком у тазбину Душан је видио Аниног брата Анту у маскирној униформи. У ћошку кухиње је био наслоњен румунски калашников са два оквира за муницију међусобно спојеним плавом изолир траком. Ташта Мандица је чудно гледала у Душана а на његова питања о здрављу и осталом, давала је кратке безвољне одоворе. Унука Давора није ни погледала. Једино је таст Ива са сузним очима мазио Давора и стискао руку Душану, говорећи: „Све ће то проћи, враг их одија“.

Ни Душан ни Давор нису слутили да је то њихов последњи боравак у тој кући. Када је дошао својој кући, Душан је чуо за инциденте са хрватским  редарственицима на Љубову и тенком ЈНА на раскрсници на почетку Будачке улице. Тата Мане и остале комшије из улице Владе Радаковића биле су забринуте.  Рат је мирисао у ваздуху. Ускоро је избио некакав оружани инцидент. Душан је одвео Давора у Дивосело и смјесто га у кућу код Љиље, своје најбоље пријатељице из Госпића. Покајао се што није повезао и оца Ману. Љиља га није могла спречити да крене према кући по Ману. Возећи уском цестом из Дивосела чуо је пуцњаву и јаче експлозије од минобацачких мина. Када је на раскрсници улица Наде Димић и Владе Радаковић хтио скренути десно, одјекнула је јака експлозија а Душан је утонуо у сан.

Пробудио се недјељу дана касније на хируршком одељењу  Војномедицинске академије  у Београду.

„Добро дошао у свет живих Душане! Ја сам Душанка, твоја некадашња симапатија из студентских дана у Загребу, ако ме се још увек сећаш. Имао си срећу да те закрпе лички хирурзи на Удбини а ови наши на ВМА су те испреспајали да ћеш моћи скоро нормално живети. Онај твој луди пријатељ Милан је овдје долазио под пуном ратном опремом и претио нам да те морамо спасити. Организовао је неке ваше Личане да ти дају крв. Дали су крв за десет рањеника. Он је баш луд, као да  ја не би све учинила да те спасем. Иако баш код мене ниси заслужио неко веће ангажовање. Али, ја радим на физијатрији и одмах ћемо почети са вјежбама да што прије одеш кући твојима и испразниш овај кревет, јер хеликоптерима долазе нови рањеници из наше Крајине.

Гдје је син Давор, шта ли је са оцем Маном?, у себи се питао Душан. Можда је Ана нешто урадила да им помогне?

Једног дана у собу је као вихор у пилотском комбинезону опасан са пиштољем „тетејцом“ („Застава“ М-57, 7,62 мм) улетио његов кум и пријатељ Милан.

„Давор је још увијек код Љиље у Дивоселу и знаш да је у добрим рукама. Војска и народ  су стабилизовали фронт између Дивосела и Госпића. Твој Мане је нестао. Нико не зна гдје је. Од неких из Госпића сам чуо да се твоја Ана активирала у хрватским снагама у Госпићу. Луда су времена. Најважније је да оздравиш а Давора ћемо довести са „Анушком“ (војни транспортни авион Ан-26) са Удбине. Моји београдски пријатељи ће ти помоћи да нађеш стан и посао. Ја сам моју Луцију и дјецу довео из Задра у Београд. Њени родитељи и родбина на отоку Пашману су полудили. Неће више ни да чују за њу. Најважније је да смо заједно. Ја данас летим на аеродром  Удбину. Бићу тамо до краја,  па шта буде, нека буде“, рече мајор Милан нервозно машући рукама и бришући зној са чела. Душан је био поносан на пријатеља Милана. Био је то ријетко храбар и поштен човјек.

Захваљујући некадашњој „љубави“ Душан је брзо оздравио на ВМА. Миланови пријатељи су му пронашли стан. Убрзо је стигао из Лике и Давор и кренуо у основну школу „Владимир Илић – Лењин“ на Новом Београду. Захваљујући својим мајсторским способностима из хобија, Душан је почео радити на уградњи сигурносних Х брава „мотура“. Што је било у Београду више лопова и провалника, то је Душан имао више посла. На крају је отворио своју занатску фирму. Давор је одлично примљен у школи од својих нових другова. Био им је симпатичан његов „фијуменски“ нагласак. Девету београдску гимназију је завршио као вуковац а након ње је уписао електротехнички факултет.

Стално је патио за мајком Аном и није разумио зашто неће да дође да га види, ако баш неће да живи овдје у Београду. Чуо се са њом када је одлучио да се жени. Обећала је да ће доћи на свадбу. У ствари, била је потпуно разочарана. Њен отац Ива се објесио у штагљу крајем новембра 1991. године. Он иначе никада није могао заборавити крике дјеце из Млакве коју су убијали клањем и спаљивањем 6.августа 1941. године. Његово село Крушчица је било преко пута засеока Вир на Коси и већина Крушчичана је изашла да гледа ликвидацију 286 људи из Млакве. Док су његове комшије показивале усташким кољачима, гдје су из ватреног пакла побјегли четверо младих, Ива је у себи навијао да се барем спаси једна цурица коју је из виђења знао са купања на „Мосници“ на ријеци Лици. Био је срећан када је видио да је побјегла Невенка Глумичић, у чијој запаљеној кући и штагљу је извршен злочин. Тај масакр Ива није заборавио и то му је остала стална  душевна траума. Новонастале ратне трауме и распад Анине породице није могао преболити. Излаз из  тога је нашао у самоубиству.

