Трећи део фељтона: Како су комунисти хтели да убију краља

Идеје о тероризму југословенских комуниста представља наслеђе од бољшевика, али је имала и своје корене у предратној револуционарној омладини. Најактивнија комунистичка група налазила се у Војводини, сачињена од повратника из Русије. Они су сматрали да је куцнуо час за револуцију и да морају и појединачно да делују како би до ње што пре дошло. Идеја о атентату на краља Александра била је дуго жива међу овим комунистима и о томе се расправљало на једном илегалном састанку у Новом Саду већ у јулу 1919. године. Друга активна група комунистичких терориста налазила се у Хрватској и њу су чинили бивши национални револуционари, који су сенекада атентатима борили против аустроугарских власти. Ове групе су осим атентата на краља Александра планирале и атентате на водеће политичаре онога времена: Николу Пашића,Милорада Драшковића, Светозара Прибићевића и друге. Када је децембра 1920. године почео генерални штрајк рудара,чији су инспиратори и подстрекачи долазили из Комунистичке партије, министар унутрашњих дела Драшковић успео је да добије потписе свих чланова Владе на једном декрету, који ће касније бити познат као Обзнана. Израђен је у виду прогласа и полепљен по улицама и трговима да се обзнани народу да државне власти имају сазнања са више страна и из више поузданих извора да комунисти тих дана спремају напад на државу и њен друштвени поредак. По примеру бољшевика, имају задатак да све сруше и доведу на власт неколико људи који ће управљати животима, слободом и имањима грађана. Због тога је влада донела решење да до доношења Устава забрани комунистичкупропаганду, обустави рад њихових организација, као и све манифестације у време рада Уставотворне скупштине. Комунисти су ову обзнану сматрали рукавицом баченом у лице и закључили да се на такав акт мора одговорити истим таквим актом. Двадесет деветог јуна 1921. године у 11.07, након полагања заклетве на нови Устав, краљ Александар је из Скупштине кренуо ка двору, одакле ће отићи на наставак програма, који је предвиђао војну параду на простору између хотела „Балкан“ и „Москва“.У парадним колима која су вукла четири белца, седели су краљ Александар и председник Владе Никола Пашић. У 11.13 сати кола са краљем и Пашићем нашла су се наспрам зграде Министарства грађевине у Улици Милоша Великог. У том тренутку зачуо се тресак и одмах затим испред кола подигао се густ, црн дим, више људи остало је рањено, док су кола већ одмицала даље. Атентатор је бацио бомбу са прозора грађевине којој се тек дизао трећи спрат. Бомба је ударила у један електрични стуб, заплела се у жице и ударивши у порцеланску шољу експлодирала још у ваздуху, пре него што су наишла кола са краљем Александром и Пашићем. Атентатора су одмах ухватили сами радници који су радили на градилишту; полиција га је сачувала од разјарене масе, која је хтела да га линчује. Као да се ништа није догодило, краљ је отишао на свечани војни дефиле. Свечаност поводом проглашења новог Устава 29. јуна завршена је увече приређивањем бакљаде. О овом догађају влада је истог дана издала званично саопштење:

„Данас око 11 сати, када се Њ. в. наследник престола, по полагању заклетве на Устав, враћао из Уставотворене скупштине за двор, у пратњи г. Пашића, бачена је бомба са зграде Министарства грађевине, она је ударила у један електрични стуб, те у ваздуху експлодирала, пре него што су кола Њ. в. наишла; рањено је десетак људи, од којих највише војника. Атентатор је био на трећем спрату Министарства грађевине и пошто је бацио бомбу, покушао је побећи, али су га ухватили сами радници и том приликом одузели му три бомбе и револвер. Полиција га је једва сачувала од узрујане масе, која га је хтела линчовати, те га је спровела у Управу града, где је утврђено да се зове Спасоје Стејић, молерски радник, познати бољшевик, који се 1919. године вратио из Русије и због своје агитације у комунистичким круговима прозван је Троицки…“

Већ након првих саслушања атентатор Стејић је открио своје наредбодавце из врха Комунистичке партије. Налог да изврши атентат добио је од Владимира Ћопића, техничког секретара партије, затим је ишао у Беч, где је утврђен план и где су нађени саучесници. Првобитни план предвиђао је да још 10. јуна уђе у Скупштину и са галерије баци бомбу. Међутим, покушај да се уђе у Скупштину показао се немогућим. Зато се одлучио за трећи спрат Министарства грађевине. Друга два атентатора била су испред прозора такође наоружана бомбама и спремна да их употребе ако Стејићев покушај не успе. Истог дана, само десетак минута пре атентата, примећен је комунистички посланик Владимир Ћопић испред зграде Министарства како гледа у кров…

Ради даље истраге приведени су сви чланови извршног одбора Комунистичке партије. А истрагом је полиција утврдила да је атентат на краља плод веће завере у коју су умешани и руководиоци партије, а централа завере је у Бечу. Врло су интересантне биографије личности умешаних у атентат. Владимир Ћопић, родом из Сиња, из мешаног српско-хрватског брака,још од детињства је био под снажним утицајем васпитања своје мајке, католикиње. Као студент на Загребачком свеучилиштву припадао је омладинској организацији франковачке оријентације, нераздвојни пријатељ Анте Павелића, тада студента, касније поглавника НДХ.

Приликом суђења оптуженима за покушај атентата, вештачењем је утврђено да је бомба експлодирала у ваздуху, ранивши девет људи, приликом сваке експлозије такве врсте бомбе направи се око двадесет гелера, који могу убити или ранити исто толико људи на простору пречника од сто метара. Та бомба је могла да нанесе Александру озбиљне повреде или да га усмрти јер се налазио у опасној зони. Пресудом је утврђено да је Стејић бацио бомбу на регента да би га убио, али у томе није успео због околности на које није могао да утиче. Стејић је осуђен на смрт, његов најближи саучесник Лајош Чоки на двадесет година затвора, док су чланови извршног одбора Комунистичке партије осуђени на временске казне од две до четири године затвора. Стејићу је касније милошћу краља Александра смртна казна замењена доживотном робијом.

Још док се водио истражни поступак против атентатора на регента Александра, комунисти су извршили још један атентат, овога пута успешно. Убијен је бивши министар унутрашњих дела Милорад Драшковић, и то 21. јула у Делницама, где је са породицом био на одмору. Организатори и извршиоци тог атентата били су чланови терористичке тројке „Црвена правда“: Рудолф Херцигоња, Родољуб Чолаковић и Алија Алијагић.

Милан Богојевић, Недељник

Везане вијести:

Први део фељтона: Умало зет руског цара

Други део фељтона: Надмашио и цара Душана

Четврти део фељтона: Колико кошта крв са Кајмакчалана

Пети део фељтона: Французи ништа нису предузели да спрече убиство краља Александра

Последњи чин: Анализа пропуста у обезбеђењу краља Александра