ustaše Архиве - Страница 23 од 113 - Јадовно 1941.

Мићо И. Мартиновић: Молитва на Коларићу

24. новембар 2024.

Вапај молитве покајничке нек пут неба сине и силно јурне у висине, и мученика бол умине! Клонуле главе на груди,Сједим заривен u густи мрак,У тишини све је, зидови хладниТамне ноћи одбачен свлак.Само мисли из клонуле главе,Kапљу у ноћи слеђене зјап,Ума мрачно предсказање,Ил’ можда скривени неки знак? Клижу мисли трепераве, свеле,Изгубљене у времена тамним скутима,Љепљиве, тешке и вреле,Kроз лавиринте загубљеним путима.Истрже се душа из окова пути,Па ко свила, божанским ношена дахом,У предворју древнога мрака слути,Да вјековима све је, покривено прахом! Тијело, савијено у болном грчу,Знојним челом ледени камен дира;Док пламенови воштана тијела срчу,Клизи душа тунелом мистичног вира!Може ли човјек над понорном хриди,Упрегнут сјенима у трагичном сразу,Да обзорје божанских вртова види,И из

Златомир Лазић: Ми смо дубоко несрећан народ који не хаје за своје мучене и поклане претке

22. новембар 2024.

Злочини почињени над Србима у Рашића Гају крај Власенице су по бестијалности незамисливи. Након мучења, закопали су Србе до рамена у земљу, а онда их дотукли дрљачама. Мој отац, Јанко Лазић, на фотографији у горњем реду други слева, са млађим братом од стрица, Живком Лазићем (коме су усташе убиле оца у лето 1941. у невиђеним покољима у Рашића Гају крај Власенице), марта 1942. у Бајиној Башти, након преласка Дрине пред Црном легијом Францетића. Мој отац је упућен у Врњачку Бању, где је прележао пегави тифус, док је Живко још неко време након рата провео у Бугарској, у центру за српску децу без родитеља. У ретким приликама отац ми је причао

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

21. новембар 2024.

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага, Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине страдалих у својим пјесмама Ђурђица поручује – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

Свети Арханђел Михаило

20. новембар 2024.

Сав си огањ и ревност, свети Архистратеже Михаиле, зато те молимо учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковиђу све небеске и земаљске војске Христове. Пише: Гордана Достанић Од кад памте моје дечије године, за славским столом је увек била само наша породица. Наша баба, ни кад је остала сама, без заштите из дома и рода, није одустала од свечарског ручка. Славског. А славу њој и њеном нестасалом сину нико није пренео. Знало се некад да се на честитање одлази у родни дом да се старешини стисне рука

Беседа Патријарха Павла у Пребиловцима 1991. године

16. новембар 2024.

† Патриjарх Павле jе после одслуженог парастоса новомученицима Пребиловачким, испред ,,Дома културе,, (у коме се у лето 1941. године одиграо крвави усташки пир), беседио окупљеном народу о истинском смислу страдања. Беседа jе обjављена у целини jер се само као таква може исправно схватити, без простора за jеднострана и ниским мудровањима склона тумачења. Нека Господ упокоjи душе наше браће и сестара, коjи не изгибоше као злочинци и то jе jедина стварна утеха. Да пред Богом живим онаj ко jе човек увиjек жив, а нечовек jе мртав пред њим и док гази по овоме свету. Не даj Боже да ми, њини потомци и браћа и сестре, да ми не одржимо име српско

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

16. новембар 2024.

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

Трагедија у Вуковару почела српским жртвама

15. новембар 2024.

Три деценије од када су снаге ЈНА и српски територијалци протерали хрватске паравојне снаге из града на Вуки и Дунаву, у Хрватској се спремају да гламурозно и уз домољубни декор обележе “пад Вуковара”, а Срби жале за битком изгубљеном за дипломатским столом. Вуковар није и не може бити град херој. Може једино да буде град жртва! А истински хероји, уз 1.100 житеља настрадалих током те 1991, јесу његови становници који су преживели све страхоте у борби за голи живот. Данас ће се сви они, као и читав свет, сетити како је пре тачно 25 година завршено тромесечно систематско уништавање града. Трагедију једног града Хрвати су вешто искористили да добију признање

Aнa Пoжaр: Гдje гoд смo у Jaсeнoвцу бушили, нaшли смo кoсти

13. новембар 2024.

