Треће стрељање дечака Петра из Коњица

Петар никада неће славити свој 32. рођендан и испричати своју причу, јер је два пута стрељан, једном убијен и вечно жив.

Овако почиње текст објављен дан након хапшења 13 особа у Сарајеву и Коњицу због ратних злочина на порталу Al DŽazire, аутора Драгана Бурсаћа, који преносимо у целости:

Знате ли ко је Петар Голубовић? То је младић из Коњица. Напунио је 32 године. Узоран је грађанин, стоматолог. Понос оца Ђуре и мајке Власте, чувених професора у коњичкој гимназији. Но, њиме се највише поноси брат му Павле. Две године млађи, свршени правник и референт у мостарском суду.

Тог 2. јула 1992. шесторица припадника Специјалне полиције из састава Интервентног вода Станице јавне безбедности Коњиц негде у два сата иза поноћи упала су у стан породице Голубовић.

Ноћ, страх, агонија… У два аутомобила породица је насилно угурана. Та два аутомобила, весника смрти, стижу до полицијског пункта у месту Поља Бијела. После разговора с дежурним полицајцем на контролном пункту дигнута је рампа и вожњу су наставили према селу Спиљани.

Шта ли је у главама отетих људи? Како је могуће да их комшије усред ноћи буде, гурају у некакав ауто и возе по овој мрклој ноћи? Ево до јуче, професори, предавали су и њиховој деци у Коњицу. Ко су ови милицајци? И шта хоће?

„Зашто ми ударају тату и гурају маму? Шта је ово“, урликао је у себи седмогодишњи Петар док је руком грчевито стезао млађег брата Павла, чија је рука одавно обамрла од страха. Петогодишњак је, чини се, био потпуно искључен из стварности.

Прво стрељање

На удаљености хиљаду метара од пункта с његове десне стране, код сливника, полицајци су угасили светла на аутомобилима, осим позиционих, а потом су сви изашли из аутомобила с оружјем. Наредили су члановима породице Голубовић да изађу из аутомобила и поредају се на десној ивици коловоза.

„Ма сигурно ће нас оставити овде. Желе да нас заплаше. Знам ја и овога Миралема, он је од Мацића, знам и Јусуфа Потура… За остале нисам сигуран, али их зна отац Ђуро. Он је професор гимназије, не би њега тек тако…“

Покушао је Петар да види брата и родитеље у мраку. Ноћ је зенице ширила, а страх их је сужавао. Врхом кажипрста напипао је знојаво-хладну руку мајке Власте. У једном тренутку учинило му се да је видио некакву светлост, а онда урлик метала запара ноћ.

Кад су поредали породицу Голубовић, полицајци су уперили цеви и истовремено отворили рафалну паљбу.

Петар је осетио мирис земље. И, као да је прехлађен, грозница му је дрмала нејако тело. Осетио је и некакав стран, чудан и непознат мирис. Неку мемлу и нешто топло.

То се крв родитеља и брата са смрћу мешала и капала по њему. Излазио је живот њему најближих, спајао се са земљом и бескрајем смрти. А Петар ћути и стишће капке очне. Јер, не зна Петар од седам година шта је смрт, па мисли да је и он мртав. Само се чуди што је некако другачије мртав од родитеља и брата.

Неким чудом испоставило се да је у овом злочиначком пиру седмогодишњи Петар једини остао непогођен и неповређен. Малишан је приликом рафалне паљбе и сам пао на земљу између тела својих родитеља и млађег брата Павла.

Када је био сигуран да су се злочинци изгубили у мрклој ноћи, мали Петар одлучио је да напусти место злочина, где су лежала непомична тела његових родитеља и брата Павла.

Није више могао држати очи затворене. А тела родитеља и брата постала су хладно бреме ужаса, које га је приковало за земљу. Дубље и дубље.

Попут неке нејаке животињице, измигољио се испод мртвих, осовио на дрхтаве ноге и опет гледао мрак. Можда је то и боље. Јер није видео смрт. Чудан је мрак, помаже ти да не видиш ту смрт. А онда га ошину светлост по периферији ока.

Петар је изашао из јарка и заиста угледао светла полицијског пункта. Зашкиљио је. „Ено, тамо, тамо је милиција, спасиће ме, а онда ће зовнути болницу да спасе маму, тату и брата. Све је тако једноставно, само сам се превише уплашио“, помислио је дечак, плав од страха, смрти и земље. Потрчао је.

