Sarajevo Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Бојан Вегара: Срећан ти рођендан Републико Српска!

8. јануар 2026.

Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само Бог. Остали су нас сви редом оставили и бар неке снакције увели. Знали смо да смо сами. Крававо смо се тукли са домаћим и страним исламским фанатицима, усташама, НАТО пактом и то скоро четри године. Нисмо им дали пардона, јер као што рекох, били смо сила и тако смо се и понашали. Знали смо шта стварамо и за шта крваримо. Трипили смо немогуће и нисмо се жалили. Одбили смо на оном ратном референдуму први покушај

Покољ јануара 1942. године у романијском крају

3. јануар 2026.

Јануар 1942. године означио је други велики талас злочина над српским народом у романијском крају. Прве злочине извршиле су муслиманске усташе у Сокоцу, у селима Рудине, Брејаковићи, Балтићи и Подроманија, где је страдало најмање 300 српских цивила. У селу Балтићи, убијена је жена Милоша Јовановића са шесторо дјеце старости од 2 до 14 година. Убрзо након ових злочина, на простор Сокоца стигла је и Францетићева Црна легија, настављајући терор у селима Вражићи, Бјелосављевићи и Газиводе. Тада је пострадало најмање 150 Срба. Након Сокоца, усташке јединице Црне легије су се подијелиле у двије групе. Једна је наставила крвави поход кроз српска села Сокоца, Хан Пијеска и Власенице, док је друга кренула

Сјећање на Горана Милошевића – херојство које вријеме није избрисало

22. децембар 2025.

Припаднику Војске Републике Српске Горану Милошевићу, који је погинуо 1994.године, у Јагодини је прошлог викенда одржан помен, коме су присуствовали његови ратни другови из Републике Српске и чланови јагодинског удружења ,,Ослободиоци”. Горан Милошевић из Јагодине, припадник Јуришног батаљона Треће сарајевске бригаде, погинуо је 7. априла 1994. године у рејону Златна Глава, на правцу Рогатица–Горажде. Указом тадашњег предсједника Републике Српске Радована Караџића, Милошевић је 28. јуна постхумно одликован Сребрном медаљом за храброст. Захваљујући вишегодишњем ангажману и напорима припадника Удружења Треће сарајевске бригаде, породица погинулог борца је пронађена, а одликовање им је уручено 21. децембра. Истог дана, на градском гробљу у Јагодини служен је парастос и одржан помен Горану Милошевићу, у организацији

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. децембар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Бојан Вегара: МИТИНГ НА КРАЈУ РАТА

9. децембар 2025.

Чули смо да је сутра на Илиџи митинг за останак у Српском Сарајеву и ту ноћ договорили да узбунимо обје школе и да блокирамо путеве. Разрадили смо тактику и отишли у Жуновницу да кажемо остатку раје и Зеничанима. Договор је брзо пао. Писале су се пароле. Шиле су се заставе. Искупљале тољаге, пендреци, димне бомбе и топовски удари. Максимално наложени да изазовемо пажњу свјетске јавности и да са свог не идемо. Договорисмо се, да послије великог одмора блокирамо пут СФОР-у за Игман и то код подвожњака у центру Хаџића. А онда да кренемо пјешке на Илиџу. Ујутру смо сви дошли у школу на први час. Нико није изостао. И нико

Ђурђица Драгаш: ИЗ ПРИНЦИПА

14. новембар 2025.

Гаврило је одлучио онако како је веровао! Није, нажалост, дочекао слободу о којој је толико сањао, али она је стигла! “Јесте ли видели оног Гаврила?! Па, њему се на фаци видело да је глуп. Није ни чудо што је направио такву глупост која нас је скупо коштала”. Речи које ми је је онако “у поверeњу” пре неку вече упутио један београдски таксиста, одзвањају ми у ушима. Посебно данас док, бар званично, славимо Дан примирја у Првом светском рату. Да, скупо су нас коштали Гаврилови пуцњи у Франца Фердинанда и његову Софују, али… Знам, рећи ћете сад – шта те брига шта мисли неки таксиста, али…Рећи ћете – има у Србији

Душан Марић: Врисак мале Мирјане

30. септембар 2025.

Овако су муџахедини силовали и убили деветогодишњу српску девојчицу. Могу ти причати колико хоћеш, лакше ми је кад причам, као да чемер из себе избацујем, али ти своју патњу, свој ужас од живота који живим, не могу описти. То се, брате мој рођени, не описује. То несрећник којем је од Бога суђено да буде несрећан доживи и однесе са собом у гроб. Овако своју исповест почиње Рада Драгићевић из Доње Биоче код Илијаша, која је 28. децембра 1992. године гледала како јој муџахедини силују а затим убијају деветогодишњу ћеркицу Мирјану. – Не знам да ли ми је теже кад мислим на те тренутке и као да и сад слушам врисак

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

16. септембар 2025.

Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године. Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта. На крају рата кажу, да је фалило 8 000 душа српских у Сарајеву под комшијском контролом. Ми који смо имали и слушали бабу и ђеда, те знали за судбину митрополита Петра, дигли смо се на оружје и све што смо имали дали смо да створимо ово мало Српске. Нисмо се одрекли Господа, Крсне Славе и писма, а душмани су нас запамтили за сва времена, у оном рату против читавог свијета. Ми смо први звјер ранили

Ђорђо Шувајло, „1335 дана“ (1)

2. јун 2025.

Када прећутиш злочин!? Казна је награда, отац мој као и твој, под притиском система Јосипа Броза су ћутали за боље сутра. Нису дочекали! Зато, пишем и причам, због дјеце и њихове дјеце, и од те дјеце, њихове дјеце, и од те дјеце…. Уморни и промрзли, тешка корака враћали смо се у храснички затвор. У међувремену су нас груписали у једну просторију. Мокри, влажни, влажних чарапа, брзо би упухали и тако загријали просторију у којој смо спавали. На неугодан мирис наших тијела и наше влажне одјеће нико није обраћао пажњу. Жељни смо били сна и одмора. Друго јутро, поново у колону по два. На том дугом пјешачењу сјетих се прича наших

Бојан Вегара: Коначно смо сви расути и напокон сам вас се свих отарасио

27. мај 2025.

Крај рата у којем смо изгубили све, а Југо, Бато и кум Ведран и очеве, осудио нас је једне на друге. Данас пред болницом у Зворнику сједим у ауту и чекам да посјета код Деје прође. Никакав и забринут због Деје. И у главу ми дође, да ујутру иде Југо у Ирску. Одједном ми не би добро. Скупи ми се и зера да заплачем. Онда ме мисао однесе на почетак нашег дружења у онај март 1993. кад нам је школа била у подруму Батиног улаза и кад је Југо дошао да полаже. Знао сам га од прије рата и на мору би били у истом мјесту али нисмо се дружили.

Роман “Дјеца коју није волио свијет” снажно свједочанство о жртви сарајевских Срба

21. мај 2025.

У Источној Илиџи синоћ је промовисан роман “Дјеца коју није волио свијет”, аутора Бојана Вегаре, који кроз 57 прича из угла дванаестогодишњака описује ратна дешавања у мјесту Хаџићи код Сарајева. Вегара је новинарима рекао да је овај роман написао како би остао траг тог ратног времена, да људи виде какву су сарајевски Срби поднијели жртву за стварње Републике Српске. “Ми смо се у рату одбранили и опстали, а након рата смо у егзодусу отишли. Прва прича почиње 1. марта 1992. године након барикада и убиства српског свата у Сарајеву, а задња је настала у марту 1996. године када долазимо у Братунац и обнављамо срушену кућу да би се населили”, присјетио

Злочин у Добровољачкој улици 33 године без судског епилога

3. мај 2025.

У Источном Сарајеву и Сарајеву данас ће бити обиљежене 33 године од злочина над војницима ЈНА у сарајевској Добровољачкој улици, а ријеч је о историјском догађају од републичког значаја чије обиљежавање организује Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова. Извор: Глас Српске/Жељка Домазет Како је планирано, обиљежавање ће почети у Источном Сарајеву, гдје ће у 10 часова у храму Светог великомученика Георгија у Миљевићима бити служен парастос за страдале припаднике ЈНА, а потом је предвиђен одлазак аутобусима у Сарајево у бившу Добровољачку улицу, гдје ће у 11 часова мирном шетњом, полагањем цвијећа и прислуживањем свијећа бити одат помен страдалим припадницима ЈНА. – Као и код осталих злочина у

Бојан Вегара: ДЈЕЦА КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ

24. април 2025.

Сваком живом Србину, и ономе који воли и поштује Републику Српску, препоручујем да прочита књигу “ДЈЕЦА КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ ” аутора Бојана Вегаре. Чак штавише, обавеза сваког Србина би требала да буде да прочита, препоручи и упути и те генерације које не знају праву истину, а поготово оне послератне, да буду упућене о свим ужасима рата и ономе што је задесило те генерације сарајевских Срба. Свијет је наметнуо причу о тзв. агресији Срба на Сарајево, а истина, коју можете прочитати из прве руке у овој књизи, је потпуно другачија. Промоција романа “Дјеца коју није волио свијет” у Бањој Луци, 30. маја 2025. у 19 часова у Кући Милановића. Живот

Бојан Вегара: Прича настала првих дана априла 1992. године

14. април 2025.

Почеле су барикаде и читаво јутро смо испред телевизора. Тата је звао неког на телефон и док је разговарао отјерао нас је на спрат. Убрзо је дошао горе код нас и рекао нам да је све у реду и да можемо у приземље. Баба је сједила испред телевизора и говорила ђеду, да је за све крива Њемачка. Ђед је није слушао нити је обраћао пажњу на њу. Гледао је у телевизор и ослушкивао вијести. Одједном баба устаде и рече. -Фино сам ја вама говорила да треба све ово продат и селит у Србију. Има више од двије године како је онај Берлински зид пао и ја вама тада рекох да

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

25. март 2025.

Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина. Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла. Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени