Pokolj Архиве - Страница 37 од 157 - Јадовно 1941.

О Јасеновцу, Горан Киковић: Злочин којег су се грозили и нацисти!

13. мај 2024.

Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нијесу дјело заведених илиизманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора цијеле те државе да физички истријеби српски народ. Пише: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори Јасеновац. Једино мјесто над чијим су се злочинима чак и Хитлер и њемачки нацисти згражавали. Једино мјесто у нацистичкој Европи гдје су постојали специјални логори за погром дјеце. Едмунд Глез фон Хостенау (1882- 1946), највиши Хитлеров војниизасланик за Балкан, овако је у свом дневнику описивао хрватски усташки режим и његову војску: “Сви ови догађаји довели су до неколико крајње непријатних сусрета и жучних расправа са Павелићем… Његове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да

Злочини усташа Независне Државе Хрватске на подручју котара Двор на Уни (1)

12. мај 2024.

Посљедњих година, а и деценија, све чешће се расправља, пише и полемише о томе колико су народа усташе Независне Државе Хрватске побиле у концентрационом логору Јасеновац. Не улазећи у расправу о бројкама које су једнима 30.000, другима 83.000, трећима од 500.000 до 600.000, четвртима 700.000, мени је, откад знам за тај логор, а посебно од времена кад сам се нешто и бавио њиме и око њега, једина бројка била и остала: 700.000 убијених! А одавно сам свјестан чињенице да се тачан број жртава Другог свјетског рата на просторима бивше Југославије никад неће и, вјероватно, више и не може утврдити. Посебно кад су у питању српске жртве. Или може, а некоме

Ко то бјежи од Геноцида у Јасеновцу?

12. мај 2024.

Дакле, питање за Владу Црне Горе, с обзиром на „ажурност“ око осталих „резолуција“, кад ће резолуција о Геноциду у Јасеновцу? „Јуче је премијер Спајић поменуо Јасеновац, нисам га поменуо ја, нити сам имао намјеру да преко јасеновачких жртава изједначавам, вагам сребреничке жртве нити да упоређујем, а нити је упоредиво оно што се десило у Јасеновцу и оно што се десило у Сребреници. И зато сам позвао премијера Спајића, ако стварно жели да допринесе помирењу, и ако стварно жели да скине стигму са српског народа која нам се црта и која нам се печатира претходних година, ето му прилика, а сам ју је предложио“, казао је током трибине у Српској кући

Илић: Доња Градина – највеће стратиште српског народа у Другом свјетском рату (ВИДЕО)

10. мај 2024.

У недјељу, 12. маја у Доњој Градини биће обиљежен Дан сјећања на жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској. Уз присуство званичника Српске и Србије, очекује се око 15.000 грађана, укључујући и велики број школске дјеце. Драгослав Илић, историчар Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица рекао је да је Доња Градина највеће стратиште српског народа у Другом свјетском рату. – Доња Градина је усташама служила за извршење масовних злочина и покопавање жртава – рекао је Илић. Истакао је да је постојао читав низ бестијалности над жртвама. – НДХ је спровела геноцид над Србима, Јеврејма и Ромима – рекао је Илић. Истакао

Сандра Благић: Душо моја, боли ли те неправда?

9. мај 2024.

Боли ли те душо моја, што ти бар капелу нијесмо подигли? Да никне капелица, да ти бар свијећу запалимо. Да запалимо свијеће за безимену дјецу , за мајке и баке, деке и очеве, стричеве, ујаке, комшије… Душо моја, боли ли те неправда? Душо моја,под црницом земљом, боли ли те ћутање? Боли ли те умањивање броја покланих, недокланих, у Саву бачених мученичких душа? Боли ли те тишина у Доњој Градини? Или волиш што се чује само цвркут птица? Боли ли те што се окупимо само једном годишње да ти мученичку земљу цјеливамо? Да ли те боли што те спомињемо ријетко или скоро никако? Pијетко само пред изборе или кад се неки поени

ПОКОЉ: Јарак Метаљка на Петровој гори, 9-14. мaj 1942.

