Tri Josipa

Da nije bilo izdaje Perkovića koju su organizovali Boljkovac i Manolić, ustaški pokret ne bi uspeo u paklenoj ideji da se Jugoslavija razbije krvavim ratom i verovatno ne bi bilo ovakve Hrvatske kakva je danas

Pod pritiskom višedecenijske proustaške propagande, Hrvati su stekli sasvim pogrešnu sliku o tome koje su ličnosti najzaslužnije za razbijanje Jugoslavije i stvaranje nove nezavisne Hrvatske. Slave ratne zločince i nadrigenerale, koji u stvari ne bi mogli ništa učiniti da im neko prethodno nije stvorio uslove za zločinačko vojno delovanje.

SECESIJA TAJNIH SLUŽBI

Platformu za vođenje rata postavile su važne ličnosti levog krila HDZ koje je predvodio Franjo Tuđman, što nikada ne bi mogla ustaška emigracija desnog krila Gojka Šušaka. Uslov za bilo kakvo nasilno delovanje bilo je  potpuno preotimanje bezbednosnih službi Hrvatske, koje su bile uklopljene u bezbednosni sistem Jugoslavije. Bez toga nije bio moguć masovni ilegalni uvoz oružja, a bez oružja nije se mogao pokrenuti rat. Ustaše iz inostranstva i komunisti oko Tuđmana procenili su da je preotimanje ovih službi skoro nemoguća misija, ali su ipak uspeli to da ostvare u rekordnom roku uz neverovatno visoku korist.

Ovaj presudno važan posao za stvaranje nove Hrvatske tajno su odradila tri Josipa, tri najveća majstora za obaveštajne igre: Josip Manolić, Josip Boljkovac i Josip Perković. Bez njih to niko drugi nije mogao uraditi. Uspeli su da tajno odseku hrvatske službe od bezbednosnog sistema Jugoslavije, tako da u praksi sve izgleda kao da sistem i dalje funkcioniše.

VRBOVANjE PERKOVIĆA

Ključna ličnost koju je trebalo pridobiti bio je Josip Perković, šef SDB Hrvatske, tvrdokorni Jugosloven i najveći borac protiv ustaškog pokreta uopšte. Uspeo je da ga tajno zavrbuje njegov bivši šef Josip Boljkovac, koji je za njega bio neprikosnoveni autoritet i presudno zaslužan za njegovu blistavu karijeru kontraobaveštajca.

Pridobiti Perkovića za nekakav proustaški pokret kakav je HDZ postao dolaskom Šuška bilo je potpuno nezamislivo jer su ga ustaše i tada smatrale odgovornim za likvidaciju nekih ustaških glavešina na Zapadu. Nije postojao ni promil šanse da on veruje ustašama ili da ustaše veruju njemu. Pa ipak, mističnim posredovanjima Perković se tajno sastao sa Gojkom Šuškom i Nikolom Štedulom, šefom ekstremne ustaške organizacije. Perkoviću su bile važne garancije ove dvojice ustaških emigranata zato što je Šušak bio apsolutni gazda ustaškog pokreta, a Štedul je jedva preživeo atentat koji je navodno organizovao Perković. Lako je postignut dogovor jer je to bio strateški interes ustaške emigracije, a Perkovićevi uslovi bili su beznačajni – da mu garantuju bezbednost i da ostane na funkciji.

Iako je tajno postao ustaša, Perković je ostao na mestu šefa SDB jer je procenjeno da tako može najviše doprineti planu. Čovek koji je trebalo da otkrije i preseče kanale tajnog naoružavanja paravojnih snaga u Hrvatskoj postao je ključni organizator i čuvar takvih kanala. Preko svojih poverljivih operativaca obezbedio je 136 sigurnih ilegalnih prelazaka granice u kamionskim konvojima, gde je najveći konvoj imao 34 tegljača puna oružja. Nekoliko šlepera je otkrila vojna služba bezbednosti, ali sve je to bilo sitno i nebitno u odnosu na količine koje su uspešno dostavljene paravojnim formacijama. Većina operativaca SDB Hrvatske i dalje se trudila i dostavljala podatke o naoružavanju paravojnih jedinica, ali sve je to završavalo u ladicama kod Perkovića. Dugo niko nije posumnjao u Perkovića i mislilo se da ovaj majstor operativnih akcija pravi plan da pohvata i pohapsi sve krupne zverke. Naseli su i profesionalci jer su znali da služba nikada ne reaguje na prvu loptu nego plete mreže i pravi zamke za veliki lov.

