Тајни дневник усташе који је координирао „пацовским каналима“

На црном тржишту поверљивих документа поjавила се архива Крунослава Драгановића, злочинца и великодостоjника из НДХ. У Хрватскоj припремаjу терен да, поред Степинца, буде уведен у ред посвећених. Документи из хрватске СДБ

НА црном тржишту поверљиве документациjе поjавио се после 36 година шифровани дневник, преписка и записници са саслушања Крунослава Драгановића, jедног од наjзначаjниjих римокатоличких великодостоjника Независне Државе Хрватске. Реч jе о злочинцу коjи jе, парадоксално, као слободан човек мирно умро у СФРЈ, наглашава историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина.

– Сад jе откривена Драгановићева бележница у коjу jе од 1941. записивао битне ствари и прилагао поверљиву преписку. Један део бележака писан jе на латинском, а део jе у шифрама – каже др Ђурић.

Он сматра да Драгановићева документациjа потиче из архива jугословенске или хрватске службе државне безбедности. Она откриваjу да jе наводно хапшење Драгановића донело више користи хрватским сепаратистима него Југославиjи.

– Драгановић jе дошао у Југославиjу 1967. године, а иако jе 1945. проглашен за ратног злочинца добио jе посао професора на католичкоj богословиjи у Сараjеву и дискретну слободу кретања. У местима коjа jе наjчешће посећивао после три године jе букнуо Маспок, коjи jе у много чему имао извор у усташкоj идеологиjи – наводи др Ђурић.

Драгановић jе у „кратком животопису“ навео стотинак имена католичких свештеника и институциjа у Ватикану, Аустриjи, Немачкоj, Италиjи, Шпаниjи, коjе jе користио као обавештаjне везе.

– Драгановић био вишеструки шпиjун, сарађивао jе с ватиканском, енглеском, немачком, италиjанском и америчком таjном службом и тако координирао „пацовским каналима“: системом креирања лажних идентитета, скривања и организовања транспорта нацистичких и усташких главешина уз помоћ Црвеног крста, Каритаса и других католичких хуманитарних организациjа – наводи др Ђурић.

Историчар истиче да се укључивање британских и америчких обавештаjних служби у оваj прљави посао мора посматрати у контексту Хладног рата, jер су они нацисти и усташе посматрани као корисни у потенциjалном сукобу са СССР.

– Архивска грађа указуjе да jе британска таjна служба чувала у самостану Анту Павелића, као и да jе америчка служба знала за његово пребацивање у Јужну Америку, уз подршку Ватикана – каже др Ђурић.

У аутобиографиjи Драгановић потврђуjе да му jе британска веза у Ватикану била наjважниjа.

– Успоставио сам добре везе с више важних особа дипломатског света, с немачким послаником при Ватикану бароном Ваjцекером и његови саветником Фон Брауном. Наjважниjа веза била jе ипак енглески амбасадор у Ватикану лорд Осборн – записао jе 1943. Драгановић

“СПАСАВАО“ И ЗЛАТО

Наведени Ернест фон Ваjцекер се до 1947. крио у Ватикану од суда за ратне злочине због саучесништва у масовном депортовању Јевреjа. Кад jе изашао осуђен jе на седам година затвора, али jе помилован и пуштен после само неколико месеци. Његов син Рихард фон Ваjцекер, био jе први председник уjедињене Немачке. Ваjцекеров саветник фон Браун (брат нацистичког научника, касниjе директора НАСА Вернера фон Брауна) постао jе касниjе немачки представник у УН.

Преко ватиканских дипломата Драгановић jе одржавао везе и са хрватским министрима у jугословенскоj краљевскоj влади у Лондону. То потврђуjе писмо од 13. септембра 1944. наjвероватниjе Јураjу Шутеjу, министру у влади Тито-Шубашић. Он jугословенском министру шаље и фотографиjе у свештеничкоj одећи и цивилу с молбом да му „ради хрватске ствари“ набави енглески пасош визиран за одлазак у Америку.

Драгановић шаље и упозорење др Ивану Шубашићу да нипошто не дозволи враћање земљу Србима протераним из „Хрватске, Славониjе и Срема, наjужег животворног подручjа Хрвата“

– Нипошто се не смиjемо преварити и назад обећати земљу и тиме само продужавати акутност српског питања у хрватским земљама. Треба хладно и полагано поступати, а ако у изванредним случаjевима треба давати одшету нека онда буде у будућности – наређуjе Драгановић.

Његова жеља се делимично остварила, Брозов режим jе донео закон о забрани повратка Срба прогнаних из НДХ у социjалистичку Хрватску. Био jе то директан наставак Драгановићевог рада у Заводу за колонизациjу НДХ, коjи jе од 1941. на земљу одузету од Срба и имања Српске православне цркве у Срему и Славониjи насељавао Хрвате из БиХ.

Он jе у НДХ у пракси применио тезу с коjом jе докторирао на Папском институту за исток. Она тврди да Срби на подручjу Хрватске и БиХ не постоjе, већ да jе реч о „поправослављеним“ Хрватима. У Павелићевоj држави jе Драгановић одмах постао члан Верске комисиjе за прелазнике на католичку веру, коjа се бавила покрштавањем оне трећине Срба коjи нису били одређени за убиjање или прогонство.

– У Хрватскоj се тренутно пажљиво израђуjе обимна докторска теза о добротворном раду професора Крунослава Драгановића. То jе вероватно увод у процес беатификациjе, увођење у ред посвећених, поред Степинца. То доказуjе да jе Драгановић jедан од наjутицаjних људи у хрватскоj култури – смтара др Ђурић.

Борис Субашић

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Везане виjести:

Приказ књиге: Вељко Ђурић Мишина, Српска православна Црква…

Злоупотреба Старог саjмишта на Октобарском салону – Jadovno…

Зашто су све власти криле геноцид над Србима? – Jadovno 1941.