Танасковић: Изетбеговићеве џихадске фантазије

НЕ МОЖЕ СЕ ВИШЕ ПОНОВИТИ ПО СРБЕ НЕПОВОЉНА ГЕОПОЛИТИЧКА КОНСТЕЛАЦИЈА ИЗ 90-ИХ.

• Председник СДА, Бакир Изетбеговић који се (по инерцији) сматра водећим бошњачким лидером, дао је моћну изјаву: „Подиже се та спремност, видимо реакције Њемачке, Низоземске, Велике Британије, Америке. Исламски свијет се још није дигао, имају и своје проблеме, али ако затреба бит ће и они ту за нас“
• Још убојитији је, и театралнији,  у неколиким интервјуима био глумац Емир Хаџихафизбеговић,  српски официр у филму „Quo vadis, Аида?“, истичујући да је учествовао у прошлом рату и да ће опет бити спреман да се бори за Босну, како би спречио отцепљење дела њене територије, чиме, како се изразио, прети онај „геџо из Лакташа“. Наговестио је да би се с тим коначно морало обрачунати
• „Дизање исламског света“ већ одавно је проблематична и неизвесна работа. Чак ни султан Абдулхамид, који се у време дубоке кризе Османског царства прогласио халифом и позивом на џихад покушао да мобилише исламски свет, није имао много успеха. Помиње са да је једино успео да издејствује скидање Волтеровог комада о пророку Мухамеду са репертоара у једном енглеском позоришту. А тек данас!
• Изетбеговић и „пробосански“ најављивачи примене силе против легалних и легитимних захтева Републике Српске, за које се неодговорно тврди да поново изазивају ратни пожар, морали би, док за њих политички није касно, напустити стерилну и окамењену логику којом се већ три деценије руководе, јер, како стоји у Курану, „Алах неће променити стање једног народа све док тај народ не промени самога себе”.

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ОЧЕКУЈУЋИ да ће у свету коначно бити схваћена опасност коју по мир и стабилност  у БиХ представља одлучна правна и политичка акција Републике Српске да јој се врате одузета овлашћена предвиђена Дејтонским споразумом и на његовим одредбама утемељеном Уставу БиХ, председник СДА, који се (по инерцији) сматра водећим бошњачким лидером, дао је још једну моћну изјаву: „Подиже се та спремност, видимо реакције Њемачке, Низоземске, Велике Британије, Америке. Исламски свијет се још није дигао, имају и своје проблеме, али ако затреба бит ће и они ту за нас“.

Ово је први пут да наследник аутора „Исламске декларације“ отворено најављује могућност да ће се, ако за босанскохерцеговачку браћу буде настало стани-пани, светски исламски умет дићи на ноге и похрлити им у помоћ.

Пошто Изетбеговић и његови истомишљеници из фронта тзв. „пробосанских“ снага не одустају од наговештаја могућности примене силе и избијања рата, уколико РС настави путем којим је кроз институције кренула, ово „дизање исламског света“ свакако не би било само симболично или политичко, већ, по свој прилици, како га демократа и Европејац Бакир ефендија замишља, џихадско. Јер, муслимани тврде да је џихад много шири појам од „светог рата“ за веру и да подразумева укупно ревновање на Алаховом путу, укључујући, у ситуацијама крајње озбиљне угрожености муслиманске заједнице, и примену војне силе.

Како се у последње време све учесталије помиње нужност прибегавања сили против оних који, не помињући и не вршећи никакво насилно деловање, захтевају да се БиХ врати поштовању сопственог Устава, може се разложно претпоставити да би, у случају исламске браће, природно очекивање било да крену у ратни џихад, јер су сва друга средства исцрпљена, а Бошњаци и „Босна“ пред смртном опасношћу и претњом нестанка.

Зашто и како, то нико не објашњава, сем ако, у очима и представама „пробосанских снага“, предуслов за постојање њима прихватљиве државе БиХ није постепено укидање консоцијативности коју утврђује дејтонска конструкција и одустајање од равноправности трију конститутивних народа. А изгледа да је баш тако!

Како другачије разумети све већу острашћеност бранилаца некакве вечне, историјске „Босне“, што они називају патриотизмом.

