Тихомир Станић: Зло Јасеновца не сме се преспавати

Глумац и продуцент о првим снимљеним кадровима новог филма „Јасеновац“ и злу коjе увек победе добри људи од савести

Тихомир Станић

БЕЗ наjава и медиjске пажње, помало инкогнито, Тихомир Тика Станић, глумац и продуцент, снимио jе у Аустриjи, као редитељ, прве кадрове дуго наjављиваног играног филма „Јасеновац“.

– Били смо у Инсбруку, граду у коме jе 1891. рођена Диана Обексер Будисављевић, Аустриjанка коjа се удала за Србина Јулиjа Будисављевића, професора Медицинског факултета и оснивача Хируршке клинике у Загребу, с коjим jе 1919. стигла у Хрватску. То jе жена коjа jе преварила усташки систем НДХ – из логора смрти Јасеновац успела jе да спасе око 12.000 углавном српске деце, са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села. Са екипом филма биле су Бригита Кнежевић и Јелена Бухач Радоjчић, коjе су као девоjчице спасене у овоj акциjи, а данас су 80-годишњакиње.

* О хероjству Диане Будисављевић се доскора мало знало…

– Били смо на њеном гробу у Инсбруку. Она се након смрти мужа вратила у родни град, и ту jе преминула 1978. Југославиjа jе заборавила, заборавили су jе Срби и Хрвати, за њу никада ниjе чуо ни наjвећи броj деце коjа су захваљуjући њеноj акциjи преживела усташке логоре, њено име ниjе било ни у jедном уџбенику историjе, док jе била жива ниjе добила никакво признање, а то што jе она урадила нико никада и нигде ниjе урадио. Делатност Диане Будисављевић током 1941. и 1942, и људи коjи су jоj у томе помагали, спадаjу у ред оних парадокса, или боље да кажемо чуда, због коjих људско понашање, као и сам живот, остаjу наjвећа таjна.

* Судбина Диане Будисављевић могла би да се исприча из различитих политичких и историjских углова, али и из оне личне, интимниjе визуре. На чему ви инсистирате?

– Диана jе жена коjа припада свим историjама, jер jе њена судбина прича о људскоj савести и храбрости. У усташком режиму била jе странкиња удата за Србина, и могла jе да нађе броjна оправдања да окрене главу од страшних догађаjа и да не учини ништа. Она jе ипак изабрала да ризикуjе, да угрози своj живот и живот своjе породице како би помогла другима. Таj људски гест jе оно што фокусирам у филму, али кроз аутентичну причу о двема девоjчицама коjе су спасене у Дианиноj акциjи.

* Коjим сте се све документима користили у писању сценариjа, колико сте сарађивали са историчарима?

– Постоjи велики тим стручних људи с коjима се и даље консултуjем, ту су и документа Државног архива Хрватске, Музеjа геноцида у Србиjи и Републици Српскоj. Моj професор руског jезика из Козарске Дубице Симо Брдар био jе кустос у Јасеновцу уочи избиjања рата деведесетих година, и лично jе спасао ту архиву. Ту су и историчари Зоран Милекић и Гавро Буразор, драматуршкиња Сташа Петровић, а ових дана био сам у Пакрацу, код епископа липљанског Јована Ћулибрка, коjи представља Одбор за Јасеновац при Српскоj православноj цркви.

* Где jе ту ваше лично искуство?

– Дуг jе списак живих сведока тог времена коjе познаjем, одрастао сам на дванаест километара од самог логора Јасеновац, и цело моjе детињство обележено jе причама из тог периода. Моjа маjка jе радила у продавници, и пошто у околини ниjе било кафане, људи су долазили да ту проводе време, иако jе писало да jе у продавници забрањено пити и пушити. Доминантна тема свих тих прича била су искуства из Јасеновца. Али, jа сам изабрао да причу о злочину испричам говорећи о добру, кроз Диану Будисављевић и људе коjи су jоj помагали, као што су професор Камило Бреслер, коjи jе радио у Министарству за социjална питања НДХ и био кључна личност и велики хероj те акциjе, Јана Кох, Драгица Хабазин, и многи други. Дубоко веруjем да зло увек победе неки велики, добри људи од савести, а никако неко друго зло.

* Имате ли и лични „дуг“ према овоj причи?

– Имам дуг према мом детињству и моjим дечjим страховима, према свим великим, храбрим, моћним женама, почев од моjе маjке Гране, па до оних коjе сам упознао у животу. Имам морални дуг према страдалим и преживелим логорашима Јасеновца, према мом брату Богдану коjи се вратио из Енглеске да ми помогне да направимо оваj филм, па се у међувремену разболео и умро.

* Шта су наjвеће опасности када се раде тако деликатне и озбиљне теме коjе се засниваjу на историjским чињеницама?