Из ИНA Инжeњeрингa изнajмили су нaм урeђaj кojим смo снимaли тeрeн и вршили бушeњa. Oд музeja дo спoмeникa, с њим смo нaишли нa oстaткe гдje гoд бушили. Или нa кoсти или нa прeдмeтe лoгoрaшa. И сaдa нaм кaжу дa грoбницa нeмa! Сjeћaм сe дa су сe кoсти пojaвилe и нa oбaли Сaвe, збoг нискoг вoдoстaja. Учeсници OРA Jaсeнoвaц пoмoгли су нaм дa их сaхрaнимo. У мaлoм, гoтoвo нaпуштeнoм сeлу Стрмeну пoрeд Суњe, уз сaму oбaлу Сaвe, сaмa у кући живи Aнa Пoжaр, нeкaдaшњa дирeктoрицa JУСП-a Jaсeнoвaц. Билa je нa чeлу тe институциje читaвo дeсeтљeћe, свe дo 1990. Дaнaс, у oсaмдeсeтoj гoдини живoтa, гoтoвo нe излaзи из сeлa. Згрoжeнa рeвизиoнизмoм кojи буja у Хрвaтскoj, oнимa

Усташки логор на Пагу (4): И МОРЕ – ГРОБНИЦА

13. новембар 2024.

English Загребачки „Вечерњи лист“ сриjедом, од 14. маја 1975. до 4. јуна 1975. у четири наставка обjавио jе фељтон аутора Иве Палчића о логорима на острву Паг. Фељтон jе настао из разговора са Антом Земљаром у чиjоj се књизи „Харон и судбине“, између осталог, налазе и подаци коjи су помогли при проналажењу ових чланака. Велики допринос поменутог Земљаровог дjела сазнању истине о овом страшном мjесту геноцида над Србима и Јевреjима отjелотворен jе и у наставцима коjе вам представљамо. У претходна три наставка описан jе усташки логор „Слана“ у коjем jе поубиjано за свега три мjесеца усташке владавине отоком 1941. године 10-15 тисућа логораша, жена, дjеце и мушкараца. Мjесто умирања звано „Слана“ открили су воjници

Др Ђуро Затезало: Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године

12. новембар 2024.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године Трлајић Сава (Светозар Трлајић) (Мол. Бачка, 1884.), Епископ горњокарловачки. Усташе га ухапсиле 17. јуна 1941. године, мучиле га у штали злочинца Јосипа Томљеновића у Плашком са још 13 Срба и свештеника, те се наслађивали у његовим мукама. Има свједочења да је одведен у логор “Даницу” код Kопривнице па у у казнионицу Окружног суда у Госпићу гдје је мучен. Половином аугуста 1941. године везан је с већом групом Срба у ланце и одведен према

ЖЕНСКО – КАМЕН МЕЂАШ ИСТИНЕ И ЉУДСКОСТИ

11. новембар 2024.

Монодрама ,,Кô камен (Веленка Брстинова и кћер јој Драгана)” је документарна драма Драгане Мандрапе, у извођењу глумице Љиљане Чекић, а у продукцији Српског просвјетног и културног друштва ,,Просвјета“ из Бањалуке. Пише: Катарина Кулезић Док сам путовала аутом по Босни и Херцеговини, нисам разумела, али сам осетила зашто над тим божанским лепотама стоји сенка. Андрић је доказивао у својим приповеткама и романима да су лепа бића самом својом лепотом проклета. Лепота, на којој други завиде је зла коб. Док покушавам на силу и безуспешно да оповргнем ту мисао, дави ме Јабланица, боли ме надстрешница, разлежу се пашњаци по којима стока лењо пасе, спушта се аутобус булеваром ка мосту Слободе… Балкан је

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

8. новембар 2024.

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.” из

Дете из логора

5. новембар 2024.

Сведочење Гојка Шашића који је своје прве кораке направио у усташком логору у Славонској Пожеги. Пише: Оливера Радовић Гледајући Гојка Шашића на позорници, слушајући његове реплике из текстова Душка Радовића, док увесељава публику, многи су сигурно видели шармантног времешног господина који своје пензионерске дане проводи радећи нешто што је можда читавог живота прижељкивао. Много пута је насмејао или разгалио публику играјући у аматерским представама, наступајући на различитим скуповима. А он је, уз сву љубав и посвећеност театру и писаној речи, тамо заправо – лечио душу. Душу велику као кућа, али рањену још од првих дана које памти. И које не памти, али су га свеједно формирали као особу. Гојко је

Ђурђица Драгаш: Молитва

5. новембар 2024.

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из

Пребиловци оживљени речју и сликом – И ИСПОД СИВЕ ДРУГЕ БОЈЕ ЖИВЕ

1. новембар 2024.

На овогодишњем, 67. Међународном сајму књига у Београду, 25. октобра 2024, у сали „Иво Андрић“ у 14.00 сати, представљено је једно од најновијих издања угледне издавачке куће „Прометеј“ из Новог Сада и саиздавача Завичајног удружења „Огњиште“ из Пребиловаца. Књигу под симболичним насловом „И испод сиве друге боје живе“, приредио је новинар и публициста Ацо Драгићевић уврстивши под њене корице пробране текстове више од 50 дугогодишњих сарадника који су своје прилоге током две деценије објављивали на порталу „Пребиловци село на интернету“. – Како већ доликује месту и прилици морам навести изреку нашег јединог нобеловца: „Завичају смо, вазда, дужни“ – напоменуо је Младен Булут и додао да се ово дело може сматрати и својеврсном монографијом и