Тако Жељко Комшић, који додуше није Бошњак, али то више нико не примећује,  најављује подношење кривичне пријаве, пошто је Указ о проглашењу Закона о лековима и медицинским средствима Републике Српске објављен  у „Службеном гласнику РС“, и додаје претећи: „Ако се ово настави, сутра ће се исто десити и са Оружаним снагама БиХ, са правосуђем, а кад се деси, тад ће се морати одговорити силом“.

Још убојитији је, и театралнији,  у неколиким интервјуима био глумац Емир Хаџихафизбеговић,  српски официр у филму „Quo vadis, Аида?“, истичујући да је учествовао у прошлом рату и да ће опет бити спреман да се бори за Босну, како би спречио отцепљење дела њене територије, чиме, како се изразио, прети онај „геџо из Лакташа“. Наговестио је да би се с тим коначно морало обрачунати.

Коначно решење?

Звучи нешто познато из новије историје, а заговара га, парадоксално, филмски уметник који, помињући чак и „Дару из Јасеновца“, изјављује да се из етичких разлога морају снимати филмови о убијању невиних људи, а радо би снимио филм о „хероју Насеру Орићу“!

Чак га је и Бакир Изетбеговић јавно исправио, оцењујући да Милорад Додик није тражио отцепљење Републике Српске, а да му све што предузима у вези са захтевима за повратак „изворном Дејтону“ служи у предизборне и самозаштитне сврхе, јер се боји правосуђа на нивоу БиХ.

Ако нема опасности од нарушавања територијалног интегритета БиХ, зашто би се, онда, дизао исламски свет?

Одговор на постављено питање ваљало би тражити у томе што државом БиХ, ако се поштују одредбе Дејтонског споразума и равноправна конститутивност  трију народа, никада не би могла завладати већински муслимански Бошњаци, а они тврде да су већ постали апсолутна већина.

Наиме, према резултатима општег пописа становништва из 2013. године, које Бања Лука званично не признаје, у БиХ је живело 50.11 % Бошњака. А како практично изгледа опредељивање бошњачке већине, уз мали број хрватских и српских „пробосанаца“, видело се, на пример, у избору „хрватског“ члана трочланог Председништва.

Заклињања у принципе грађанске демократије, којима се бошњачки политичари бране од оптужби да формално демократским путем настоје да остваре доминацију у заједничкој држави, Србима и Хрватима не делују нимало уверљиво, али би могла и даље бити прихватљива за део међународне заједнице који, свакако не из љубави према Бошњацима, заговара њену функционализацију, што је еуфемизам за унитаризацију и централизацију.

Може ли се, са тог аспекта, Изетбеговићево „дизање исламског света“ оценити као мудар потез?

Његов отац и писац панисламистичког манифеста „Исламске декларације“, у којој стоји често навођена реченица „исламски поредак може се остварити само у земљама у којима  муслимани представљају већину становништва“, иако је у рату вршио смотре муџахидских јединица, био је неупоредиво опрезнији: „Мисао да се свугдје позове у помоћ некаква сила или некаква власт, има коријен у прирођеној тежњи човјека да избјегне прву и најтежу фазу џихада – борбу против самога себе. Тешко је одгајати људе, а још теже себе. Вјерска обнова, већ по својој дефиницији, подразумијева почињање од самога себе, од властитог живота. Обрнуто, сила има увијек у виду другог. У томе је заводљивост ове идеје“.

А Бакир поносно тврди да програмску књигу свога бабе стално држи на столу и, по многима, наставља да се политички креће ка визији и мети које је овај носио у срцу.

Мисли ли он стварно да би се савремени исламски свет дигао и похитао у помоћ браћи по дину у Босни или, пак, он некоме само реторички прети?

Да сâм Изетбеговић, са партијском дружином која га окружује, није довољно исламски радио на „борби против самога себе», држе многи муслимани Бошњаци. Довољно је прочитати  речити оглед Неџада Латића поводом смрти једног од најближих и најповерљивијих Изетбеговићевих сарадника Хасана Ченгића, насловљен „У посткомунистичком времену нису стасала двојица младића равна Хасану и Џеми“, при чему је Џемо његов брат, песник и теолог, професор Џемалудин Латић, својевремено главни идеолог СДА.

Ево дела закључка Латићевог сетног и помало резигнираног ламента: „У свим генерацијама које су стасале од времена када је срушен комунизам, а на власт дошла Странка демократске акције, нису рођена двојица младића равна Хасану Ченгићу и Џемалудину Латићу. Без обзира што се на обојицу још увијек гледа као на контроверзне особе, тако да би их једни објесили на Башчаршији, или чак у харему Цареве џамије /…/, а други би им као таквима споменике дизали, будућност нових генерација босанских муслимана не изгледа нимало ружичаста. Да ли је то убијен сарајевски дух просвјетитељства, или више овим градом не ходају инсани попут Салихагића и Ђозе, који би на тајним кућним сједељкама заврбовали младиће и удахнули им идеале за које ће жртвовати своју младост, а којих се неће одрећи ни кад би били мучени у страшним мукама какве су преживјели Ченгић и Латић у комунистичким затворима, не знам. Знам, а ево и јавно свједочим, да нисам срео, нити уочио младог човјека сличног Хасану и Џеми“.

Није без интереса објаснити да је (Халид) Салихагић, поменут уз име познатог алима Хусеина Ђозе, био неприметни и свеприсутни учитељ суфијске (мистичке) духовности који,  сведочи Латић, „ из неких само њему познатих разлога,  није сматрао Алију Изетбеговића (довољно) моралном особом да буде политички вођа босанских муслимана“.

А шта би тек рекао за Бакира и његову екипу?

Обавеза џихада је, иначе, колективног карактера и за њено ратно извршавање у организованим муслиманским заједницама и државама овлашћене су одређене формације (војска, полиција…), док она постаје индивидуална једино у случајевима кад се муслимани суоче са смртном опасношћу коју за то предвиђене снаге не могу отклонити.

На џихад је, у начелу, властан да позове само врховни „поглавар правоверних“, халифа, али су околности историје то релативизовале. Ипак, вођа једне политичке странке исламистичко-националистичке оријентације која, узгред, настоји да се представи као грађанска, никако није квалификован за позив исламском свету „да се дигне“.

А и иначе је све то са „дизањем исламског света“ већ одавно прилично проблематична и неизвесна работа. Чак ни султан Абдулхамид, који се у време дубоке кризе Османског царства прогласио халифом и позивом на џихад покушао да мобилише исламски свет, није имао много успеха. Помиње са да је једино успео да издејствује скидање Волтеровог комада о пророку Мухамеду са репертоара у једном енглеском позоришту. А тек данас!

Зар и сâм Изетбеговић не констатује да исламски свет има друге проблеме, између осталих и читав низ међумуслиманских чегрсти, сукоба и ратова које исламска верска мисао карактерише као „фитну“ („смутњу), а никако џихад.

Сва је прилика да се ова несмотраност о „дизању исламског света“ Бакиру Изетбеговићу поткрала и отела из арсенала тактичких вештина својствених муслиманском/бошњачком двоструком, односно двосмерно паралелном колосеку, које његов бабо Алија беше до савршенства разрадио. 

Наиме, обраћајући се Западу, а представљајући се као проевропски, „умерени“ муслимани, претили су гневом исламског света и побуном фунадаменталиста у властитим срединама, ако српски злочинци не буду заустављени и кажњени. Истовремено, на муслиманском Истоку и у Организацији исламске конференције (касније сарадње) преклињали су за помоћ против православних неверника који их крсташки сатиру.

С обзиром на немирну савест Запада због тешких огрешења о муслимане и њихове државе, раније је оваква срачуната дволичност доносила извесне резултате, што су Срби на својој кожи болно осетили, као жртве компензативних притисака и удара бошњачких „пријатеља“ и „заштитника“ са западних страна, али се у крајњем билансу оваква „принципијелна“ подршка није показала баш нарочито благодатна за босанскохерцеговачке муслимане/Бошњаке.

Иако им међународни положај ни издалека још увек није завидан,  јединствена и за Србе, прво у Југославији, а затим у Србији, општа неповољна геополитичка констелација на регионалном и на глобалном нивоу из деведесетих година не може се поновити.

Изетбеговић и „пробосански“ најављивачи примене силе против легалних и легитимних захтева Републике Српске, за које се неодговорно тврди да поново изазивају ратни пожар, морали би, док за њих политички није касно, напустити стерилну и окамењену логику којом се већ три деценије руководе, јер, како стоји у Курану, „Алах неће променити стање једног народа све док тај народ не промени самога себе”.    

Извор: СВЕ О СРПСКОЈ