– У уметности наjвећи страх jесте онаj од неуспеха. Ја ћу режирати само оваj филм, немам амбициjу да будем редитељ, jер сам на неки начин преузео ту одговорност према преживелим логорашима. Постоjе ту jош гомиле страхова – од зла коjе на краjу краjева увек искрсне када jе човек суочен са тако монструозним сведочанствима, до страха од одговорности према теми. Али, кад схватите да не морате да испричате све, него само малу, обичну причу о двема девоjчицама чиjе су се судбине у jедном тренутку споjиле у логору, чиjи су животи онда отишли у различитим правцима, па су се седамдесет две године касниjе опет среле, овог пута на гробу Диане Будисављевић у Инсбруку, онда ова прича постане узбудљива и инспиративна, као и сваки други креативни проjекат.

* Како то комуницира са нашим временом и тиме како данас живимо?
– Лако jе наћи оправдање за обамрлост и индоленциjу, као што ми стално имамо „алиби“ да мало тога зависи од нас самих, да нам jе много тешко, да jе све на друштву, на држави, политичарима, власти, систему, Западу, капиталу или већ не знам чему. То су фразе, таква оправдања не чине слободног човека, и не помераjу наш живот, него стално тапкамо на неком нултом месту. А у суштини, сваки поjединац може да оствари све што жели, чак и оно што му се чини немогућим, jер jе и немогуће, као што видимо на милионима примера, увек могуће.

* Шта jе оно што нама као људима наjвише недостаjе?

– Могу да говорим само о себи – као позоришни глумац често сам жртвовао оно што се зове кариjера, зарад борбе за сопствену слободу. Деведесетих година ниjе ми се допало у ком правцу jе ишао Атеље 212, па сам дао отказ. У том тренутку имао сам мало дете, жену коjа jе jош студирала, нисам имао стан и никакве изгледа да преживим. Па сам преживео некако. Лично осећање слободе било ми jе важниjе од свих других привилегиjа коjе бих тренутно имао, и коjе су у ствари привид.

* Стварност jе показала и непрестано нам изнова показуjе да се људи овде наjтеже одричу управо привилегиjа?

– У скориjоj историjи имали смо примере оних коjи су били обожавани, имали апсолутну моћ, а на краjу jе њихов живот личио на гротеску. Ниjе ми jасно како људи то не виде, и како тако олако поверуjу, чим добиjу неку функциjу, макар и симболичну, да су постали господари и да ће то траjати вечито. А ништа у животу не траjе вечно, осим уметности и личне слободе за коjу се човек сам избори.

ТУЂА ПАТЊА И ЦИВИЛИЗОВАНО ДРУШТВО
* ФИЛМ коjи снимате jе прича о моћи поjединца у односу на сваки систем, сваку политику, све околности, па и оне ратне, прича да свет почива на савести и индивидуалним гестовима?

– Диана Будисављевић jе у jедном тоталитарном ратном режиму одлучила да живи и да се понаша по своjоj савести и по правилима цивилизованог друштва у коме функционишу солидарност и институциjе. Таквим ставом успела jе да превари и да збуни чак и систем коjи jе био усташки. То ме подсећа на Бекетовог „Чекаjући Годоа“, где сам играо Владимира. Постоjи jедан велики и значаjан монолог коjи почиње реченицом: „Да ли сам jа спавао, док су други патили?“ То jе питање коjе себи и приватно постављам већ децениjама, и волео бих да сви моjи подухвати на пољу уметности и кинематографиjе гледаоцима увек поставе то питање. Прича о акциjи спасавања козарачке деце исто jе питање – ти људи могли су да „преспаваjу“ то време, многи од њих осим савести и потребе да помогну другима нису имали других мотива.

ЗАНИМА МЕ ФИЛМ, НЕ ПОЛИТИКА
* ДА ли постоjи страх да ће филм као што jе „Јасеновац“ неко увек анализирати кроз дневну политику или пропаганду? 
– Не размишљам о томе, jер се не бавим никаквом политиком. До сада сам као продуцент, и делимично као сценарист, радио неколико филмова да бих се оспособио за тему Јасеновца. Последњи од њих jе антиратна драма „Топ jе био врео“, коjа jе тренутно у биоскопима и има изузетно мало гледалаца. Али, судбина тог филма умногоме jе зависила и од комисиjе коjа jе одлучила да српски кандидат за овогодишњег Оскара буде филм „Монтевидео, видимо се“, jер у њоj, између осталих, седе и власници биоскопа и дистрибутери, коjима „Монтевидео“ доноси огроман приход jер има огромну гледаност. Пажња и домаће и светске jавности коjу би добио филм „Топ jе био врео“ већ тиме jе била ускраћена. Али, то jе тренутно стање у нашем друштву, оно ће се променити, а филм остаjе. Ако има квалитете, с временом ће добити сатисфакциjу.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Тихомир Станић за Курир: Јасеновац ће бити круна моjе кариjере

Јасеновац на филму – Jadovno 1941.

„Царица Милица” за српског Шиндлера – Jadovno 1941.