arrow up
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
Hadzi.jpg

Страдање какво се не памти, догодило се у Подрињу на Младенце, 22. марта 1942. године

23. март 2026.

Дозволити да нам се понавља оно што се десило 1942. годинe, био би смртни гриjех. Хаџи Бранко Никитовић Часни Оци, поштована сабраћо, потомци и поштоваоци српских жртава у ратовима 20 виjека, драги учесници овог првог Сабрања помаже Вам Бог. Не могу а да нас на самом почетку не подсjетим на риjечи Професоке др. Смиље Аврамов коjа каже: “ Виjек коjи jе иза нас, хх виjек, био jе виjек величанствених успjеха српског народа. На воjном пољу побjеде српске воjске слављене су широм Европе. На научном пољу великани српске науке: Пупин, Тесла, Миланковић ударили су темеље савремене технолошке револуциjе. Мудре риjечи српских државника с краjа 19. и почетком  20. виjека ушле су

Молитвено сјећање на жртве НАТО агресије – парастос 24. марта у Бањалуци

23. март 2026.

МИ ПАМТИМО! Храм Христа Спаситеља у Бањој Луци и Србско сабрање Баштионик позивају јавност да присуствује парастосу – молитвеном сјећању на све жртве НАТО бомбардовања Републике Српске Крајине, Републике Српске и Савезне Републике Југославије. Помен ће бити служен у Храму Христа Спаситеља, у уторак, 24. марта, са почетком у 11.00 часова. Овим молитвеним сабрањем чува се сјећање на невино пострадале и потврђује трајна обавеза да се жртве не забораве, већ да остану у молитвеном и народном памћењу. Позивамо грађане да својим присуством увеличају овај помен и заједно у тишини и молитви одају пошту страдалима. За више информација, изјаве и додатне материјале медији се могу обратити: Предраг АдамовићТел: 065 526 873

Јован Мирић: Град и село у НДХ

23. март 2026.

У градовима вичу, псују, бацају блато и камење, туку. У селима хватају, стражаре, туку, силују, кољу, убијају, спаљују, бацају у јаме. Шта више рећи? Главни трг у Загребу, НДХ (Извор: 24/7) Дана 28. априла 1941. године усташе су око 200 Срба, Јевреја и неколико Хрвата допремили са севера НДХ у Загреб, сместивши их у домобранске касарне у Илици. Из те групе Немци су издвојили бивше југословенске војнике, а остале ухапшене усташе су немилосрдно мучили. „Цијелим путем од Јелачићевог плаца до Нове Васи били смо нападани од уличне руље која нам је добацивала разне псовке, пријетње, пљувала по нама, а неки почели и бацањем камења“, казује Дмитар Романић. (Ђуро Затезало, Јадовно,

Прве жртве усташког терора и геноцида у Сремским Карловцима, хапшење истакнутих грађана јуна 1941. године и њихово страдање у логору Јадовно

23. март 2026.

Положаj Срба у НДХ се све више погоршавао, као и положаj Јевреjа и Цигана, после обjављивања „Законске одредбе о расноj припадности“ и „Законске одредбе о заштити ариjевске крви и части хрватског народа“ почетком маjа 1941. године у гласилу хрватског усташког покрета (Хрватски народ, броj 78 од 1. V 1941. године). Те одредбе jе прописао поглавник НДХ Анте Павелић по немачком нацистичком узору. Мржњу против Срба, Јевреjа и Цигана упорно jе ширила усташка пропаганда преко дневне штампе, радиjа и на скуповима. Они су окривљивани за сва постоjећа зла и означавани као ниже расе и „непоћудни елементи“. Срби су jош називани четницима, а српска православна вера грчко-источном или шизматичком. Усташка штампа jе

Милан Радановић: 99% Загрепчана нема појма о судбини српске загребачке породице Милинов

22. март 2026.

Ако у Госпићу једног дана буде формиран музеј посвећен жртвама система логора Госпић -Јадовно – Паг, онда би ова слика требала бити у сталној изложби тог потенцијалног музеја. На слици, на којој видимо јужну страну загребачког Трга бана Јелачића, доминира хотел Милинов. Хотел је 1929. подигао загребачки трговац Светозар Милинов. Хотел је 1940. променио власника и од тада је познат као хотел Дубровник. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Kоста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно на Велебиту. Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу. Један извор спомиње и Светозарову и Миличину неименовану кћерку такође као жртву логора Слана. Тај извор наводи да

Ђурђица Драгаш: Јама

22. март 2026.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране  милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног  срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце  чује.Чује смех  окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак,  јауке, невини

Sveti-Vukasin.jpg

Ми што нас Вукашинове очи боле..

22. март 2026.

Ми, зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Јадовничани,Ми што нас воде,очи ископане.Вукашинове,Херцеговачке,Kлепачке,Наше свете, предачке. Ми који од рођења,радимо свој посао,носећи претке из јама. Зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Оном скривалицом, са руба црне мараме.Неостављајући Вукашинове речи по страни,јер смо његову страну рођењем изабрали. И не носимо ми Вукашинову икону. Све нас, он носи у вечност.његовим трагом, никад бестрагом. Заборавом. Никад нечовештвом, мржњом и мраком. Ми уткани у девојачке плетенице,Што коло испред цркве за славу не заиграше.Ми што нас Вукашинове очиболе, што смо старији, све јаче. И ја не знам дал` да јецам, ридам ил` плачем, што живех у времену у ком очи ваде мачем, са именом Народа мог. Аутор:

Ђурђица Драгаш: ЗОРА БЕЗ ДАНА

21. март 2026.

Заћутале птице, скамениле травке. Замирисало јутро,на јабуку процветалу,на косу девојачкуу крошње уплетену. Шумом се јутро расуло,Снено и милно,тихо као смрт. Спустила се зора са врхова Велебита.Заиграла к’о невеста плавичаста.Зло је камом посекло,вео јој чизмом згазило. Заћутале птице,скамениле травке.Заледило се небо у оку Јовановом. Свануло јутро да дан не постане.Разапето,ножем расечено.Сузама крвавим проклето. Јутро што никад проћи неће.Вечности поклоњено,на длану мом записано. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

ЗАДАХ ЉУДСКИХ ТЕЛА КОЈА ГОРЕ И ДАНАС ОСЕЋАМ У НОЗДРВАМА

21. март 2026.

Потресна исповест Влајка Каурина који је као дечак био заточеник логора Јасеновац. „ОД Јасеновца почињем да памтим. Од патње човек брзо сазри. Страшни призори. После рата, желео сам да причам и причао сам о Јасеновцу, али није имао ко да слуша…“ – Задах људских тела која горе у пећима Јасеновца и данас осећам у ноздрвама. Ноћу ме посећују јасеновачке слике. Жицом ограђена ливада на којој жене, деца, стари и немоћни чупају и једу траву и пију гадну воду из црних локви. Призори људи наслаганих унакрст као дрва, чије груди усташе пробијају ћускијама. Тела како висе као неки страшни плодови на тополи ужаса у Градини и лешева у Сави. Овако говори Влајко

Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

20. март 2026.

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.

Споменко Гостић. Илустрација: Прес-фото

Споменко Гостић – годишњица погибије 15-годишњег јунака

20. март 2026.

Двадесетог марта обиљежава се годишњица како jе у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак коjи jе одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшиjама и приjатељима био борац ВРС.  Споменков саборац Бране Миливоjевић сjећа се да jе дjечаку умрла маjка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната jе пред кућом убила баку са коjом jе живио. Ратни вихор га jе омео и да настави школовање, jер jе било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоjу, па се момчић привио уз воjску, чиjи борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли. Споменко Гостић jе, сjећаjу се

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

19. март 2026.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике,  енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

др Јован Рашковић

Завет и исповест

19. март 2026.

Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене.  Пише: Мирослав Пушоња Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати.  У том сјајном интервјуу Јова још рече да је

Мали чувар сећања

18. март 2026.

Овде је род наш најближи, чува га утроба Велебита. Овде си код својих дошао и ти. Пише: Оливера Шекуларац Почетком лета, тамо у мојој Лици, где се помен у Јадовну служи, стоји дечак, леп к’о слика, са искром у оку и тужи. Док с болом изговарам стих крај јаме, сретнем његове бистре очи. Он мали, а већ Богу служи и тишином више од речи збори. Кроз главу ми мисли лете, као бура с ове спомен-планине. Боже, ово за малишане није. Милане, јабуко са гране, ти си само дете, а стојиш уз оца и мајку крај јаме. Знаш ти од малена, као и ја што сам знала: овде су страдала деца,

Бојанић: ДАН СЕЋАЊА НА 17. март 2004. Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД

17. март 2026.

Пре 22. године на Косову и Метохији избили су највећи етнички злочиначки мотивисани сукоби од старне шиптара и доласка међународних снага у окупираној српској покрајини. Приредио Ђорђе Бојанић Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД, ево и зашто… зар затирање свега Српског што је од античког доба грађено, те уништене цркве, манастири, гробља, споменици, ти писани документи, сва та старина, осликана, све те уништене фреске, та уништена култура, духовност и физичко уништење људи… зар то није ГЕНОЦИД над једним народом, који се нашао усамљен док је на сво то разарање и уништавање мирно гледала та демократска Европа? Питам се, какав је то народ који уништава гробља, који се и

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА