Treba li heroju rehabilitacija?

Rehabilitujmo heroja! Rehabilitujmo istinu!

U danima iščekivanja možda i najbitnije sudske odluke u novijoj istoriji srpskog pravosuđa, u svoj pompi koja se digla oko postupka rehabilitacije đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića koji vrlo pomno pratim od samog početka i čiji pozitivan ishod žarko želim i kao pravnik i kao poštovalac JVuO i đenerala Mihailovića, uhvatih sebe u trenutku razmišljanja o tome treba li srpskom narodu i srpskoj istoriji ova rehabilitacija.

Ovde, ipak, moram da razdvojim pravničku i rodoljubivu stranu svoje ličnosti.

Imajući u vidu sve pravne nedostatke „Beogradskog procesa“ iz 1946. godine i presude koja je iz njega rođena (a za koju, uzgred rečeno, nije ni sa sigurnošću utvrđeno da je ikad pismeno izrađena), nemam sumnje da je odluka o rehabilitaciji jedini zakonit i pravno moguć ishod sudskog postupka koji je trenutno pri samom kraju. Zbog svih nepravilnosti, počev od čisto procesnih povreda krivičnog postupka, poput dozvoljavanja publici u sudnici da neartikulisanim zvucima ometa iznošenje odbrane, nedavanja dovoljno vremena okrivljenom i braniocima za pripremu odbrane, neomogućavanja okrivljenom poverljivog razgovora sa braniocem, preko flagrantnog kršenja pretpostavke nevinosti od strane visokih funkcionera Komunističke partije, pa do kršenja osnovnih prava okrivljenog đenerala (tortura, uskraćeno pravo na žalbu…), dajem sebi za pravo da postupak u kom je doneta najsramnija presuda u 20. veku na ovim prostorima nazovem  ZLOČINOM, i to počinjenim od onih koji su, makar po zakonu, dužni da zločincima sude. Bez daljeg preispitivanja političkih, pa čak i „ljudskih“ (ovde mislim na lične motive onih koji su odlučivali o svemu, a pre svih austrougarskog kaplara i ustaškog saradnika Broza) motiva za osudu đenerala Mihailovića, ovi nedostaci krivičnog postupka bili bi dovoljni da se donese odluka o rehabilitaciji.

Takođe, smatram da će rehabilitacijom Đenerala Mihailovića država Srbija na neki način nagraditi, i dići svojevrstan spomenik mojim kolegama, advokatima  Dragiću Joksimoviću i Nikoli Đonoviću, koji su zajedno sa Mihailovićem žrtvovani zarad jedne opasne i iskrivljene ideologije. Država Srbija bi tako načinila prvi korak, a mi advokati srpski smo sledeći koji MORAJU ovim velikanima naše profesije ukazati čast koju su nesumnjivo zaslužili.

Iako gore napisano ukazuje da bi mi bilo neizmerno drago da 14. maja Viši sud u Beogradu rehabilituje ovog, po mom skromnom mišljenju, najvećeg heroja novije srpske istorije, ipak sam u velikoj dilemi da li je takva odluka ovom velikanu potrebna.

Đeneral Mihailović, Čiča Draža, Gorski car, prvi gerilac  u Evropi, brutalno je mučen i ubijen od strane komunističke bande pod vođstvom neprijateljskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Suđeno mu je bez ikakvih prava i garantija propisanih unutrašnjim i međunarodnim aktima, sramno je ubijen, uskraćeno mu je čak i pravo na sahranu i obeleženo grobno mesto. Sedamdeset godina oni koji su ga ubili i njihovi sledbenici činili su sve da se njegovo seme zatre, da se u narodu izbriše sećanje na njega. Pobili su više Srba nego nemački okupator, porušili više crkava nego Turci za 500 godina vladavine na ovim prostorima. Četnička junaštva lažno su pripisivali sebi kroz svoju filmsku propagandu. Kažnjavali su i izopštavali svakog kome je kokarda bila draža od petokrake, ko je u Boga verovao više nego u austrougarskog zločinca koji je 1914. klao srpsku nejač po Mačvi. Napisali su svoju verziju istorije, sedam decenija su decu u školama učili da je Tito heroj, a da su četnici i ustaše isto.

NISU USPELI!

Đenerala Mihailovića su odlikovali i o njemu u superlativu govorili saveznički lideri De Gol, Truman, Regan, Ruzvelt. Nikada ga nisu zaboravili američki i britanski vojnici kojima je u akciji „Halijard“ spasio živote. Nije ga zaboravila crkva. Tako je sveti vladika Nikolaj Žički jednom prilikom rekao kako će pravična istorija staviti njega (đenerala Mihailovića) na ravno sa kosovskim vitezima, kako njega, tako i svu njegovu izginulu vojsku, sve njegove hrabre vojvode, barjaktare, kapetane i ratnike. Nisu ga se odrekli ni pravi Srbi. I kada je to bilo najopasnije, kada se plaćalo glavom, sećanje na Čiču je čuvano, prenošeno deci i tako učinjeno neuništivim. Ravna Gora, mesto na kom je đeneral započeo svoj ustanak protiv okupatora i jednu od najslavnijih priča srpskog ratovanja ikada, svih ovih godina je bila mesto okupljanja istinskih Srba i mesto očuvanja slave  velikog junaka. Pesme o đeneralu i njegovim četnicima pevane su nekad tiho, da UDB-a ne čuje, nekad vrlo glasno, da se ori do neba, ali uvek ponosno i uzdignutog čela, baš onako kako se đeneral obraćao i sramnom sudu 1946. godine. Baš onako kako je izgovorio i onu svoju slavnu rečenicu „Ne priznajem kapitulaciju, ta reč ne postoji u srpskom jeziku!“.

Dakle, đeneral je bez državne mašinerije i propagande postao heroj, što ga čini istinskijim herojem od svih onih koje su komunisti izmišljali. Duh Gorskog cara sveprisutan je u srpskom narodu već sedamdeset godina, i u tom smislu rehabilitacija možda dolazi kasno. Presuda kojom je heroj oglašen zločincem nije doneta „u ime naroda“ srpskog, ma šta na njoj pisalo, te heroja nemamo ni od čega rehabilitovati.

Ipak, s nestrpljenjem očekujem taj svečani četvrtak, 14. maj 2015. leta Gospodnjeg, dan kada će moja država, nadam se, iskoristiti priliku da sa sebe skine ljagu koju su joj na vrat natovarili oni koji su ogromno stradanje naroda tokom Drugog svetskog rata iskoristili za osvajanje vlasti i obračun sa ideološkim protivnicima.

Rehabilitujmo heroja! Rehabilitujmo istinu!

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

U PETAK MOGUĆA ODLUKA O REHABILITACIJI – Jadovno 1941.

GODIŠNjICA SMRTI GENERALA DRAGOLjUBA MIHAILOVIĆA …

Emigracija finansira potragu za grobom đenerala Draže …

SLUŽEN POMEN ĐENERALU DRAŽI MIHAILOVIĆU …

Jerusalim Post: General Draža Mihailović … – Jadovno 1941.