Три Будакова фронта !

Ова наша домовина мора бити хрватска и ничија више. Павелићев изасланик Анте Јакаша: „Бјежте псине преко Дрине!“

МИНИСТАР правосуђа и богоштовља др Мирко Пук донео је наредбу, по којој назив „српско-православна вјера није у складу с новим државним уређењем“, те одређује „да се убудуће има употребљавати назив грчко-источна вјера“.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 9. маја  2016. године.

Сви градови и насеља који су у свом називу имали назив „српски“ и „сремски“ промењени су у „хрватски“. Тако су Сремски Карловци постали Хрватски Карловци, Сремска Митровица – Хрватска Митровица, Српске Моравице – Хрватске Моравице, Српско Поље – Хрватско Поље, Српска Капела – Хрватска Капела итд.

После Павелићевог говора на Марковом тргу 21. маја 1941, уследила је разграната кампања, у којој су учествовали усташки функционери тумачећи народу намере и политику усташа. Најактивнији су били: Миле Будак, Милован Жанић, Младен Лорковић, Мирко Пук и Андрија Артуковић.

Посебно је био активан Миле Будак, усташки идеолог и доглавник у НДХ, један од иницијатора братоубилачке борбе (1945. осуђен на смрт), који је 8. јуна 1941. у Вуковару православном живљу поручивао „да су дошли у ове крајеве као гости“ и да би „требали већ једном да напусте те крајеве“, да је то „хрватска – католичка и муслиманска – домовина“. У Госпићу 22. јула у својој поруци је још јаснији:

НЕСТАЛИ У ЛОГОРУ

СТЕПИНЧЕВОЈ „божјој провидности“ и Павелићевом позиву свештенству да испуне своју дужност према НДХ супротставио се надбискуп Ујачић, бискуп др Анте Данковић и незнатан број римокатоличких свећеника као, на пример, Павле Лончар (Загреб), Виргил Маркус Рајић, Етингер (Дарувар), Тоби (Дежановац), др Фрањо Дидовић (Дрење), др Фрањо Ресман (Н. Градишка), монсињор Ритиг и Милановић (Истра) а посебно стари мостарски бискуп фра Алојзије Мишић. Неки од њих, заједно са многим верницима католицима, учествовали су у НОП-у, а А. Данковић, Фрањо Рихар, Фрањо Гроблер, Франц Кач, Јанез Кодрич, А. Полак, Јанез Ранчик, Сем Јакоб и Франц Орешник настрадали су у Концентрационом логору Јасеновац.

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“

За Будаком не заостају ни Жанић ни Лорковић. На збору у Новој Градишки, са пуно мржње својствене усташким зликовцима, Жанић поручује да „ова наша домовина мора бити хрватска и ничија више“, и „они који су дошли овамо треба и да оду… да је ту сваки компромис искључен… нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља хрватском и очистимо од Срба… то је политика ове државе… „

Министар вањских послова НДХ Лорковић, на збору у Доњем Михољцу, више је него јасан:

„Хрватски се народ мора очистити од свих елемената који су за тај народ несреће, који су томе народу туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, који су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и наши Жидови.“

А Мирко Пук у Крижевцима 6. јула 1941. узвикује:

„Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити да у нашој народној држави владају два народа. Један је бог и један је народ који влада, а то је хрватски народ“.

Изасланик Главног усташког стана Анте Јакаша, у говору одржаном 24. јуна 1941. у Слатинском Дреновцу, каже:

„Поручујемо ми усташе скупа са нашим поглавником свима тим нашим ‘гостима’, па и оним у Дреновцу – ‘Бјеж’те, псине, преко Дрине’!“

Невиђен злочин над српским народом у НДХ систематски су припремале усташке вође. Јавно је истицано да у НДХ нема српског народа, нема српске православне цркве, да у Хрватској не може бити Срба нити православља, а да ће се усташе побринути да се то што пре оствари. Извршиоци злочина, као што је усташа Вуктор Гутић, говоре отворено да ће „друмови пожељет Србаља, ал’ Србаља више бити неће! Ја ћу убијати, а ви ћете за мном!“ Следећи га у трансу, усташки кољачи су узвикивали: „Србе на врбе!“, и као рефрен из Будакове песме „Див планина“ (посвећена Павелићу) понављали „Бјеж’те, псине, преко Дрине“.

Усташе су тврдиле да су Срби делом Хрвати православне вере и да их треба покатоличити, што је својеврстан верски геноцид. У ствари, програм стварања чисте „католичке хрватске нације“ одговарао је геноцидном програму НДХ за злочине над Србима – „православним шизматицима“, Јеврејима, Циганима. Један од главних пропагатора уништавања Срба, др Мирко Пук, подржавао је тезу покатоличавања православаца. То се најбоље види из говора одржаног 25. фебруара 1942.

„Што се тиче грчкоисточног становништва на територији Хрватске, то је познато да је ово становништво настало тек пошто су Турци успоставили своју власт. Један дио католичког становништва је у 16. и 17. вијеку под терором грчкоисточњачких свјештеника и уз подршку Турака прекрштен, прије свега у југоисточној Херцеговини и у источној Босни, као и у другим крајевима Босне, Сријема и Славоније. Из тих разлога хрватска влада подржава повратак ових грчкоисточних становника вјери њихових отаца, чиме се успоставља јединство хрватског народа у оним областима у којима је силом било ослабљено… „

Римокатоличка црква је прихватила усташки режим као државни поредак и дала легалност усташкој влади НДХ. Нјен поглавар Алојзије Степинац је већ 10. априла 1941. у НДХ видио „божију провидност“. Похвалио је тај став посетама Кватернику и Павелићу и позивом свештенству да испуне своју дужност према младој НДХ. У црквенокатоличким новинама „Католичком тједнику“ од 11. маја 1941. је писало:

„Над нашом новом, младом и слободном Хрватском указао се на небу знак као слика девичанске Мајке Божје. Дјевица долази у посјету Хрватској. Она жели да у своју мајчинску одјећу увије младу, поново рођену Хрватску, управо о хиљадугодишњем јубилеју католицизма у Хрватској. Она се спушта поново на заставу наше слободе, да би на њој заузела своје старо мјесто…“

(Наставиће се)

Аутор: Антун Милетић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Јасеновац – живе српске ране (1): Прво Србе истребити!

Јасеновац – живе српске ране (3): Убити учитеље и попове

Јасеновац – живе српске ране (4): Крвави пир у глинској цркви

Јасеновац – живе српске ране (5): Сведок страшног покоља

Јасеновац – живе српске ране (6): Часни фратар – сотона

Јасеновац – живе српске ране (7): Градина – град мртвих!

Јасеновац – живе српске ране (8): Пресуда судији Илићу

Јасеновац – живе српске ране (9): Фуртули свитања нема!

Јасеновац – живе српске ране (10): Звер уморна од клања!

Јасеновац – живе српске ране (11): Злодела Анте Врбана!

Јасеновац – живе српске ране (12): Неко мора да преживи!

Јасеновац – живе српске ране (13): Бег из усташког пакла

Јасеновац – живе српске ране (14): Масакр на обали Саве

Јасеновац – живе српске ране (15): Шакићи крвавих руку

Јасеновац – живе српске ране (16): Усташка фабрика смрти

Јасеновац – живе српске ране (17): Жртве нису избројане