Срби Архиве - Страница 28 од 165 - Јадовно 1941.

Душан Ђурагин, један од невиних чурушких жртава

Шајкашка окупана у крви

6. јануар 2025.

Власт у Будимпешти донела је одлуку да се у јужној Бачкој спроведе свеобухватна рација, која ће цео ледени јануар 1942. године обојити невином људском крвљу, испољен невиђени садизам. Аутор: Ђорђе Вукмировић Почетак 1942. године у јужној Бачкој био је леден. Температура је, данима, била око тридесет степени испод нуле, па је Тиса сасвим заледила, тако да се на банатску страну могло прећи пешице. Још леденије је, међутим, било у душама житеља Чуруга, Жабља, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Гардиноваца, Лока, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Ковиља… Мађарска окупација трајала је већ девет месеци, а слутња великог зла, додуше још не сасвим дефинисана, стално је висила у ваздуху. КРВАВЕ облике та слутња почеће да добија

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

3. јануар 2025.

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су

Милош Ковић: Два Маутхаузена, три геноцида

2. јануар 2025.

Геноцид над Србима није био инцидент у историји Аустрије и Немачке. Није почео 1941, нити се окончао до данашњег дана. Од 1914. Поновљен је бар два пута. Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе. На бреговима изнад ових пасторалних пејзажа налазе се два спомен обележја. Једно је гробље страдалника из Првог светског рата,

In Memoriam – Академик Проф. др Србољуб Живановић (1933 – 2024.)

2. јануар 2025.

Навршила се година дана како је у Лондону, после краће болести, у 90. години преминуо Академик Проф. Др. Србољуб Живановић. Рођен је 1933. године у породици железничког чиновника у Сарајеву. Вихор Другог светског рата је породицу Живановић као избеглице пронео кроз чак осам градова бивше Југославије, коначно их зауставивши у Београду. Ниже разреде гимназије и Малу матуру положио је 1948. године у Првој мушкој гимназији у Београду, а више разреде гимназије у Првој мешовитој гимназији у Земуну. Дипломирао је на Медицинском факултету београдског универзитета 1959. године као један од најбољих студената. 1964. године постао је један од најмлађих доктора наука у бившој Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији

На Тиси црна ћуприја

2. јануар 2025.

Само на утоку Јегричке у фашистичкој рацији леденом реком истекло је више од 1500 живота – Мост на Тиси у Жабљу и даље раздваја злочином неспојиве обале Пише: Младен Булут – Да је Бог дао, па да си се до рамена сасушила – клела је, до краја живота самотног, своју руку учитељица Анђелина Стефановић којом је посегла да злотворима отвори врата и у исти мах, од вазда богоугодног дома Живанових, начинила – гробницу. Тек једну од оноликих других у дугом низу уздуж и попреко сасвим опустеле Главне улице – онда преименоване у Horti Miklos utca – којим је, према службеном опису од 17. јануара 1942. једног специјално изаслатог будимпештанског детектива,

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

31. децембар 2024.

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом. Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо… Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

30. децембар 2024.

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

Где је завршило крваво благо Срба убијених у геноциду у НДХ

28. децембар 2024.

Према извештајима америчке обавештајне агенције, у току 1947. године, благо које су усташе након геноцида опљачкале од Срба и Јевреја у НДХ су католички фратри положили у Kartner Landes und hipoteken bank из Клагенфурта. Аутор: Раде Јеринић Ова банка, која је постојала од 1897. године, била је финансијска институција с којом су дуго времена сарађивали. Зашто је ова банка занимљива за нас? Из ове банке ће 1992. године настати Хипо Алпе-Адрија банка у Аустрији, која ће се потом проширити и на тржиште Балкана. Наравно, прву подружницу отвориће у Хрватској 1994. године. Бежећи из Загреба, крајем априла 1945. године, Анте Павелић је са собом понео огромну количину злата. Извештаји тајних служби

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба у Горњим Граховљанима 29.12.1991.

28. децембар 2024.

Крајем 1991, након повлачења припадника територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху да им се не понови 1941, већина српског становништва напустило је своја огњишта склонивши се у Србију, Босну или дијелове пакрачке и окучанске територије, које су још биле под српском контролом. У неким селима, међутим, мањи број, углавном старијих мјештана, одлучио је да не напушта куће, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису учинили зло или какву неправду. Припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојске у то време још непризнате државе Хрватске, 29. децембра 1991. у рано јутро ушли су у Горње Граховљане, опколиле село и сакупили све житеље, њих 18 (16 из Горњих

Надвили се сиви облаци над Јадовно

27. децембар 2024.

