Тито надмудрио и Черчила

Тито Черчилу: Сасвим категорично тврдим да не каним увести комунизам. За то има много разлога. Све европске земље послиjе рата мораjу имати демократски систем, а Југославиjа не смиjе бити друкчиjа

Због партиjског карактера своjе воjске Тито jе имао предност и у дисциплини официрског кадра, а Михаиловићеви одреди су и у Србиjи, а поготово у другим деловима Југославиjе, представљали више аутономне териториjалне герилске jединице него праву субординисану воjску. Таj проблем Михаиловића jе затекао и у лето 1944, у jеку одсудне битке за Србиjу:

– Има jедна ствар због коjе ми никако не успевамо да тучемо комунисте, а то jе што су наше старешине доста самовољне, што нема слоге ни узаjамног разумевања и потпомагања.

– Многи мисле да сада треба да стичу славу и кариjеру за будућност, па стога теже да буду самостални.

– Збиља jе више него чудновато да људи не схватаjу да се данас решава судбина српског народа.

После жестоких jедномесечних окршаjа, Михаиловићева воjска изгубила jе контролу над половином Србиjе, а 29. августа, два месеца после губитка министарског места у jугословенскоj избегличкоj влади, генералу jе задат нови ударац из Лондона. Краљ Петар га jе сменио с дужности начелника Штаба Врховне команде у Отаџбини.

Што због губитака на политичком, што због пораза на боjном пољу, почело jе комешање и међу неким од наjближих сарадника генерала Михаиловића. Један од њих jе краjем августа 1944. за неуспех оптуживао и самог Михаиловића:

– Хтели смо националну револуциjу, али jе нисмо извршили jер смо се огрешили о свети принцип револуциjе: борити се док се не сруши стари режим и његови носиоци. Ми смо, напротив, у своjе редове примили и доста носилаца старог режима.

Губећи све већи део териториjа, неки Михаиловићеви команданти почели су и директно и преко генерала Милана Недића склапати краткорочне споразуме и тражити оружjе и од Немаца, али Хитлер jе категорички одбацио могућност за озбиљниjу сарадњу:

– Ја сам се доста дуго морао борити против схватања да се народи Истока могу са успехом ангажовати у борби. Срби су народ коjи jе одређен да има државу. Њихова идеологиjа jе великосрпска. У њима постоjи безобзирна отпорна снага. Оно што долази из Београда, значи опасност. Не сме се створити српска воjска. Прихватљивиjа jе чак становита комунистичка опасност.

Ово становиште ниjе било мотивисано тренутним Хитлеровим анимозитетом према покрету генерала Михаиловића. Те исте 1944. и немачки генерал Ханс Фелбер jе нацистичким снагама у Србиjи истицао да jе „покрет ДМ био и остао неприjатељски“. И да „сарадња с четницима у борби против комуниста, уз наjштедљивиjу испоруку мунициjе и под надзором окупационе силе, може бити само локална и ради акутне потребе борбе против партизанских банди“.

Још пре него што су се његове jединице честито примакле Србиjи, маршал Тито се у Италиjи срео с Винстоном Черчилом. Амерички пилоти, коjи су га с Виса возили до Казерте, замолили су га за аутограм. У недостатку адекватниjих сувенира, потписао им се на папирнате зелене новчанице – америчке доларе.

Пре Черчила, Тито се у Казерти састао с британским генералом Хенриjем Вилсоном.

Тито му jе рекао да „имамо само десет тенкова“ и замолио га да му обезбеди бар двеста.

Вилсон jе обећао да ће му изаћи у сусрет и тако jе касниjе настала прва Титова тенковска бригада.

Ускоро jе стигао и Черчил, коjи jе Титу дозволио да га убеди да „наметање комунистичког режима Југославиjи не спада у наше намjере“.

Черчил: – Да ли jош увек траjе борба између партизана и људи Драже Михаиловића?

Тито: – Да, врло жестока борба.

Черчил: – Веома нам jе жао због те борбе. Много више бисмо волели да се наши меци користе за убиjање Немаца.

Тито: – Да, уистину, и ми бисмо то жељели. Но то jе немогуће, четници се боре на страни Њемаца.

Черчил: – Желео бих да вам поставим jош jедно питање. Зар ниjе тачно да велики део српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?

Тито: – Ми не намjеравамо да уводимо такав систем.

Черчил: – Да ли ћете после рата у вашоj земљи допустити личне слободе?

Тито: – Да, да. То jе наше основно начело – демокрациjа и слобода поjединца.

Черчил: – Нека ми маршал постави питања каква год хоће, па чак и она неугодна.

Тито: – Прилично сам узнемирен свим тим питањима коjа се непрестано постављаjу о комунизму у Југославиjи. Сасвим категорично сам изjавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље послиjе рата мораjу имати демократски систем, а Југославиjа не смиjе бити друкчиjа.

Черчил jе Титу поверовао на реч, па jе лидер jугословенских комуниста ускоро добио уступак о коме колико до jуче ниjе могао ни да сања.

На наговор Винстона Черчила, краљ Петар Други jе месец дана касниjе позвао Михаиловићеву воjску и „све Србе, Хрвате и Словенце“ да се „уjедине и приступе Народноослободилачкоj воjсци под маршалом Титом“.

Оне коjи су се од почетка рата клели у њега и одржавали његову наду у повратак у земљу, краљ jе отворено изневерио:

– Сви они коjи се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издаjничког жига ни пред народом, ни пред историjом.

Кад jе чуо за краљев позив, Михаиловић jе био ван себе. Поред њега су се у том часу нашли његови блиски сарадници, потпуковник Драгослав Рачић и капетан Нешко Недић:

– Рачићу и Недићу, ви сте увек били моjи верни саборци и jунаци, и ако мислите да jе до ове трагедиjе дошло моjом кривицом, ево вам оба моjа пиштоља и убиjте ме!

Рачић jе почео да обjашњава да су они код њега дошли по савет, а не по главу. Утом jе наишао и амерички изасланик у четничком штабу, пуковник Роберт Мекдауел, коjег су Американци месец дана раниjе послали у Србиjу да захвали Михаиловићу на спасавању неколико стотина америчких пилота коjи су после обарања њихових авиона бежали од Немаца.

Он jе Рачићу и Недићу рекао да jе краљ направио грешку и да они треба да следе пут коjим су ишли током овог рата.

Михаиловић jе са своjим штабом код мачванског села Бадовинаца прешао Дрину, а неке његове jединице на jугу Србиjе почеле су се расипати. Његови команданти Воjислав Лукачевић и Павле Новковић отказали су му лоjалност, а леђа су му окренула jош двоjица блиских сарадника, потпуковник Петар Баћовић и пуковник Захариjе Остоjић, коjи су му саопштили:

– У овом часу, наjтежем за српски народ, кад ви сносите наjвећу одговорност пред историjом и пред народом, морате донети jош jедну судбоносну одлуку без обзира на вашу личност…

У безнађу коjе га jе спопадало, генерал Михаиловић тражио jе од Американаца да учине све да се „спречи грађански рат у Југославиjи“. Наговарао их jе да образуjу команду за Југославиjу, коjоj би се прикључиле све његове снаге, али jе Вашингтон остао глув на оваj генералов вапаj.

ТИТОВ ТАЈНИ ОДЛАЗАК У МОСКВУ

ПОСЛЕ одласка Михаиловића у Босну, Тито jе таjно, без знања Енглеза и Американаца, одлетео у Москву и договорио се са Стаљином о модалитетима совjетске интервенциjе у Србиjи.

У тоj воjноj операциjи учествовало jе с логистиком чак 414.000 совjетских воjника, а у тзв. београдскоj операциjи непосредно се борило 300.000 бораца Совjетског Савеза. А Тито jе за ову кључну ратну операциjу успео да одвоjи само 25.000 воjника из разних делова Југославиjе, а из своjих jединица из саме Србиjе ангажовао jе тек око 14.000 присталица, коjи су асистирали Совjетима да га доведу на власт у Београду.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Тито jе тражио бомбардовање Србиjе 1944! – Jadovno 1941.

Комунисти тражили Хрватску до Земуна – Jadovno 1941.

КРВАВИ УСКРС 1944. Савезници нас бомбардовали на Титов …

После четири децениjе забране: америчка књига о Дражи …