Kada se posumnjalo, sve je bilo kasno jer su uslovi za vođenje rata stvoreni a Perković je i zvanično prešao među ustaše da formira njihovu vojnu službu bezbednosti. Nisu mu verovali iako je sve učinio za njih, od naoružavanja do obaveštajnih podataka i obuke proustaških kadrova za bezbednosne poslove. Našao se u ustaškom sendviču – šef mu je bio Gojko Šušak a potčinjeni Nikola Štedul, čije su ustaše ušle u službu i okružile Perkovića. U situaciji u kojoj se našao nije mogao da odbije nijedan posao, ma koliko prljav bio. Sumnjiče ga da je po naređenju Šuška organizovao likvidacije ekstremnih ustaša koji su iz emigracije došli u Herceg-Bosnu a nisu razumeli interes saradnje sa komunistima.

Dok je Šušak bio živ, Perković je bio potpuno zaštićen, a nakon njegove smrti počela je ustaška osveta. Uhapšen je i isporučen Nemačkoj kako bi mu se sudilo za likvidaciju ustaškog emigranta Stjepana Đurekovića.

U stvari, radilo se o akciji nemačke BND koja je u zatvoru zavrbovala ustaškog ekstrema Boža Vukušića (osuđen na doživotnu robiju zbog ubistva navodnog agenta jugoslovenske SDB), pustila ga na slobodu i uputila u Hrvatsku. Vukušić je bio visokorangirani pripadnik Štedulove ustaške organizacije, pa je kao takav odmah ubačen u bezbednosne službe Hrvatske. Zapravo, prelazio je iz jedne službe u drugu i dostavljao BND podatke iz arhiva nekadašnje SDB. Tako je sakupio i dostavio kompromitujuće podatke i za Josipa Perkovića.

USTAŠKA PREVARA

Da nije bilo izdaje Perkovića koju su organizovali Boljkovac i Manolić, ustaški pokret ne bi uspeo u paklenoj ideji da se Jugoslavija razbije krvavim ratom i verovatno ne bi bilo ovakve Hrvatske kakva je danas. Tako bi Hrvati, ako su zadovoljni svojom novom državom, najviše trebalo da slave tri Josipa. Jer, ustaška emigracija je tek nakon preuzimanja bezbednosnih struktura realizovala svoj plan – da iskoristi komunističke kadrove za ostvarenje svoje stogodišnje ideje a da ih zatim eliminiše. Tako su na kraju perfidnim igrama prevarena i eliminisana sva tri Josipa. Josip Manolić, kao komunistički kadar, izolovan je još dok je bio na visokoj funkciji. Najbolje je to sam objasnio u svojim memoarima pišući o nekim obaveštajnim akcijama: „Znam da to danas zvuči nevjerojatno, ali to je stvarna istina: nisam odobrio akciju, nisam bio ni konzultiran ni informiran već sam o njoj saznao iz obavještajnih informacija koje su procurile iz ureda Gojka Šuška.“ Znači, jedan od najmoćnijih ljudi socijalističke ere i šef svih tajnih službi Hrvatske informisao se preko onoga što procuri iz kabineta ustaškog emigranta. Naravno da je shvatio da su prevareni i nadigrani, ali bilo je isuviše kasno i nije smeo da reaguje ako je želeo da mu ostane glava na ramenu.

Sva tri Josipa su u stvari  namagarčena, iskorišćena za prodor i afirmaciju ustaških kadrova u strukture nove nezavisne Hrvatske, a onda su sva trojica procesuirana i ućutkana. Manoliću i Boljovcu suđeno je u Hrvatskoj zbog navodnog zločina nad zarobljenim ustašama nakon Drugog svetskog rata, a Josipu Perkoviću u Nemačkoj gde je osuđen na doživotnu robiju. Ustaška propaganda je učinila svoje, tako da hrvatski narod tri Josipa smatra zločincima i teroristima, a stvarne ratne zločince u liku hrvatskih priučenih generala veliča kao nacionalne heroje i idole. Možda tri Josipa nisu htela baš ovakvu Hrvatsku, ali su njihove zasluge bile prelomne, presudne i time najveće.

Autor: Ljuban Karan

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Zapad okupio obavještajce Balkana: Agenti iz regiona kreću na …

Hrvatske pripreme za agresiju na Srpsku | Jadovno 1941.

Ljuban Karan – NATO više ne sme da nas napadne | Jadovno 1941.