Црвену земљу ништа не очисти од крви у звијерствима проливене. Спустило се небо,тешко и оловно,Олујни вјетрови дувају све јаче. Надвили се сиви облаци над Јадовно,За српским живљем,Бог кроз кишу плаче. И земља сабласно задрхти,Ослушкујући жалосни пој. Посрамљена што се логор смрти,Налази баш на њој. Са Велебита и даље облаци долазе,Носећи хладну кишу.Да сапере измучене образе,Полуживих, што за слободом уздишу. Ал’ црвену земљу ништа не очисти,Од крви,у звијерствима проливене. Ријешени су антихристи,Да православље искоријене. Узалуд се дуге на истоку јављају,Беспомоћни облаци у даљину ходе.Мучења и тортуре се настављају,Мијеша се крв са локвицама воде. Јаук одјекује и понеки промукли глас,Прижељкују мученици судњи дан. Да у смрти потраже свој спас,Да утону у вјечни

Бранко Медојевић: Имамо ли гене Словена ?

24. децембар 2024.

Коначно је књига коју сам почео да пишем 2019.године издата. Тема која је обрађена у претходној књизи а тиче се насељавања наших простора из правца Македоније преко Албаније, продужена је и на почетну дестинацију – Украјину. Пратећи понављање топонима, хаплогрупа и других показатеља, чак и оних који чине овдашња презимена, без резерве остајем у увјерењу да су Словени-Анти прелазећи доњи Дунав и Бугарску дошли до Македоније и Грчке и са тог простора населили сјеверну Албанију, околину Скадарског језера, долину Лима, обалу и острва Јадрана, Хецеговину… Не оспорава се насељавање и са сјевера, преко средњег Дунава и Саве, увријежено у овдашњој историографији као једино и непобитно, све се позивајући на Порфирогенита,

Саво Штрбац: Шумови на вези између САНУ и “Веритаса”

24. децембар 2024.

У тексту “Неопходна историјска дистанца за научни скуп” (објављен 9. јула 2024. на овим страницама), објавио сам одговор Извршног одбора Српске академије наука и уметности (САНУ) на Иницијативу “Веритаса” да се у тој научној установи, половином идуће године, одржи Међународни научни скуп под називом „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995–2025”. Одговор САНУ објавио сам првенствено због става њеног Одељења историјских наука (ОИН) да због “неопходне извесне историјске дистанце” и “селективности документације” “у овом тренутку није могуће да се задовоље научне основе оваквог једног научног скупа како би се САНУ укључила у његову организацију”, очекујући реакцију и других релевантних научних институција и појединаца из Републике Србије (а и

Роберт Пинкертон и његово извештавање о Србији и Србима 1816. године

23. децембар 2024.

Пинкертонов извештај 22. августа 1816. из Беча, допринос ширењу Библије у Источној Европи. Роберт Пинкертон (1780–1859), био је шкотски мисионар и истакнути члан Британског и страног библијског друштва (BFBS), био је кључна је фигура у ширењу Библије и хришћанских учења на темељу Светог Писма у Источној Европи. Његова мисија обухватала је бројне регионе, али његово извештавање о Србији и Србима из 1816. године представља посебно вредан извор за разумевање културног, верског и образовног стања тог доба. Овај драгоцен документ преносимо у целости: “Уз Русе, Пољаке и Чехе, Срби су најбројнији народ славенског порекла. Настањени су на великом подручју јужно од река Дунава, Саве и Купе; заједно са својим колонијама у Мађарској

Крваво кордунашко јутро

23. децембар 2024.

Кордун је то децембарско јутро дочекао прекривен снегом, који је те године, по причи његових мештана, нападао као ретко до тада. Белину брда и долина прекидале су само збијене дрвене кућице, раштркане по разним засеоцима кордунашких села. Доручак на столу у једној од тих завејаних дрвених кућа је остао да се хлади. Мајка, у наручју носећи мало дете и за руку држећи петогодишњег сина, потражила је спас дубоко у шуми, бежећи од звери у црним оделима и са потковицама на челима, којa су се тог прохладног јутра пробијала кроз завејане сеоске путељке, крвожедно тражећи плен. Знала је да те потковице нису потковице које доносе срећу, већ напротив. Остатак породице то

И ФИЛМОМ СЕЈУ ЛАЖИ О ЗЛОЧИНИМА У ЛОРИ

22. децембар 2024.

Скандалозно остварење хрватског редитеља Седлара које говори о злогласном логору у Сплиту. Пише: Јурица Керблер, од сталног дописника – ЗАГРЕБ Ако је судити по недавно премијерно приказаном филму познатог редитеља Јакова Седлара “72. бојна Војне полиције”, злочина у злогласној сплитској Лори – није ни било. Није било ни мучења и убистава Срба, због чега су суђени и осуђени припадници те јединице. Један од актера у филму, Златко Чипчић, председник Удружења ветерана те јединице отворено тврди: “Знам истину, ратног злочина у Лори није било. Прекорачења овласти да, али ратног злочина не. На свим подручјима где се водио одбрамбени и ослободилачки рат, припадници хрватске војске осуђени су за ратне злочине да би