Zločin Архиве - Страница 45 од 172 - Јадовно 1941.

Душан Бабац: О херојству Александра Берића, носиоца српске Медаље части

7. април 2024.

На почетку Априлског рата, командант речног монитора Драва Краљевске морнарице био је поручник бојног брода прве класе Александар Берић. Драва је служила у Првој минерско-баражној групи у Бездану са задатком да пружа артиљеријску подршку Осјечкој дивизији. Монитор Драва затекао се 6. априла на Дунаву код Бездана, близу границе са Мађарском. Осмотривши велике формације немачких авиона које су прелетале границу са Мађарском, поручник Берић је издао наређење да се, према унапред утврђеним координатама, отвори ватра на најближи непријатељски војни аердром код Мохача који је био удаљен око 7 km. Непријатељска извиђачка авијација више пута је безуспешно покушала да открије положај са којег је дејствовао југословенски монитор при чему је противавионском ватром

Здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (из Збирке фотографија Музеја града Београда)

Непознато о бомбардовању Народне библиотеке Србије: Дан када је горело српско сећање

7. април 2024.

Поводом рођендана Народне библиотеке Србије, посећамо на најтрагичније дане једне од најважнијих наших институција и откривамо мало познате детаље бомбардовања Београда 6. априла 1941. године Осим страдања људи, материјалних добара и инфраструктуре, с почетком Другог светског рата, у потпуности је страдала и Народна библиотека Србије. Она је плански гађана – највећа и највреднија ризница покретне културне баштине овог дела Европе сравњена је са земљом. У њој је чувана грађа не само српског порекла већ и она која је потицала са територије читаве Европе и која је обухватала хронолошко раздобље од готово хиљаду година. С правом не само историчари већ и стручњаци који се баве заштитом културне баштине и у Европи

Резолуција о геноциду у НДХ у најави

6. април 2024.

Двадесети век са много историјских оправдања можемо назвати веком ратова. Поред два светска, вођено је и безброј регионалних, локалних, дугих и исцрпљујућих сукоба. Срби су један од ретких народа који је преживео бар пет ратова и у њима тешко страдао. Претрпели су масовна цивилна страдања, посебно током Другог светског рата, када су по основу расних закона у НДХ масовно страдали обични људи. У систему концентрационих логора усташке државе убијено је на стотине хиљада људи, жена и деце. Историографија и наша и страна, деценијама готово да се није ни бавила злочинима над Србима. Од пропасти Југославије, српска јавност покушава да предочи истину о злочинима у НДХ, али још увек о томе

Дане Ластавица: ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ И ЈЕВРЕЈСКИМ НАРОДОМ У КОНЦЕНТРАЦИОНОМ ЛОГОРУ ГОСПИЋ -ЛИКА 1941-45, А СРБИМА И 1991-…?

6. април 2024.

Када се размишља о хрватским логорима смрти за уништење српског и јеврејског народа, који су били успостављени и организовани око Госпића 1941-45. године, мисао шеће само око Окружног затвора Госпић, а понекад и до Јадовног, или острва Пага, што је недовољно за сазнање праве и пуне истине о логорима који су деловали на овом терену. ДАНЕ ЛАСТАВИЦА ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМИ ЈЕВРЕЈСКИМ НАРОДОМ У КОНЦЕНТРАЦИОНОМЛОГОРУ ГОСПИЋ (ЛИКА) 1941-45, А СРБИМА И 1991-…? Није то био логор Госпић, већ систем логора, сабиралишта и разних губилишта, која су се састојала од јама, објеката где су жртве спаљиване, те многа и многа масовна губилишта на подручју све од Лићког Лешћа, преко Перушића, Пазарића,

Календар геноцида: 05. април 1942. Годишњица страдања Срба код Бања Луке

6. април 2024.

