Тражила дјецу, доживјела понижења

Latinica

У Јодно сам дошла рано уjутро, како бих разговарала с Јадранком Гарбином. Након што ме портир пустио у ходник, по мене jе дошао воjник у црноj униформи и с маском на глави. Притиснуо ме уза зид…, прича Стоjа Тривкановић, коjа jош увиjек трага за своjим синовима
Троjица Тривкановића, отац Никола и његови синови, двадесеттрогодишњи Зоран и осамнаестогодишњи Берислав, одвезени су 25. аугуста 1991. из породичне куће у сисачком насељу Зелени бриjег у непознатом смjеру: према риjечима очевидаца, одведени су на ОРА-у, познато сисачко мучилиште, гдjе се синовима губи траг. Николино jе тиjело пронађено два дана касниjе на обали Саве, а његова супруга Стоjа и данас трага за дjецом, вртећи свакодневно у глави исти кошмар започет приjе готово 20 година.

Биjелим комбиjем, коjи jе тог љета и jесени често виђан по Сиску, униформиране су се особе око поднева увезле у двориште Тривкановића. Након лупања по вратима, упале су у кућу и почеле с претресом.

– Пронашли су Николину цестарску униформу, коjу jе добио као радник Подузећа за цесте, и оптужили га jе риjеч о униформи ЈНА. Ниjе им се свидjела ни синова застава Црвене звезде. Одвели су их на силу, Зорану нису дали ни да се обуjе. Рекли су му да му неће требати тамо гдjе иде. Снахи Драгици су казали да jе боље да их не слиjеди, да не би и она завршила у комбиjу. Моjа jе маjка дошла из сусjедства видjети што се догађа, но одгурнули су jе пушком. На срећу, нису дирали моjу унучад, Зоранову и Драгичину дjецу, 1,5-годишњег Александра и тромjесечног Роберта – прича Стоjа Тривкановић. Том „jуришу на брзину“, како jе окарактеризирала одвођење српских цивила, повода ниjе требало: точно се знало у коjе се куће и по кога долази.

Остали сат и рачун за струjу
Пошто су одвели Тривкановиће, униформирани су кренули у поход сусjедством. Стигли су и до куће Стоjина брата Милана, коjи тада ниjе био тамо. Хтjели су зато одвести му сина Слободана.
– Са Слободаном jе била маjка Милена, а дошла jе и бака: након њихова увjеравања да jе „диjете ситно и мршаво“, одустали су од одвођења и бацили га у траву. Потом су отишли до куће мога другог брата, Ђуре Радоjчића. Лупали су пушком на врата, но у гостима му jе био рођак Дарко Комарац у униформи ХВ-а, коjи ниjе дао да га одведу – каже Стоjа. Њена су браћа истог дана с обитељима отишла сестри Милки Санадер у Петрињу и тако си спасила главу, jер су већ идућег дана воjници из комбиjа поновно дошли по њих.
Несретни Тривкановићи, према изjави очевица Мирослава Ференчака, Драгичина брата, виђени су на злокобноj ОРА-и: тко би тамо доспио, помоћи му више ниjе било.
– Тражила сам их посвуда. На ОРА-и су ми приjетили што их уопће тражим. Изjаву о њиховом нестанку дала сам у Воjноj команди. Плакала сам, молила, а они су ми обећавали да ће помоћи ако буде у њиховоj моћи, но нитко помогао ниjе. Тражила сам их и у сисачкоj полициjи, тамо ми jе Ђуро Бродарац рекао: „Иди их тражи у мртвачници на гробљу.“ Безуспjешно сам све испричала и тадашњем министру Ивану Векићу – говори Стоjа.
Посвуда трагаjући за дjецом, у некадашњем љечилишту Јодно умало jе силована.
– У Јодно сам дошла рано уjутро, како бих разговарала с Јадранком Гарбином, тамошњим заповjедником. Након што ме портир пустио у ходник, по мене jе дошао воjник у црноj униформи и с маском на глави. Притиснуо ме уза зид и почео ми откопчавати хаљину, док ме његов пас гризао за одjећу. На срећу, наишао jе Гарбин. Након разговора, поновно jе истом воjнику морао наредити да ме остави на миру, jер ме оваj чекао, мислећи ваљда да ће ме касниjе моћи и убити. Било jе страшно пролазити ходником док из околних соба воjници раде гримасе и машу рукама према теби – испричала jе жена коjа jе након 22 године рада у Дjечjем вртићу „Нада Димић“ у фебруару 1992. добила отказ.

О смрти мужа полициjа jу jе обавиjестила 27. аугуста 1991: дошли су по њу у вртић и
одвезли jе на препознавање у мртвачницу сисачке болнице. Када jе видjела да супругу недостаjе половица лица, клонула jе.
– Дали су ми само његов ручни сат и одрезак од струjе – каже и данас дубоко потресена.
По налазу патолога, Никола Тривкановић убиjен jе 26. аугуста, па бачен у Саву, коjа га jе избацила код Гушћа. На тиjелу су му биле повреде узроковане мучењем: сломљен нос, вишеструке ране од ножа и 20 простриjелних рана од ватреног оружjа.

Судови без срама
– И приjе и након одвођења било jе разних провокациjа. Говорили су да и jа морам отићи под земљу, да се морам прекрстити на католичку вjеру. Оптуживали су ме да су ми синови у шуми и да им носим храну. Полициjа jе долазила радити записнике, али више да испита докад ћу остати у кући, jер су планирали да се усели нетко други. Пред „Олуjу“ сам отишла посjетити сестру у Петрињи и тетку у Руми, а у Сисак сам се вратила 1997. године – прича Стоjа.

Тек jе лани остварила право на мировину, но од ње не може платити хиљаде куна судских трошкова због изгубљених спорова за смрт вољених.
– Убили су ми дjецу, а сада jа држави треба да дам новац. Питала сам на суду како их ниjе срамота, а они су рекли да ћу дуг за судске процесе морати платити, па макар и за 50 година. Боjим се да ми не сjедну на рачун. Ионако jедва живим од хиљаду куна пензиjе. Још jе горе моjим незапосленим унуцима. Једина ми jе жеља да се нађу тиjела моjих синова, да их у миру сахраним. Убоjицама поручуjем да се сjете своjих злочина када погледаjу властиту дjецу. Осjећаj грижње савjести наjгори jе осjећаj – каже Стоjа Тривкановић.

Мирна Јасић

Извор: СНВ