9. мај 2024.

Интервал од деветог до четрнаестог маjа у историjи страдања српског народа у НДХ остаће забиљежен као доба офанзиве хрватских снага и стезања обруча на Петровоj гори око 700 партизана и хиљада српских избjеглица из котарева: Слуња, Воjнића и Вргинмоста. У jарку Метаљка, oд 9. до 14. маjа 1942. усташе и домобрани поклали су 57 жена и дjеце. Јарак „Метаљка“ или „под Метаљком“ како се назива у литератури само jе jедно од многоброjних стратишта Покоља на Петровоj гори. У своjоj књизи „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ Ђуро Затезало наводи свjедочанства о овим злочинима. Свjедочанство Ђуре Студена о масакрирању српских избjеглица у Петровоj гори маjа 1942. записао сам 21. априла 1961. године. Тада jе имао 32

УБИСТВА ЖЕНА И ДЕЦЕ НА ЈАСЕНОВАЧКОЈ ЕКОНОМИЈИ У ЈАБЛАНЦУ: У мају 1942. усташе су брутално ликвидирале на стотине болесних и немоћних

8. мај 2024.

У близини села Јабланац, надомак Јасеновца, током пролећа 1942. године, вероватно у мају, забележено је неколико масовних ликвидација заточеника овог злогласног логора које су починиле усташе, подсећају из Музеја жртава геноцида. На основу сведочанства Јакице Финција, најпре је убијено 200 болесних заточеника логора у Јасеновцу. Неколико дана касније усташе су постројиле све Јевреје у логору, а потом издвојиле 400 старих и болесних и одвели их у Јабланац, где су их ликвидирали на најсвирепији начин. Миша Данон, преживели заточеник, сведочио је да је у Кули у то време било затворено око 400 жена, које су усташе седам дана оставиле без хране и воде, а затим им дале кашу препуну соли због

Крајолик око подручја логора Јадовно, поглед на Велебит

Ђурђица Драгаш: Жути јаглаци дивосељачки

8. мај 2024.

Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке, као паперјаста коса под мајчиним дланом.Изашли с росом, окупани сузама. Жути јаглаци дивосељачки!!! Донеле их босе девојачке ноге.Носиле их мајке у недрима, крили старци међу грубим длановима. Донела их деца у очима… жуте јаглаце са кућних прагова.Носио их ветар са згаришта, спирала киша с хладног камена. Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин…Никли из пепела, из земље која памти крик, нож, јаук. Израсли из тишине, гажени заборавом….Нежни јаглаци дивосељачки!

Света Петка и Срби у Пламену

7. мај 2024.

Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић у своjоj збирка приповедака „Бол у прсима” подсећа нас на потресна страдања Срба у Хрватскоj. Из поменуте књиге овом приликом одабрали смо приповетку „Света Петка и Срби у Пламену” Не да би вас „хранили” мржњом већ да се не заборави – на такав заборав немами право ни због пиjетета према невиним жртвама. Јутрос су жене подраниле. Око цркве Свете Петке на Коларићу чекаjу с храном у кошарама. Биjеле се рокље и повезаче. Ту jе и понека дjевоjчица жутим рупцем подбрађена. Хрватски воjници поручуjу да ће натпоручник о свему одлучити. Ромиња прољетна кишица. Ниски сиво црни облаци журе према Дебелоj коси. Из Вргинмоста у Воjнић зуjе талиjански тенкови и

ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ И САРАЈЕВСКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ТЕФЕРИЧ 1942.

6. мај 2024.

Жарко Видовић: Данас ми jе, на Литургиjи, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на моj транспорт, и долазак у логор Јасеновац. Ево дана коjи нам jе дао Бог: у Архиjереjскоj саборноj Литургиjи, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светог апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети кроз уста Цркве – литургиjске заjеднице народа са Васкрслим Христом – прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светог Вукашина из Клепаца и Сараjева, Светог Вукашина Јасеновачког. Био jе из херцеговачког рода Мандрапа коjи jе своjу грану имао и у Сараjеву: стара угледна кућа у улици Милоша Обилића, на Пируши. (Због сувише видних и свежих трагова

Сељаци копаjу своjе гробове пре убиjања.