Задихан и престрављен, Петар је под ударима адреналина полицајцима Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу испричао шта се догодило са његовим родитељима и братом Павлом. Заправо, био је то више збркани монолог пун промуклих, ридајућих консонаната, који су излазили из престрављеног дечијег грла.

Дежурни на пункту моторолом је одмах јавио у Полицијску станицу да се код њега налази мали Петар, а убрзо потом…

Друго стрељање

„Па ово су исте оне чике. Милицајци! Они су ми пуцали на тату, маму и брата! Зашто њих нису ухапсили ови на пункту? Зашто мене возе назад доле у Коњиц? Можда је опет грешка.“ Дечији мозак није могао да се носи са оволико адреналина и губио се у тој мемљивој, увек истој и никад завршеној ноћи. Никад завршеној…

Полицајци су се зауставили на месту званом Бегин Вир, где су извели дијете из аута, па из оружја осули ватру у Петра Голубовића. Смртоносни рафали су овог пута одрадили посао.

Петар никада неће славити 32. рођендан. Петар никада неће испричати ни ову ни било коју другу причу. Петар је дечак два пута стрељан, једном убијен и вечно жив.

Злочин, казна, истина и помирење

И не би било ове приче да није било истраге. Не бисмо знали за све монструозне детаље и починиоце да суд није радио свој посао. А радио га је ретко, слабо и недовољно. Па је тако првооптужени добио 12 година робије, изашао је из затвора и кретао се као слободан човек.

Но, чини се да је Мацић итекако окрвавио руке, па је тако у августу 2011. поново ухапшен због масовних злочина над Србима у селу Брадина, код Коњица. На крају је умро у затвору без изречене пресуде и без истине.

Važan tekst. Za nas u Sarajevu mnogo važniji od „Oprosti mi, Fatima“ – Treće strijeljanje dječaka Petra iz Konjica https://t.co/zf0KSGiD2j

— Adis Karadza (@AdisKaradza) December 5, 2017

Духови Коњица

И зато је добро знати да је 13 бивших припадника Армије РБиХ, Територијалне одбране и Министарства унутрашњих послова (МУП) у Коњицу ухапшено због злочина над десетинама жртава српске националности у Брадини, Коњицу и другим местима.

Злочинци и оптужени за злочине имају имена и презимена

У конкретном случају реч је о осумњиченима за злочине почињене у пролеће и лето 1992. на подручју Коњица и околине, који су резултирали уклањањем и присилним пресељењем готово целокупне популације становништва српске националности са тог подручја. Међу наведеним злочинима обухваћена су убиства, мучења, силовања, злостављања и прогони жртава.

Слободе су лишени: Никшић Шефик, рођен 1945. у Коњицу, Аликадић Аднан, рођен 1962. у Коњицу, Пиркић Митко, рођен 1962. у Коњицу, Ћосић Сафаудин, рођен 1974. у Коњицу, Цакић Мухамед, рођен 1968. у Коњицу, Хебибовић Исмет зв. „Броћета“, рођен 1956. у Коњицу, Балић Реџо, рођен 1952. у Коњицу, Лукомирак Хамед, рођен 1971. у Коњицу, Падаловић Алмир, рођен 1968. у Мостару, Јусуфбеговић Сеад, рођен 1941. у Коњицу, Ћибо Сенадин, рођен 1967. у Коњицу, Рамић Аган, рођен 1962. у Коњицу и Рамић Есад, рођен 1966. у Коњицу.

И четврт века након рата ред је да сазнамо како је мучено 240 несрећника у логору Челебићи само зато што су били Срби, како је један прелеп град, Коњиц, остао етнички чист, како је нестало 800 Срба из Брадине, како је побијено њих 88.

Коњиц и Коњичани не смеју бити таоци ових кабадахија. Крајње је време, зарад истине, правде, Бога и оног дечака Петра, два пута стрељаног, а вечно живог, да се сви у помирењу и истини родимо.

Ево нам прилике. Доста је било ћутања. Јер ћутање је треће стрељање малог Петра.

(Драган Бурсаћ / Ал Џазира)

Извор: БЛИЦ

Везане вијести:

У Коњицу убијено 382 Срба

Ухапшени због злочина над десетинама Срба у Брадини, Коњицу…