Трагом фотографија

Почетак приче могао би се смјестити у прољеће 1947.г. Тада се моја мајка Јела Почуча, самном и са сестром Љубицом  вратила у Завичај, на попаљену и опустошену очевину, пошто је дала оставку на дужност шефа кухиње у Дјечијем дому у Новим Козарцима –бивши Хајфелд..

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 22. августа 2016. године.
Уз нешто мало ствари, донијела је и пар фотографија –црно бјелих формата 9×12, које је брижно чувала са документима.
У току одрастања, повремено и доста рјетко би причала о својим страдањима у току II.св.рата. Основа приче била је  да смо прошли кроз седам усташких логора, уз којекаве калварије.

Била је болешљива са знатним послиједицама те голготе. Приликом сваког потсјећања и препричавања доживљеног би се узбудила и скоро увјек би јој позлило, те је нисам запиткивао, да јој се здравље не погоршава. Само сам користио рјетке прилике да упијем у памћење оно што би сама испричала или у разговору са другима.

Те фотографије су биле повод да нам о неким о догађајима или лицима са фотографије понешто исприча.
На једној фотографији је скупина дјеце фотографисана уз зидове неког дворца-у Јаски или Јастребарском. На тој фотографији нам је показивала наше ликове у гардероби у којој смо били ухваћени и релативно нормалног дјечијег изгледа. Ја, у неком свјетлом одјелцу, погледа управљеног према сестри. Сестра налакћена, у првом реду, упитног погледа у објектив.
На другој фотографији је скупина –углавном жена и дјеце, разних узраста и одјевености. На тој фотографији нам је показивала ликове двије дјевојке – Милице и Марије Вујновић-такође из Дивосела, по оцу зване  Никичине, које су касније, у ослобођењу Београда 1944.г. учествовале као официри НОВ. На десној страни слике показивала нам је свој лик и мој као дјетета у њеном наручју и поред лик сестре. У горњем десном углу је лик дјевојчице Јековић Олгице –нашег кумчета.
Трећа фотографија је објашњење зашто сам у наручју на другој фотографији. То је фотографија нагог дјетате уз плач-типична логорашка –на чијој полеђини је послијератни Јавни тужилац НР Хрватске Марко Вујновић својеручно написао-на слици је Милан син Јелин сада ученик III-разреда Основне школе. Мислим да је та фотографија пресликана-нема оштрих детаља, а да је оргинал у архиву за ратне злочине НР Хрватске.
Околности  ослобађања из логора су ми дуго остале енигма, и очито их она није знала у цјелости. Кад смо пребачени у недићевску Србију, приликом стационирања, и иначе, указивала нам је знатну пажњу породица Тркуља, бивших трговаца из Госпића, који су раније избјегли за Србију, па  је претпостављала да су они били тај одлучујући фактор у нашем ослобађању-говорећи да смо откупљени за недићевске динаре.

Развој догађаја послије пуштања на слободу, боравак у дјечијим домовима, избјегличка кухиња и др. су за ову причу не тако битни. Неколико слика из тог периода су дио те легенде: сличица са њене избјегличке легитимације, сцена гуљења кромпира испред избјегличке кухиње са тетком Јагом,комлет особља, групна с нама- до последње у Новим Козарцима, испред Дјечијег дома.
Послије мајчине смрти те фотографије сам узео и покушао сазнати нешто више односно склопити мозаик о стварним догађањима које су претходиле нашем ослобођењу.
Убрзо сам успио прибавити копије изјава, датих у Комесеријату за избјеглице априла 1942.г., моје мајке Јеле и Јелене Басарић тада гимназијалке, такође из Дивосела.

Битан дио тог мозаика саставио сам тек 199о.г.. Сестра Љубица, која је тада живјела у Титовој Кореници, послала ми је примјерак листа „ЗБИЉА“ орган СДС у Карловцу, бр. 2 од октобра 199о. г. у којем је објављен факсимил – фотокопија документа, којим  Управник логора Лоборград дана 3о.03.1942.г извјештава Усташку надзорну службу- жидовски одсјек, да су заточеници по приложеном списку послати данас за Земун. На том списку су под р. бр. 106-108 имена моје мајке, сестре и моје.

Ратне околности у периоду 1991-95.г. биле у узрок да останем без тог примјерка новина. Сваки покушај да дођем у посјед тог списка није давао резултате (и преко Станимировића и преко бившег уредника).
Један од неформалних и упорних покушаја изузетним стицајем околности дао је резултат. Наиме, у жељи да оставим документоване трагове о постојању и затирању Срба на подручју данашње Хрватске, у књизи „Мост у времену“- цитираио сам у Одјељку “У Сјећањима“, поред других аутентичних, и изјаву моје мајке из поменутог Записника. Књигу сам, као одржано обећање, поклонио гос. Самарџићу из Суботице, са којим сам приликом једног путовања возом о томе разговарао.
Након појаве фељтона у „Новостима“о Дијани Будисављевић, он ми шаље фотокопију те странице, али и фотокопију дјела књиге „Сјећање бораца столачког краја“ чији текст се преклапа са доживљеним у записаном сјећању моје мајке и упућује да су били судионици исте животне приче. Из тог закључујем да за свој живот има да захвалим Дијани Будисављевић. Трагом те приче сазнајем да се у Музеју у Бг. -у налази један примјерак њеног  Дневник. Љубазношћу кустоса добивам га на увид и, за период нашег ослобођења, налазим траг у само једној али дивној реченици -за дан 14. липња 1942.г. Кустосима ради копирања –скенирања дајем описане фотографије. И причам о својој потрази за „Списком“. Обећавају да ће погледати у документацији. Послије пар дана добивам копије толико тражених докумената.
Потрага је завршена, а наступа подупирање напора да се валоризује дјело Дијане Будисављевић и упознавање јавности да прије колсалног дјела спашавања Козарачке дјеце – њеном успјешно изведеном акцијом  нас 145 (сто четрдесет пет) лица спашено је сигурне смрти.
Ради личне потребе дајем на увећање „групну фотографију“. По увећању, тек сад уочавам  у средини групе  господствени лик Дијане Будисављевић, уморно задовољне и скромне жене.
Са комлетном документацијом, покрећем код Предсједништва републике, „Иницијативу“ за њу и успомену на њу. Послије писма Канцеларије ордена ,да се иницијативи прикључи овлашћени предлагач, сарадњом –Клуб избјеглих и прогнаних у Бачкој Тополи  прихвата „Иницијативу“ и придружује се акцији.
Ових дана у “Дневнику„ се појављује текст у вези са снимањем документарних филмова о њој. Реагујем, са намјером да се ни случајно не деси пропуст да не буде обухваћено и њено херојство и доброчинство учињено марта – априла 1942.г. – захваљујући којем сам и ја преживио.
Дана 14.02.2.о12.г., међу ударним вјестима на РТС-у о одликовању Новака Ђоковића и вјест о постхумном одликовању Диане Будисављевић. Осјећам олакшање.

Извор: Наше Оке,наше Дивосело

Везане вијести:

Зашто и од кога су дјеца са Козаре доведена у позицију да их неко спасава и усваја?

Милана Бабић: Диана | Јадовно 1941.

Никола – заувијек беба