arrow up
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Милан Радановић: 99% Загрепчана нема појма о судбини српске загребачке породице Милинов

22. март 2026.

Ако у Госпићу једног дана буде формиран музеј посвећен жртвама система логора Госпић -Јадовно – Паг, онда би ова слика требала бити у сталној изложби тог потенцијалног музеја. На слици, на којој видимо јужну страну загребачког Трга бана Јелачића, доминира хотел Милинов. Хотел је 1929. подигао загребачки трговац Светозар Милинов. Хотел је 1940. променио власника и од тада је познат као хотел Дубровник. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Kоста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно на Велебиту. Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу. Један извор спомиње и Светозарову и Миличину неименовану кћерку такође као жртву логора Слана. Тај извор наводи да

Ђурђица Драгаш: Јама

22. март 2026.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране  милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног  срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце  чује.Чује смех  окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак,  јауке, невини

Sveti-Vukasin.jpg

Ми што нас Вукашинове очи боле..

22. март 2026.

Ми, зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Јадовничани,Ми што нас воде,очи ископане.Вукашинове,Херцеговачке,Kлепачке,Наше свете, предачке. Ми који од рођења,радимо свој посао,носећи претке из јама. Зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Оном скривалицом, са руба црне мараме.Неостављајући Вукашинове речи по страни,јер смо његову страну рођењем изабрали. И не носимо ми Вукашинову икону. Све нас, он носи у вечност.његовим трагом, никад бестрагом. Заборавом. Никад нечовештвом, мржњом и мраком. Ми уткани у девојачке плетенице,Што коло испред цркве за славу не заиграше.Ми што нас Вукашинове очиболе, што смо старији, све јаче. И ја не знам дал` да јецам, ридам ил` плачем, што живех у времену у ком очи ваде мачем, са именом Народа мог. Аутор:

Ђурђица Драгаш: ЗОРА БЕЗ ДАНА

21. март 2026.

Заћутале птице, скамениле травке. Замирисало јутро,на јабуку процветалу,на косу девојачкуу крошње уплетену. Шумом се јутро расуло,Снено и милно,тихо као смрт. Спустила се зора са врхова Велебита.Заиграла к’о невеста плавичаста.Зло је камом посекло,вео јој чизмом згазило. Заћутале птице,скамениле травке.Заледило се небо у оку Јовановом. Свануло јутро да дан не постане.Разапето,ножем расечено.Сузама крвавим проклето. Јутро што никад проћи неће.Вечности поклоњено,на длану мом записано. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

ЗАДАХ ЉУДСКИХ ТЕЛА КОЈА ГОРЕ И ДАНАС ОСЕЋАМ У НОЗДРВАМА

21. март 2026.

Потресна исповест Влајка Каурина који је као дечак био заточеник логора Јасеновац. „ОД Јасеновца почињем да памтим. Од патње човек брзо сазри. Страшни призори. После рата, желео сам да причам и причао сам о Јасеновцу, али није имао ко да слуша…“ – Задах људских тела која горе у пећима Јасеновца и данас осећам у ноздрвама. Ноћу ме посећују јасеновачке слике. Жицом ограђена ливада на којој жене, деца, стари и немоћни чупају и једу траву и пију гадну воду из црних локви. Призори људи наслаганих унакрст као дрва, чије груди усташе пробијају ћускијама. Тела како висе као неки страшни плодови на тополи ужаса у Градини и лешева у Сави. Овако говори Влајко

Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

20. март 2026.

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

19. март 2026.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике,  енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

др Јован Рашковић

Завет и исповест

19. март 2026.

Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене.  Пише: Мирослав Пушоња Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати.  У том сјајном интервјуу Јова још рече да је

Мали чувар сећања

18. март 2026.

Овде је род наш најближи, чува га утроба Велебита. Овде си код својих дошао и ти. Пише: Оливера Шекуларац Почетком лета, тамо у мојој Лици, где се помен у Јадовну служи, стоји дечак, леп к’о слика, са искром у оку и тужи. Док с болом изговарам стих крај јаме, сретнем његове бистре очи. Он мали, а већ Богу служи и тишином више од речи збори. Кроз главу ми мисли лете, као бура с ове спомен-планине. Боже, ово за малишане није. Милане, јабуко са гране, ти си само дете, а стојиш уз оца и мајку крај јаме. Знаш ти од малена, као и ја што сам знала: овде су страдала деца,

Српску децу обавезно одгајати на усташким начелима и у католичкој вери

17. март 2026.

