Tito u panici srušio most na Neretvi

Datum objave: nedelja, 7 maja, 2017
Veličina slova: A- A+

Otkrivamo detalje o ratovanju i komandovanju Josipa Broza: Od Vlade Šegrta maršal dobio pogrešno obaveštenje da ih goni čak 20.000 četnika. Posle proboja na Sutjesci tražio da se Koča Popović strelja

Most na Neretvi varka ili strah
Most na Neretvi varka ili strah

Ako je tačno da nema čoveka koji živi a ne greši, a u to nas uverava kompletna istorija naše civilizacije, onda je razumljivo što je u hrišćanskoj religiji jedan od ključnih postulata da je povratak Bogu, posle greha, sveta tajna pokajanja i ispovesti. Znači, posle ispovedi i dobijanja oproštaja, vernik se oslobađa greha. Oproštaj, ipak, nije bez kazne. Ispovednik preporučuje verniku kaznu čija težina varira u zavisnosti od težine samoga greha. To mogu biti post, molitva, traženje oproštaja od osobe kojoj je učinjeno nažao, a jedna od najstrožih kazni jeste zabrana pričešća na neko vreme, jer vernik tako ne može da olakša dušu, već je prinuđen da živi sa teretom greha koji ga izjeda.

Nasuprot hrišćanstvu, u komunističkoj ideologiji, koja je u prošlom veku dominirala u dobrom delu sveta, greh i greška su se pamtili. U partijskoj karakteristici, biografiji iliti dosijeu, beležen je svaki prestup, svaka greška, takoreći do same sahrane, kada se podsećalo na pokojnikove grehe koje je činio u svom partijskom radu. Kazne su bile rigorozne – od izopštenja iz javnog života, preko kazamata, recimo u Sibiru ili na Golom otoku, do lišavanja života.

I kao što svako pravilo ima svoje izuzetke, tako i ovaj tvrdi komunistički “čistunizam” nije primenjivan dosledno. Uvek je bilo pojedinaca koji su bili izuzeti, u čije delanje, odluke, mišljenja, bez obzira na posledice, niko nije hteo ili nije smeo da sumnja, a kamoli da ih proglasi grehom. Gotovo svi lideri komunističkih partija bi mogli da se ubroje među njih. Neosporno je da su prednjačili Staljin, Mao Cedung i, svakako, Josip Broz. Za nas je najzanimljiviji ovaj poslednji, koji će obeležiti našu stvarnost dobrog dela dvadesetog veka, ali na žalost, i našu budućnost.

Broz je pripadao onim ljudima koji su želeli da istorija liči na njih ili, bar, da liči na njihove snove. I kako to obično biva, pošto je za života bio bezgrešan, o njegovim gresima, zabludama, apsolutizmu se govori posle njegove smrti. Mada, valjalo bi reći, on, po svemu sudeći, smrt nije priznavao. Nikada nije rekao: “Kad umrem…” Govorio je: “Kad budem morao da odem.” Vladao je sa načelom: “Posle mene – ja!”

U svedočenjima koja su ostala i preživela “vunena vremena” danas je donekle moguće rekonstruisati mnoge njegove, a samim tim i naše zablude, uz koje su rasle i stasavale generacije i generacije širom Jugoslavije.

DEPEŠE IZ MOSKVE ČUVAO U ČIZMI

U Toku celog rata sve veze s Rusima bile su isključivo u Titovim rukama. Nikoga nije obaveštavao šta mu pišu i šta im on odgovara. “Na sastancima Politbiroa, Tito je iz depeša koje je primao iz Moskve i Kominterne nama kazivao samo ono što je smatrao da treba da nam kaže. Niko od nas nikad nije video nijednu depešu. U ratu, za vreme marša, pre nego što bi legao da spava, Tito bi izuo čizmu, stavio depeše u nju i ponovo je obuo. Tako se obezbeđivao da mu ih neko ne ukrade. I posle rata on je sve depeše iz Moskve čuvao u čeličnim kasama – u Beogradu, na Brionima, u Splitu. Neke najvažnije je uvek nosio sa sobom. A mnoge su uništene – ostalo je zabeleženo sećanje Aleksandra Rankovića.

Iz zapisa Milovana Đilasa, iz razgovora istoričara Venceslava Glišića sa Aleksandrom Rankovićem, iz širokog opusa Pere Simića, knjige Slavke Ranković, sklapa se jedan čudan mozaik.

Izgleda da je sve počelo u jesen 1942, na jednoj od hercegovačkih planina, na sastanku kome su prisustvovali Tito, Ranković, Kardelj i Đilas.

Đilas je bio nedvosmislen: “Mi nedovoljno popularišemo Tita. Moramo da imamo vođu, čoveka za koga se vezuju mase. Vojskovođu. Sekretara Partije. Onako kako Rusi imaju Staljina.” Otad je počeo da se stvara Titov kult. Josip Broz je definitivno postao Tito.

Onda je krenulo redom… Rato Dugonjić, sekretar CK Skoja, predložio je da se dan njegovog rođenja slavi kao Dan mladosti i da mu omladina Jugoslavije nosi štafetu sa čestitkama i pozdravima… Pa jedan Orden narodnog heroja, pa drugi… Ispevano je na stotine pesama u njegovu slavu…

Čak iz Moskve, u predvečerje sukoba, stižu upozorenja da se preuveličava uloga ličnosti u istoriji. “Svuda se izjavljuje da je “maršal Tito izgradio novo društvo u Jugoslaviji”, da “Jugoslavija pripada Titu”, da je “Titova Jugoslavija”.

A Tito je znao da kaže: “Ma, dajte! Često tok historije ovisi o jednom jedinom čovjeku!” Ako, naravno, taj čovek “izražava težnje naroda”, kao što je on bio ubeđen da ih izražava.

A njegova slava započela je u Užicu 1941. lošom odlukom. Svedoči Aleksandar Ranković: “Odbrana Kadinjače je Titova pogrešna odluka. Bez ikakvih obaveštenja i pravih razloga, osim da se pred Hadsonom, engleskim oficirom, istakne kao vojskovođa, poslao je bataljon sa Jerkovićem da svi izginu. Učinio je to onda kada je sudbina Užica bila odlučena. Nemačka ofanziva nije mogla da se zaustavi. Evakuacija je već počela. Ja sam poslao Moravički bataljon sa Sofijanićem na čuke oko Užica da štite izvlačenje iz grada. Odbrana Kadinjače je bila besmislena.”

Ali, Kadinjača je dobila svoju poemu i postala partizanski mit.

Druga velika Titova obmana, takođe po svedočenju Aleksandra Rankovića, na kojoj je temeljio svoju komandantsku veličinu, bila je “varka” sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. godine. “Taj most nije srušen da bi se zavarali Nemci, ustaše i četnici i sakrio pravac povlačenja partizanske glavnine. On je srušen zbog Titove panike i pogrešnog obaveštenja Vlade Šegrta da nas goni 20.000 četnika. Kad je dobio to obaveštenje, Tito je naredio da se most digne u vazduh. Odmah se pokazalo da je to krupna greška. Preko tog srušenog mosta jedva je prešla glavnina naše vojske…”

Posle rata, to rušenje pripisano je “Titovoj taktičkoj genijalnosti”. Tako je Tito 1973. u jubilarnom govoru na obali Neretve, rekao kako je rušenjem mosta podvalio Nemcima i četnicima. Genijalni vođa izgleda je bio i genijalna varalica.

Đilas, Tito i Ranković
Đilas, Tito i Ranković

Posle Neretve nastupa Sutjeska, glavna pozornica jugoslovenske ratne drame, godinama, čak decenijama vukla se iza ratne slave Koče Popovića. Tihe, mučne, neslužbene, nenapisane, ali i nedemantovane optužbe da je komandant slavne Prve proleterske u najkritičnijem trenutku za Vrhovni štab i Tita pobegao sa bojišta. Šta je, zapravo, istina? Da li je Koča pobegao, da li se odlučio na proboj da spasava sebe, namerno ostavljajući sve ostale u obruču nadmoćnog neprijatelja? Ili je njegov manevar spasao Tita i ceo Vrhovni štab.

Na sva ova pitanja odgovoriće Koča Popović novinaru “Politike” Aleksandru Nenadoviću: “Slušao sam više puta moje ratne drugove, saborce sa Sutjeske, koji su bili u prilici da iz neposredne blizine posmatraju stanje oko vrhovnog komandanta. Njihovo je mišljenje da je tada bilo i nesnalaženja, zbunjenosti u času kad se nije smelo oklevati. Titu je, razume se, bilo najteže. Sve je zavisilo od njega a on se, uz sve druge nevolje, suočavao i sa surovom dilemom – kako spasavati ranjenike.”

Koča se bez kolebanja odlučio za proboj. Nije imao drugog izbora. Krenuo je i uspeo je, uveren da otvara put za izlazak i drugih jedinica iz neprijateljskog obruča.

“Ako sam za odluku o proboju Prve proleterske divizije odgovoran, ili zaslužan, uglavnom ja, za njeno sprovođenje, hoću reći za uspeh te operacije, odlučujuća je bila sposobnost i hrabrost Danila Lekića. Ko zna kako bismo prošli da nije bilo njegove smelosti i upornosti” – rekao je Koča.

Ko je bio veći komandant - Tito i Koča
Ko je bio veći komandant – Tito i Koča

Uspeo je da Peku (Dapčeviću) pošalje po kuriru poruku: “Ja krećem napred, pođite za mnom. Znam, a to piše i na dokumentima, da je Peko bio saglasan. Govorio je Titu: “Koča je u pravu, treba ići za njim.”

“Neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljem poruku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao, jer je izložena neprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije iako je sporije…” – sećao se ratnih dana Koča Popović.

I Tito je bio odlučio da Koču smeni. U štab Prve proleterske, negde ispred Zvornika, stigla je depeša u kojoj je bilo izričito rečeno da Koča odmah preda komandu svom zameniku i dođe u Vrhovni štab. Svojim pratiocima je uzgred rekao da Popovića treba streljati.

Kada se Koča pojavio u Vrhovnom štabu, Titovi pratioci su bili nemi. Svi su sa dozom straha i neizvesnosti iščekivali njihov susret. Tito je bez reči ustao sa stola za kojim je sedeo i prišao svom komandantu i izljubio ga.

Po Kočinim tvrdnjama ali i svedočenjima mnogih iz okruženja Vrhovnog štaba, Tito nikad o tome više nije reč progovorio. Kao da se nije ni desilo.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Susret sa istorijom: Tito hteo da se preda Nemcima u Drvaru …

Tito hteo da beži iz Jugoslavije | Jadovno 1941.

Knjige strijeljanih: Tito planski ubio 35 000 ljudi u Srbiji …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top