Анин брат Фрањо је био тешко рањен у нападу на српске крајишке снаге код Личког Осика. Остао је без једне ноге али са великим постратним трауматским синдромом. Ана је након додјељених колајни и признања остала сама у стану неког госпићког Србина  у „угловници“. Подмукла болест – рак дојке, ју је полагано нагризала и уништавала. Умрла је 2007. године. Сахрани на госпићком гробљу Св. Марије Магдалене присуствовали су Душан и Давор. Прилазили су им многи Госпићани да им дају саучешће, па чак и некадашњи пријатељ Фрањо, који је сада постао неки значајни локални функционер. Душан га ништа није питао а могао је да га пита у којој септичкој јами у Обрадовић варошу леже посмртни остаци његовог оца Мане. Да ли да га пита за Смиљу, садашњу Фрањину жену а некадашњу Миланову симпатију.  Душан није могао схватити како је Фрањо могао јуришати на своју тазбину у нападу на Дивосело 1993. године? Али , најбоље је у овим тренуцима да ћути и буде уз Давора.

Прије одласка у Београд отишли су до гробља у Грачац,  гдје је сахрањена  Љиља која је убијена у акцији хрватских снага „Медачки џеп“ . Давор се додатно потресао на Љиљином гробу, па је цијело вријеме плакао до Београда. Било му је жао мајке Ане и његове тете Љиље  и њихових судбина. Имао је  неки осјећај да је мајка искрено обећала да ће доћи на његову свадбу у Београд. Знао је да је тата Душан још увијек воли, јер је избјегавао друге жене које су му се отворено  набацивале. Можда би и остала овдје код нас? Како Милановој Луцији не смета Београд?   Зашто је између наше породице  и „врховника“ изабрала  нешто што је привремено и пролазно?

Давор се у међувремену оженио са економистицом Снежаном из Краљева. Имају сина Стефана и ћерку Милицу. Заједно са Душаном су направили велику кућу у земунском насељу Плави хоризонти. Душан живи на горњем спрату, гдје у слободним тренутцима чита књиге. У његов кутак радо долазе унуци Стефан и Милица. Ту им дједа прича о својој младости, о Лици и догодовштвинама са својим пријатељем Миланом. Понекад засвира на тамбурици коју је направио и посебно му са задовољством поклонио Мићо Дозет.

Са пријатељем Миланом се често виђа у ресторану „Ж“ на Бежанијској коси, гдје Милан живи. Миланова Луција га некад позове када спреми неки далматински специјалитет. Отац Мане још увијек није пронађен. Зато је пронађена нова  Душанова адреса, гдје му је од госпићког комуналног редара Стипана Старчевића стигло упозорење да уклони рушевине од своје некадашње куће.

Можда ју је и мој некадашњи пријатељ Фрањо срушио?  Он је и онако у њој често боравио, помисли иронично Душан. Таман када је у мислима био изнад рушевина своје куће у Госпићу и тражио тајну гробницу свог оца, из размишљања га прекиде нагло отварање врата собе.

„Деда, срећна ти Нова година“! У Душанову собу су утрчали као тајфун унуци Стефан и Милица.

„Ево за вас двоје нешто од дједа да купите за себе“, њежно им Душан  стави у руке коверте са по сто евра. Унука Милица примјети сузе у Душановим очима па рече: „Зашто се деда смараш тим сличицама, и увек плачеш када их гледаш? Јутрос си се нешто успавао и растужио а празник је. Дошао је и деда Милан са Луцијом. Сви те чекају а ти си у бедаку над тим сличицама“

Гледао је у унуку Милицу која је ликом невјероватно подсјећала на Ану. У њеним плавим очима је препознао молећив Анин поглед, када ју је први пут упознао у афери са разводњавањем млијека.

„У праву си Милице. Ово је град мог дјетинства. Лијеп је на разгледницама али су сјећања из њега ружна и тужна. Зато ће овог тренутка сличице завршити у корпи а лијепа сјећања ће заувијек остати у мојој души“, рече Душан цјепајући и бацајући разгледнице у корпу за отпадке.

Улазећи у дневну собу зачуо је пјесму Томе Здравковића „Два света различита“. Зна Давор за Душанову слабост на ријечи те пјесме, па је мало појачао. Душан је најприје честитао Нову годину својој снаји Снежани и дао јој коверт са двеста евра. Онда се окренуо према свима  и рекао:

„СРЕЋНА ВАМ НОВА 2019. ГОДИНА ДРАГА ПОРОДИЦО И ПРИЈАТЕЉИ“!

Извор: Удружење Госпићана „Никола Тесла“, Београд