Усташе свједоче о злочину у Хрватском Благају над Србима Кордуна 6. маја 1941.

6. мај 2024.

Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Миле-Милић Абрамовић, водник стожерне сатниjе 1. усташке боjне, 8. усташког здруга: “Ја сам за вриjеме Југославиjе припадао ХСС-и у коjоj сам био све до 1941. године. Приликом капитулациjе Југославиjе jа сам био код своjе куће у селу Корана (Српски Благаj) опћина Цвиjановић Брдо, котар Слуњ. Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организациjу, коjом jе руководио млинар Јосо Пауновић. Мjесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се организирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунскоj Глини, Црном Врелу и Полоjу, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружали смо се у Благаjу у jачини

Жељко Кресојевић: Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну

5. мај 2024.

Ђуђевдан је, црн Ђурђевдан на Вељуну. Данас је помен и парастос за 520 Вељунчанa и осталих из околних села, који страдаше у Покољу првих дана “онога” рата. Одлазим са Мићом, Душаном и Николом. Скупља се свијет око спомен-костурнице на Вељуну гдје су њихове кости пренешене са мјеста масовног покоља у Хрватском Благају на данашњи дан. Икону Светог Вукашина први пут је на Вељун донио Душан. До сад је са њим била два пута на Кордуну, у Садиловцу. Људи загледавају икону, многима је непозната. Има их и који знају, објашњавају другима. Свети Вукашин је Херцеговац из села Клепци. Завршио је у логору Јасеновац уз познате ријечи које је упутио својим џелатима:

Ђурђица Драгаш: Да су ми руке крила…

4. мај 2024.

Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву, да вам крваве кошуље оперем. Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,да вам кости не газим.Црна, без гласа,птица чемерна. Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву,да вам крваве кошуље оперем.Текла бих црвена и болна,мутна и мрачна ко’ обале јасеновачке. Да су ми косе гране тополе,миловала бих вам измучена тела.Међ’ лишћем својим сакривала умируће очи.Плакала бих вам успаванку,јауком мајке што чедо изгуби. Да су ми ноге корење јабланово, направила бих вам постељу.У земљи што ка небу лети свила бих вам гнездо. Да ми је срце јако ко’ камен,исклесала бих молитву на њему.Молила бих вас за

Никола Милованчев: Милан Дукић – први глас о страдалима у Јадовном и извештај конзула НДХ у Београду о томе

3. мај 2024.

Многи се питају када је српска јавност први пут сазнала за Јадовно и за злочине у Јадовном, мaкaр индиректно? Обично се мисли да је то било после Другог светског рата. Међутим, догодило се то још 1. јула 1942. – додуше стидљиво и у рубрици огласа у београдском „Новом времену“, на страни 6 тог броја листа. Било је то преко огласа Софије Дукић, жене трговца Милана Дукића из Доњег Лапца у Лици. Софија Дукић је наиме у „Новом времену“ објавила фотографију мужа и оглас следеће садржине: „Моли се свако ко ма шта зна о Милану Дукићу трговцу, који је нестао из Доњег Лапца пут Госпића у Јадовно да јави његовој жени

Јован Мирић: Сахрањивање сапуна

2. мај 2024.

Kад је Раде донео комад сапуна, баба-Јела му га је одмах, унезвереног погледа, отела из руке, решена да га пошто-пото сахрани. За баба-Јелу су укућани, а богами и неке комшије, већ од јуна 1942. године почели да мисле како се „смеће с ума“. Постала је ћутљива, почела је да заборавља, да се осамљује, и често је имала некако чудан израз лица… Нико није знао шта премишља у својој глави. Али од када јој је унук Раде, скојевац, пролећа 1946. године, донео из задружног дома комад сапуна за рубље, укућани су отворено у лице почели да јој говоре да је полудела. Баба-Јела је тада, наиме, шчепала тај сапун из унукове руке