У село Биjели Поток 4. априла 1942, била jе то Велика субота, дан уочи Васкрса, дошле су комшиjе, усташе из Дебељака, говорећи Србима да никуда не иду од своjих кућа. Међутим, на Васкрс jе jедан дио породица отишао чувати стоку, а други остао кући вjеруjући да им нико неће ништа. На сам Васкрс 5. априла 1942. године усташе из сусjедног села Дебељаци на звjерски начин хладним оружjем побиле су 54 Срба у доби од jедне до преко 80 година. Пошто се злочин десио на велики православни празник, парастос и комеморациjа одржаваjу се сваке године другог дана Васкрса у организациjи Удружења „Биjели Поток“ – Бања Лука. Везане виjести: Годишњица страдања Срба

Ликвидација команданата који су хтели да ослободе Јасеновац

5. април 2024.

Владимир Дедијер: За политику скривања истине о губицима српског народа у Другом светском рату, а посебно у Јасеновцу, Јосип Броз сноси највећу одговорност.“ Готово сви планери партизанског напада на Логор Јасеновац, усташку индустрију смрти, временом су почели да нестају. Први се за ликвидацију нашао Никола Демоња, славни партизански командант Славоније и Барање. О његовом смишљеном убиству оставио је сведочење првоборац Милан Кевић звани Баћо, најмлађи официр НОБ, Баћо је рођен 1930. у селу Милошево Брдо испод Козаре, код Босанске Градишке, а партизански курир је постао крајем јуна 1941. кад је имао једанаест година. Његових око осамдесет(!) рођака Кевића из Подкозарја већином је заклано у Јасеновцу. Ево шта је Баћо сведочио много година касније: „Био

ГОДИШЊИЦА УСТАШКОГ ЗЛОЧИНА У БИЛЕЋКОМ СЕЛУ БРЕСТИЦЕ

5. април 2024.

“Када би се у јаме херцеговачке, у те тамне безданице без сунчева зрака, у окриље жалости и мрака, слиле све сузе које за српским мученицима пролише мајке и сестре, очеви и браћа, кћерке и синови, е прељевала би вода из тих бездана”, то ми рече један честити старина у селу Чавшу на ободу Поповог поља гдје усташе злочин починише. Исту причу могли би чути на сваком кораку тужне и жалосне, али никад покорене, никад утамничене земље Херцегове која још ране извидала није. У зору 2.марта 1942. године српско село Брестице напали су муслимани сусједног гатачког среза. У том нападу погинуло је 46 Брестичана, а 43 рањено. Међу убијеним било је

Гробница у Смиљану – сјећање на злочин 5. марта 1945. године

5. април 2024.

Група од 30 Срба на звjерски jе начин мучена и дотучена 5. марта 1945.г. у Смиљану, родном мjесту Николе Тесле. Усташе су из казнионице у Госпићу извукле 30 особа, прије самог ослобођења Госпића, одвели их у Смиљан, те их повjешали на путоказе и околно дрвеће на раскрсници путева у Смиљану. Жртве су биле сахрањене на мjесту смакнућа, у jедном диjелу Смиљана, а 1977.г. родбина их jе есхумирала и њихове кости положила у костурницу поред православног гробља у Смиљану, гдjе се уjедно налази и споменик свим Смиљанчанима, жртвама усташког терора. Обиљежjе jе порушено 1991. године. Сваке године 02. аугуста, на Св. Илиjу, у знак сjећања на прва страдања у Смиљану коjа су започела тог дана 1941.г., и траjала

Прича о српском дјечаку – јасеновачком логорашу

4. април 2024.

Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора… Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку. – Лепо је

СЈЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИН 3 АПРИЛА 1942. – БЕГОВО БРДО, ЦЕТИНГРАД

4. април 2024.

У овом малом кордунашком селу, Бегово Брдо, усташе су на наjокрутниjи начин убиле 137 српских сељака, наjвише дjеце у старости од 15 година. Наjвећи злочин починили су 3. априла 1942. године, када jе овим краjем пролазила Павелићева тjелесна боjна под командом Анте Мошкова. Тада су измасакрирали 121 мушкарца, жена и дjеце. Њих 73 су поклале усташе у шуми Латићкима код села Батноге ископавши под батинама злочинаца сами себи масовну гробницу. Истога дана хватали су српске сељаке код њихових кућа, на њивама и побили их 48 како из ватреног оружjа тако ножевима, батовима и крамповима. Овим усташама Павелићеве тjелесне боjне коjе су слабиjе познавале насеља дати су за помоћ оружници и дио треће усташке сатниjе с подручjа

Милош Ковић: Никад више 1941.

3. април 2024.

Историчар Милош Ковић изјавио је да је смисао постојања Републике Српске у томе што је она посљедњи гарант права на постојање српског народа. Овде није реч о било каквој политици, овде је реч о једном народу који неће да мре, који хоће да живи, хоће да гледа своју децу како расту, хоће да остане у завету, у заветној светосавској вери својих предака. И то је све – рекао је Ковић на научном скупу у Бијељини посвећеном историји овог подручја у 20. вијеку. Професор на Филозофском факултету у Београду каже да је ријеч о првом у циклусу научних скупова о историји Бијељине чији је циљ да објасни чему Република Српска, не

ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Опет Сребреница

1. април 2024.

Ових дана опет долазе сигнали од англосаксонске политике да ће Нијемци у Генералној скупштини УН поново покренути резолуцију о „геноциду“ у Сребреници. Исти ти Нијемци су у периоду 1941. – 1944. године направили геноцид над српским народом у Подрињу, преко својих извршилаца, а то су биле усташе под вођством Францетића легије, које су у Сребреничком срезу од 1941. до 1945. године убиле 2.264 Срба на најсвирепији начин, а од тога је било 430 дјеце. Укупно је од 1941. до 1945. године на подручју Сребренице убијено 6.469 срба. Исти ти Нијемци су у операцији ”Трио” 1942. године побили на Дрини више 100. 000 Срба, од Фоче, преко Вишеграда, Сребренице и Братунца,

ПРОТЕСТНО ПИСМО ПОВОДОМ НЕОУСТАШКИХ ИДЕЈА У СРПСКОЈ АКАДЕМСКОЈ ЈАВНОСТИ

1. април 2024.

Сматрамо да Грухоњићева расистичка харанга против српског народа, баш као пропаганда хрватских и муслиманских усташа уочи 1941, служи за то да оправда геноцид коме су Срби данас подвргнути од стране НАТО држава и потомака злочинаца из Другог светског рата. Изражавамо најдубље огорчење због недостојног поступања дела академске јавности који је протеклих дана стао у одбрану права Динка Грухоњића, запосленог на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, да неоусташким изјавама вређа читав српски народ, али и све пристојне, моралне људе, независно од националности, и срамотећи саму идеју Универзитета. На незадовољство студената, који су због Грухоњићевих дугогодишњих тешких увреда блокирали Филозофски факултет, управа ове установе одговорила је тако што је у потпуности

Владимир Бурсаћ: Успомена и сећање на човека који је само говорио истину у једно глуво доба

1. април 2024.

Након што је Фондација “Заборављени коријени” обновила споменик Драгану и Бојани Гргић, 30. марта 2024. године служен је и парастос брачном пару Гргић. Парастос је служило седам свештеника из пет епархија Српске православне цркве. Драган Гргић и његова супруга Бојана нису били благословени децом, биолошким потомством, наследницима. Међутим, чињеница да се петнаестак људи данас скупило на њиховом гробу, скоро 40 година како се завршио земаљски живот Драгана Гргића, као и да је Драган Радовић небројено пута био на овоме месту, док се обнављао споменик говори нешто сасвим друго. Говори да су Драган и Бојана иза себе ипак оставили децу, духовну децу и да смо ми та њихова деца, која чувају

ЉУБА

30. март 2024.

Да ли је овај сунчани дан наш крај? Ова свјетлост и плаво небо над нама да ли ће заувек сјати над нашим почивалиштем? Бескрај и крај, коначност и вјечност, смрт и бесмртност, све је слило у једну тачку и стало у овај тренутак. Да ли се човак зато роди, зато мучи, зато погури под теретом сваке невоље – зато да у једном љетњем дану сагледа крај свега – крај муке и крај љепоте? Мука за мрву крува и љепоту рађања, љепота у оку и осмијеху и онда крај са питањем куда све одлази. Крај у сриједу! Можда је тако писано. Ја сам мислила да нијесам ни на средини живота, а