(Одломци из књиге „У мучилишту – паклу Јасеновац“ Ђорђа Милише, репринт пишчевог издања из 1945, издавач Политика, Београд, 1991.) Надасве је био свиреп, трагичан удес српске дјеце околних котарева Козаре и Просаре. Ту су сва дјеца од дојенчади до 12 година била похватана и истребљена према усташким крвничко-убилачким методама. Котареви, које је задесио тај најтежи удес, јесу: Босанска Градишка, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Приједор, Хрватска Костајница и остали сусједни котареви. На тај је начин било сакупљено испод Козаре око 100.000 српске дјеце над којом су вршена непамћена звјерства… Дојенчад су отимана с мајчиних груди, силом отргнута и одвађана од својих родитеља. Одраслија дјеца, која су се грчевито држала мајчине сукње,

Неизмишљена прича о њој

17. март 2026.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

Књига о којој се мало зна – „Злочини у логору Јасеновац“

16. март 2026.

Књига је издата од стране Земаљске комисије СР Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача 1946. године. Ова књига је изузетно важан историјски документ и вјероватно најкомпетентнији будући да говори о броју жртава у логору истребљења Јасеновац и свакако је као извор најтемељнији јер је урађена непосредно послије Другог свјетског рата и објављена 1946. године. Чланови „Земаљске Комисије Хрватске“, као дио „Државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и његових помагача против народа и народности ФНРЈ“ (пун назив), установили су да је број жртава 600 000, иако је првобитна процјена била 840 000, али је очигледно из политичких разлога тај број био смањен на 600 000. Са тим налазима,

Милан Ружић: Историја коју упорно заборављамо

15. март 2026.

Народ смо који се увек хвали тиме како све зна, а нарочито историју. И свако ће нам пружити, чак и на најмањи подстицај у виду чашице ракије или свакодневног виђања, свој увид у некакву историју коју тврди да зна, а што је најгоре, увек сваки Србин тврди да историју зна боље од оног другог. И тако вековима тврдимо да нешто знамо, да смо чули, прочитали, а у ствари не знамо ништа, и што је најгоре, делује као да нам није ни стало осим кад је у питању расправа у којој желимо да победимо. А сад се запитајмо… Знамо ли за силне прогоне Срба са својих огњишта? Знамо ли да се

Кореница – Храм Св. Архангела Михаила и Гаврила

Покољ српског народа у селу Хомољац, код Коренице

15. март 2026.

Покољ српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице почињен је 14. марта 1945. године, када се већ приближавао крај рата. У том безумног покољу Хрвати су побили и запалили 45 житеља овог малог српског села. Из кућа Лалића побијено је 37 душа, а из Пањковића шест. Побијени су Раде Паравина и Пера Станић. Тако је у ватри изгорјела читава породица Милоша Лалића. Поред Милоша, изгорјели су и његова жена, три сина: Мане, рођен 1932, Милан 1928, Стојан 1934. и двије кћери: Мара, рођена 1932. и Милица 1938.године. На списку жртава фашистичког терора налази се и име Милене Лалић, која је рођена 1944. године. Везане вијести: Обновљен споменик жртвама фашистичког

Неће се дозволити величање усташтва

15. март 2026.

Озлоглашена 103. бригада ХВО прави проблеме дуги низ година. За злочине у Одбрамбено – отаџбинском рату њихови припадници су осуђени на 54 године затвора. Већ дужи период имамо проблема око тога, већ два дана помно пратим шта се дешава око тога, рекао је за РТРС министар рада и борачко – инвалидске заштите Српске, Радан Остојић.  – С терена, добијам информације од Борачке организације Дервента и Борачке организације Српске. У сталном сам контакту са министром унутрашњих послова, Жељком Будимиром, он је о свему информисан. МУП предузима оперативне радње на терену, од спорног плаката који се појавио у електронској форми са свим обиљежјима НДХ, гдје је прво поље са словом У што

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА