Тајна једне слободе

Постоје три теорије које објашњавају ослобађајућу пресуду у случају Војислава Шешеља. Која је најближа истини?

То, будимо искрени, нико није очекивао. Од Шешеља, преко Сарајева и Загреба до последњег члана СРС у Инђији, на пример. Никоме на памет није падала могућност да трочлано веће Хашког трибунала, на челу са судијом Антонетијем, ослободи Шешеља по свим тачкама оптужнице. Како се то догодило, тачније, зашто се догодило?

Постоје три теоретске поставке: прва је Шешељева и ослања се на част и поштење двојице судија, ових који су га ослободили. Друга каже да су „власници“ Хашког трибунала – који јесте политички суд без икакве дилеме – ослободили Шешеља у намери да га на домаћем терену ојачају у мери која може да ослаби Вучића.

Треће објашњење долази из Загреба и вели да иза одлуке о којој је реч стоји међународна заједница која на овај начи, уверен је Загреб, жели да додатно рехабилитује политичку прошлост Томислава Николића и Александра Вучића, онај део који се односи на деведесете године. Пошто свака власт у Загребу, а тако је од друге половине 19. века, у Србима и Србији види или „реметилачки фактор“ или лабораторију у којој се перманентно ради на одржавању у животу идеје зване „велика Србија“, „коју подржава и међународна заједница“, ову теорију ваља одбацити као ноторну будалаштину.

Е сад, има ли Шешељ право кад се брани (тврдио је до последњег часа како ће га осудити на 25 година затвора) да је проглашен невиним јер су тако мислила „двојица поштених судија“? Можда има, али заиста са великим можда. Остали хашки случајеви, у којима су Срби осуђивани, ставља под велику сумњу тврдњу да се у Хагу може догодити независно искакање двојице судија. Посебно на тако осетљивом случају какав је Шешељев.

Остаје нам теза о свесном дувању неких фактора међународне заједнице у Шешељева предизборна једра. Како ту стојимо са логиком и чињеницама?

Велике силе обожавају ситуације кад мали народи имају снажне вође које ствари на терену држе под контролом, али само ако су те вође под апсолутном контролом великих сила. Александар Вучић има огромну подршку бирачког тела у Србији, може да влада сам, без коалирања с другим партијама, сви су изгледи да ће таква ситуација остати и након предстојећих избора, али Вучић не испуњава све што Европска унија тражи и то је његов све већи проблем. Да, у питању је одбијање Владе Србије (читај Вучића) да Србија уведе санкције Русији. Не рачунајући Белорусију, сви други већ јесу, и то је мука која изнад Вучићеве главе виси о све тањем концу.

Да ли је неко проценио да би тај конац могао да пресече Војислав Шешељ, ако уђе у Скупштину, па му је у том настојању ваљало помоћи ослобађајућом хашком пресудом, видећемо веома брзо.

Ратко ДМИТРОВИЋ,  01. април 2016

Вечерње НОВОСТИ