Тито је ставио тачку

Велика већина људи коjе су Британци вратили из Аустриjе били су обични сељаци. Милован Ђилас: Међу убиjенима било и оних коjе би и наjстрожи и наjнеправедниjи суд поштедео

Милован Ђилас међу првима проговорио о масакрима у Словениjи

“Милован Ђилас jе у то вриjеме”, пише Николаj Толстоj у своjоj књизи “Министар и покољи”, “био рангом високи функционер у Титовом Политбироу и jедан од његових наjдражих сарадника. Иако тада ниjе имао директне везе с наjвећим масакрима, у више прилика jе jасно дао до знања колико му се они гаде и колико jе огорчен.”

Толстоj наводи Ђиласове риjечи: “Наши неприjатељи, коjи су сарађивали са завоjевачем или су своjе судбине повезали с фашистичким снагама – четници, усташе, домобрани и словенски домобранци – такође су заjедно с Њемцима, положили оружjе. Неке од тих група пробиле су се до Британаца у Аустриjи, а ови су их пак предали натраг нама. Сви су били убиjени осим жена и младих људи испод осамнаест година. Тако нам jе, барем, у то вриjеме било речено у Црноj Гори, а исто сам чуо и од оних коjи су судjеловали у тим бесмисленим, гњевним одмаздама. Та су убиjања била потпуно махнита. Колико jе било жртава? Према ономе што сам jа у пролазу чуо од неколико функционера запослених у сређивању рачуна, броj прелази двадесет хиљада – но врло вjероватно се радило од нешто мање од тридесет хиљада људи, укључуjући све три наведене скупине. Били су убиjани одвоjено, свака скупина на оном терену гдjе jе била ухваћена. Годину или двиjе касниjе било jе притужби из Централног комитета Словениjе да имаjу проблема са сељацима из тих краjева jер су подземне риjеке на површину избацивале лешеве. Причали су такође да се хрпе лешева трулећи надимаjу у своjим плитким масовним гробницама, тако да се чинило да тло дише.”

Осим што jе признао да су се масакри несумњиво догодили, Ђиласа jе, како наводи Толстоj, бринуло и питање одговорности.

“Ко jе издао наређење за то масовно уморство”, пита се Ђилас. Ко га jе потписао? Не знам. Вjеруjем да писмено наређење ниjе ни постоjало. С обзиром на структуру моћи и на хиjерархиjски начин издавања наредби, нико ниjе могао спровести такао важан подухват без одобрења с врха. Превладавала jе атмосфера освете. О томе ниjе одлучивао Централни комитет. А што ако и jесте? Нема сумње да би Централни комитет слиjедио одлуке оних на власти. Ионако никада ниjе било гласања. И jа бих се сложио – вjероватно уз одређено сустезање, коjе, међутим, не би угрозило моjу револуционарну постоjаност, моjу оданост Партиjи и моjу солидарност с вођством. Као да и ниjе постоjала правда, истина и милост изван идеологиjе, Партиjе и покренутих маса, као ни изван нас вођа коjи смо представљали њихову бит! Никада о томе нисмо разговарали, ни у Централном комитету, ни приватно. Једном, док смо водили детаљни разговор – наравно, након сукоба са совjетским руководством 1948, споменуо сам како смо тада отишли предалеко, jер су се међу убиjенима налазили људи коjи су бjежали из искључиво идеолошких разлога. Тито jе одмах оштро одговорио, као да jе већ одавно дошао до коначног, но ипак врло неугодног закључка: – Ставили смо на то тачку, jедном заувиjек! Уосталом уз онакве судове…

Милован Ђилас, као jедан од наjближих сарадника Јосипа Броза и револуционар коjега су оптуживали и за неке егзекуциjе коjе jе лично извео током рата на подручjу Црне Горе, покушаваjући да обjасни “словеначки феномен” у контексту “револуционарног времена”, не скрива да су побиjени невини. Wartime наводи Ђиласове риjечи:

…”Сигурно jе да jе међу убиjенима било и оних коjе би и наjстрожи и наjнеправедниjи суд поштедио. Али ратови, а специjално револуциjе и контрареволуциjе се важу према догматским и идеолошким критериjумима. Критериjумима коjи у поступку истребљења постаjу страст и пракса, навика и врлина. Особа jе крива не зато што jе можда учинила нешто, него jедноставно што jе припадала нечему. Биjес и мржња су важни чиниоци у тим одлукама, али не и одлучуjући. За те људе jе правни поступак изгледао бесмислен, осим у спектакуларним процесима гдjе се радило о вођама…”

МОРАЛНИ ПОРАЗ
У словеначким шумама партизани су одмах послиjе Другог свjетског рата убиjали воjнике њима неприjатељских формациjа: српских, црногорских, словеначких, хрватских, али и цивиле. Од стратишта и масовних необиљежених гробница по словеначким шумама и jаругама у Црноj Гори наjвише се чуло за Зидани Мост, у Хрватскоj за Блаjбург, Србиjи и Словениjи за Кочевски рог. А сви заjедно су метафоре великог страдања, цивилних и невиних jугословенских грађана, што представља морални пораз политике наjужег руководства Народноослободилачког покрета, коjи никад ниjе био признат и обjелодањен.

У разговору 1979. године за Encounter о жртвама насилно враћеним у Југославиjу (Victims of Repatriation) на питање новинара Георгеа Урбана, коjи jе желио да сазна судбину Југословена коjе су предали Енглези, Милован Ђилас jе упорно понављао броjку од 20.000 до 40.000.

– Можда би било наjприкладниjе – наводи Encounter – завршити оваj разговор с темом коjа jе узбуркала jавно мњење у Британиjи у задњих неколико година – присилна репатриjациjа руских и jугословенских избjеглица од стране британске власти у прољеће и љето 1945. Околности, боље речено чињенице, о присилноj репатриjациjи први jе изнио наjаву Александар Солжењицин у свом дjелу Архипелаг Гулаг. До jош већег публицитета и jош упорниjег истраживања jе дошло кад jе Nicolas Bethell обjавио књигу “Последња таjна”,. Још веће интересовање, на исту тему, изазвао jе Николаj Толстоj обjавивши књигу “Жртве Јалте”. Политичари и државни службеници коjи су направили одлуке у то вриjеме остали су шутећи. Све до Солжењицинова открића jавност jе била држана у мраку. Чињенице су сада већ толико познате да би их било сувишно понављати. Допустите да вас jедноставно упитам да ли сада мислите да jе присилна репатриjациjа 20.000-40.000 Југословена била исправна.

Ђилас: – Не, ниjе! Велика већина људи коjе су Британци присилно вратили из Аустриjе, били су обични сељаци. Нису никог убили. Сав њихов злочин jе био страх пред комунизмом и гласине о комунистима. Њихова jедина мотивациjа да напусте земљу била jе паника. Да су нам Британци предали “квислиншке” вође као Недића и полициjске агенте коjи су заjедно с нацистима мучили и убиjали људе, или су то сами радили, не би се постављало питање моралности британског поступка. Али то нису направили. Они су присилили на повратак сву силу људи, а то jе било потпуно погрешно.

Њихов броj се рачуна чак на 40.000?

– Не мислим да jе био тако велик jер смо многе четнике и четничке симпатизере ухватили на тлу Југославиjе, приjе него што су имали прилике избjећи у Аустриjу. Али Британци су имали засигурно 20.000 до 30.000 у њиховим рукама. Велик броj се односио на Русе-Козаке и Власовце, коjе су Британци такође репатрирали, неке у непосредну смрт, друге у споро умирање у совjетским логорима.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Европа нас само гледа

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV